• Почетна
  • ВИДЕО
  • СНАГЕ ЗА СПЕЦИЈАЛНЕ ОПЕРАЦИЈЕ – САД: Искуства из Вијетнама и Авганистана (Анализа – видео)
Прочитај ми чланак

СНАГЕ ЗА СПЕЦИЈАЛНЕ ОПЕРАЦИЈЕ – САД: Искуства из Вијетнама и Авганистана (Анализа – видео)

0

Special Operations Command

(strategypage.com)

Иако је SOCOM (Special Operations Command – Команда за специјалне операције) на врхунцу) имала више од 30 000 војника у Авганистану, и даље постоји неслагање око тога како би требало ове снаге користити. Спор је усмерен на то колико труда треба уложити у развој ефикасних локалних савезника наспрам коришћења могућности SOCOM-а да само лови и убија лоше момке.

Највећа компонента SOCOM-а су специјалне снаге америчке војске, основаних да организују, обучавају и саветују локалне савезнике, као и да обављају командоске операције . У специјалцима, сваки од дванаест људи у тиму (или ODA, вод) је изабран из реда најбољих пешадинаца и онда обучен језику и обичајима одређеног дела света.

Одасовци су веома добри да оду у подручје, успоставе локалне везе и организују ефикасне локалне оружане групе за извршавање заједничких (мештана и Американаца) мисија. Овај процес је често спор, захтева месеце само за упознавање и више од годину дана да се створе локалне снаге које могу да имају озбиљан значај. Из тог разлога се користи други приступ: SOCOM брзо прибави информације о лошим момцима, а затим се обично користе друге америчке снаге да иду за њима. Одасовци су одлични у извиђању и успостављању мреже доушника међу локалним становништвом.

US_Navy_SEALs_with_laser_designator_closeup
Остале компоненте SOCOM-а, као што су Фоке (SEALs), Ренџери (Rangers marines) и Делте (Delta Force, командоси регрутовани из оперативаца Специјалних снага ) на располагању су за „директну акцију“ (raids – брзе, кратке и ефикасне акције, препади и рације – прим. прев.). Овај приступ је нанео пуно штете Ал Каиди и Талибанима у Авганистану, али на рачун дуготрајнијег напора на јачању способности локалног становништва да задржи талибане на удаљености.

Било је и оних који инсистирају на томе да, да је на самом почетку био примењен дугорочнији приступ, то би само створило моћније ратне поглаваре широм „Земље талибана“ у јужном Авганистану. Напоре Специјалних снага на обуци често оптужују за то да трупе неког грабљивог диктатора чине само још ефикаснијима. Команданти Специјалних снага упозоравали су политичаре на ову опасност, али им је најчешће наређивано да само наставе са обучавањем, а затим су они оптуживани за последице.

Првобитна идеја била је да Специјалне снаге током рата обучавају и организују борце отпора. Ово се може пратити уназад до Другог светског рата. Британци су први приметили да су се њихови нови САС војници претворили у нешто друго од командоса. У ствари, висококвалификовани и талентовани САС-овци су виђени као нека врста стручњака способних за помагање шпијунским службама које су радиле са француским отпором. Тако је, у склопу припрема за „Дан Д“ 1944, стотине Британаца из СОЕ (SOE, Special Operations Executive) и Американаца из ОСС (OSS, Office of Strategic Services) искрцано (чамцем и авионом) у Француску (и друге окупиране земље) да помогну герилске организације које су се бориле против Немаца. Већина ових герилаца су били слабо наоружани, обучени и вођени.

Овај напор се састојао од неколико различитих врста агената. На пример, 25 трочланих Jedburgh тимова су се спустили падобраном у Француску да раде са герилским организацијама. Ови тимови су се усмерили на успостављање редовне радио-везе између герилаца и СОЕ и ОСС седишта у Британији. ОСС је имала седам самосталних оперативних група од по 34 човека (ОГ)које су послате после инвазије да раде са герилцима. ОГ су радиле управо оно што Специјалне снаге америчке војске раде данас: обучавају локално становништво и боре се по потреби. Тако је било лакше да се герилци наоружају, опреме и упуте у своју улогу у подржавању Дана Д и тешку борбу после искрцавања.

CIA special force

Савремени еквивалент Џедбурга и СГ тимова били су, на пример, ЦИА-ни и тимови специјалних снага америчке војске послати у Авганистан крајем 2001, да помогну борцима Северног савеза који су се и даље борили против талибана (који још нису контролисали много од севера). У року од два месеца талибанска власт је срушена, а највећи број талибанских бораца је убијен, заробљен, дезертирали су или побегли у Пакистан.

Други светски рат био је значајан за обим операција „неконвенционалног рата“. Током овог рата већина неконвенционалних ратних акција је била герилска борба за ослобођење свог народа од немачких или јапанских окупационих трупа. Док су и претходни ратови имали свој део пљачкаша, командоса и шпијуна, герилски аспект ратовања био је главни елемент у Другом светском рату. Ово је посебно тачно за савезнике (углавном Енглеску и Америку). За подршку десетинама засебних герилских ратова, Америка је створила ОСС (Уред за стратешке услуге, претечу ЦИА-е и припадника Специјалних снага), док су Британци имали СОЕ (Special Operations Executive). Детаљи многих од ових операција остали су у тајности, преко 60 година после њиховог извођења). На крају крајева, неки учесници су још живи, а у неким областима, нпр. Азије и Европе, страсти још увек покрећу генерације.

ОСС је еволуирао у ЦИА после Другог светског рата. Многи оперативци ОСС-а из америчке војске су се вратили у војску после Другог светског рата. До 1950-их ови ОСС ветерани убедили су војску да створи специјалне снаге са идејом понављања ОСС герилских мисија у сваком будућем рату са Совјетским Савезом, и да помогне договор са свим устаницима против Совјета, да подстичу и дају подршку широм глобуса.

Специјалне снаге су, више од пола века, радиле управо оно за шта су првобитно биле намењене. Тако није требало да буде никакво изненађење када је, крајем 2001, ЦИА открила да је формирала снаге за специјалне операције, састављене од Авганистанаца, за рад преко границе у Пакистану, да прикупљају обавештајне податке и убијају Талибане и припаднике Ал Каиде. Ова сила од око 3.000 људи никада није била тајна непријатељу, или било коме ко проводи време на авганистанској страни границе. Али ЦИА спроводи ефикасан програм обмане, на основу чињенице да западни новинари ретко иду у такве опасне области као авганистанско-пакистанска граница.

Авганистански новинари могу бити склоњени, као што се и било који објављени извештај губи у многобројним невероватним причама које обично објављују. Сви детаљи ових авганистанских снага су још увек обавијени велом тајности, али су слични претходним ЦИА / Специјалне снаге напорима у овој области и некима од ствари које су ЦИА и Специјалне снаге урадиле у другим деловима света, од 1950.

Авганистанскиа „тајна армија“, била је слична, али много мања од ЦИА-их и специјалних снага постављених у Вијетнам током 1960-их. Ове су биле засноване и на племенским ратницима, који су често прелазили границе да спроведу извиђачке мисије у Северном Вијетнаму, Лаосу и Камбоџи. Шта се десило са том силом је упозоравајућа прича о ограничењима овог приступа.

green beret_36

Вијетнам је започела ЦИА 1950, пазећии на оно што су комунистичке снаге радиле у западном суседству Јужног Вијетнама, Лаосу. До краја 1963 године, специјалне снаге су преузете од ЦИА-е, а неке Зелене беретке (Специјалне снаге) радиле су са племенима („Монтањарима“) на удаљеним брдима. Неки припадници тих племена, 40 000-60 000 су били наоружани и доступни за нешто организованог хаоса. Будући да већина Монтањара није била заинтересована за упуштање у велики рат ван сопствене области, Специјалне снаге су спремиле неколико војних програма који су давали монтањарским сељацима избора.

За Монтањаре склоне самоодбрани од напада Вијетконга, прокомунистичке милиције на југу, био је програм Регионалних снага. Специјалне снаге су радиле снабдевање оружјем и обуку сељака. Иако су Регионалне снаге биле непоколебљиве у одбрани својих села, нису биле много заинтересоване за потрагу за комунистичким јединицама. За више мобилних борбених активности створене су Цивилне нередовне одбрамбене групе (CIDGs). Оне су не само штитиле Монтањаре од комуниста и комунистичког утицаја, већ су се и бориле да спрече пролаз терета Хо Ши Миновим путем (рута у Лаосу) ка Јужном Вијетнаму. Северни Вијетнам је користио ову руту за снабдевање својих снага у Јужном Вијетнаму. Север је потписао споразум у којем су се сви слагали да ће се клонити Лаоса, али су га кршили и нико није хтео да иде у рат због тога.

У 1965 Специјалне снаге почеле су с организовањем батаљона Мобилних ударних снага  (званих „Мајк снаге“), користећи Монтањаре за обезбеђивање ефикаснијих снага реакције за заштиту изолованих америчких база у Централној планинској области. Идеја је била да, ако Вијетконг нападне базу, Мајк батаљони одмах крећу у потеру. Ове снаге су се показале веома ефикасним у држању Вијетконга под контролом у целој Централној планинској области.

Било је пет Мајк-снага. Свака се састојала од А-тима специјалних снага, једног или више батаљона Цивилних нередовних одбрамбених група, извиђачког одреда и монтањарског плаћеничког падобранског одреда. По једна од тих Мобилних ударних снага била је за сваку од четири војне области Јужног Вијетнама, плус једна у целости сачињена од специјалних јединица. „Мајк снаге“ су коришћене за обезбеђивање мобилне резерве за одбрану области које држе Цивилне нередовне одбрамбене групе. То су углавном били Монтањари, заједно са некима од боље организованих верских група које су држале своје милиције и биле изузетно антикомунистичке. У централним планинским и пограничним подручјима, Мајк снаге имале су праву обуку. Те снаге су расформиране када су специјалци отишли ​​1971.

Многи су били у Монтањарима колико због новца толико и због авантуре. Њихова економија џунгле није имала много користи од новца, тако да су специјалне снаге често морале да их плаћају у злату или роби. Али и то је било јефтино. Најплаћенији монтањарски борац је добијао мање од америчког војника најнижег ранга. Можете имати десет Монтањара на терену по цени слања једног Американца да се бори. Међутим, Монтањари нису правили поређење у односу на Американце, већ на Вијетнамце, и приметили су да им Американци плаћају више него што официри Јужног Вијетнама зарађују.

У неким елитним извиђачким одредима специјалних снага, најмање плаћени Нунг ратник добијао је око 60 долара месечно, што је више но што је капетан Јужног Вијетнама добијао. Већина Монтањара је била плаћена у пјастерима, јужновијетнамској валути, али увек је било доста трговаца са робом да брђани потроше своје новостечено богатство. Монтањари су мислили да је ово најпрецизније и најфер плаћање. Јужно Вијетнамци су углавном држали затворена уста.

До 1965, било је 1 828 припадника америчких Специјалних снага у Централној планинској области, обучавали су и водили око 60 000 племенских бораца. Међу њима и 1800 бораца Мајк снага, који су често прелазили границу у извиђачким мисијама и препадима. До 1969, племенске снаге су смањене на 37 000, а четвртина су били припадници Мајк снага. У наредне две године, како су се америчке снаге повлачиле, све племенске јединице су расформиране. Већим делом 1960-их, било је више од 5.000 америчких војника и цивила по уговору, који су, тамо у џунгли, подржавали Специјалне снаге и племенске плаћенике.

Montagnards Vietnam

Многи Монтањари су били ратници у класичном смислу. Као Гурке и сличне групе, они су се буквално смејали смрти у лице и добро су се слагали са ратничких врстама које привлаче Специјалне снаге америчке војске. Уистину, то је била веза поверења, узајамне зависности и борбеног духа међу војницима Специјалних снага и Монтањарима која је произвела јединствену војну организацију. Многи војници Специјалних снага добровољно су се враћали у Вијетнам, један рок за другим, како би били у „свом дворишту“. Неки људи Специјалних снага су природно кренули са Монтањарима, учећи језик и обичаје, а понекад су се чак и женили монтањарским женама. „Двориште“ је узвратило, постало експерт у коришћењу многе америчке војне технологије и створило је неке невероватно смртоносне борбене јединице. Н

ајбољи војници Дворишта су били млади људи у својим касним тинејџерским или раним 20-им годинама. Као мушкараци њихове старости широм света, они су били одушевљени америчком технологијом и Американцима уопште. Војници Специјалних снага су се рано доказали као компетентни борци, а стечени углед је учинио да млади Монтањари жуде да узму учешћа. Монтањари су добили америчке теренске униформе да носе и оружје да га користе. Видевши неког из специјалних јединица обученог (лично или на сликама), неки би од Монтањара пожелео исто. Трошећи новац на реплике униформи Специјалних снага (зелена беретка и бољи квалитет маскирног одела, утегнута и припијена), они су се неочекивано појављивали на смотри, блиставе чизме и све то, за инспекцију. Подофицири и официри Специјалних снага су са овим излазили на крај, пажљиво испитујујући ове, на добро испале из џунгле, ратнике, честитајући онима који су се добро показали.

Иако су Монтањари у основи били плаћеници (иако технички део Јужно Вијетнамских оружаних снага), неодољиво су привучени овим страним ратницима који су делили њихову жељу да убијају Вијетнамце (барем комунистичке) и који су поседовали тако моћну ратничку етику. То се могло видети по оним аспектима америчке културе према којима су Монтањари показали највише ентузијазма. Поред војне технологије, Двориште је волело америчке акционе филмове. Вестерн је био посебно омиљен, са Двориштем које је себе видело као каубоје и војнике, а Индијанце као омражене Вијетнамаце. Они су били међу најодушевљенијим навијачима многооспораваног филма Џона Вејна, „Зелена беретка“. Овај филм је генерално исмејан и од стране многих припадника специјалних јединица, пре свега због бројних нетачности. Али Двориште га је волело. Било западни или који други акциони филмови, ако су направљени на монтањарској бази, радо су и изнова гледани, упркос чињеници да је већина Монтањара имала мало или нимало знања енглеског језика.

Двориште је знало прашуму. Они су могли да прате било шта преко такве врсте терена и уопште су могли да открију друге војнике у прашуми пре него што су Американци или Вијетнамсци могли. Американци су са собом донели доста корисне технологије. Американци су имали радио и вештине потребне да позову ваздушне снаге и артиљерију. Америчка медицинска технологија не само да је с њима ишла у рат, већ је живот учинила много сигурнијим за монтањарске породице. Монтањари нису увек били идеални војници. Постоји древна разлика између ратника и војника. Први су жељни и поседују значајне борбене вештине, али им недостаје дисциплина. Штавише, Монтањари су често служили под својим вођама, чиме је било још теже претворити ратничке навике у дисциплиновано понашање.

Специјалне снаге су радиле на промени менталитета ратника, али је то споро ишло. Током година, покушајима, грешкама и јасним упутствима, монтањарски војници су све више и више постајали дисциплиновани борци. Али, никада није било довољно дисциплинованих Монтањара, а многи од њих су промовисани на елитне позиције као што су падобранци и извиђачи на велике удаљености. У међувремену, Специјалне снаге су морале да буду опрезне како користе своје брђанске ратнике. Монтањари су били одлучни у одбрани, али може бити тешко контролисати их у нападу и може бити проблема координисати њихове покрете у великим размерама.

Године 1970, како су САД почеле да „смирују“ рат, административна контрола над монтањарским Цивилним нередовним одбрамбеним групама и Мајк снагама је пребачена на Јужни Вијетнам, који претвара већину њих у Вијетнамске Ранџер батаљоне (ARVN Ranger battalions). Иако је дезертерство цветало, монтањарске јединице су остале веома ефикасне. На пример, за време „Ускршње“ офанзиве Северно Вијетнамске војске 1972, Монтањари су били кичма одбране централне висоравни, током чега је већина њихових јединице више или мање пропала, а Монтањари су се чврсто борили у одбрани Плеикуа и Контума 1973 и 1974. Тек касно у рату комунисти су направили озбиљан продор на брђанску заједницу. У завршној офанзиви 1975 комунисти су давали обећања и плаћали неким кључним групама Монтањара и Јужни Вијетнам је утврдио, да подршке Монтањара, коју су дуго узимали здраво за готово, више нема.

После рата, међутим, комунисти су кренули у освету против Монтањара. Не баш геноцид, али ако вам је име било на „списку“, били сте у великој невољи. И сви Вијетнамци су се враћали да се истресају на Дворишту. Пошто је становништво из низине наставило да расте, све више Вијетнамаца се селило на традиционалну монтањарску територију, повећавајући сукобе и, на крају, замењујући Двориште.

Рано су искуства Специјалних снага у Вијетнаму примењена у Авганистану. ЦИА и Специјалне снаге су организовале борбене јединице из локалних племена. Иако су људи из племена пажљиво одабирани и обучавани, била је то веома другачија ситуација него она што смо је наишли дуж границе Лаоса 1960. Лоши момци су били исламски терористи, често регрутовани из истих локалних племена које су Специјалне снаге требале да упознају.

Данашњи Авганистан се заправо веома разликује од Вијетнама 1960. На пример, све у Авганистану је племенско и није, као у Вијетнаму, само централни планински део. У Вијетнаму је равничарско становништво било бројније и етнички вијетнамско. Као Кинези (са којима су у сродству), „Виет“ људи су били боље образовани, организовани и наоружани од Дворишта. Вијетнам је имао више новца и сматрао је племена за гомилу неуких варвара који су били сметња, не претња. За племена, равничари су били потенцијална претња и, у последњих пола века, Виети су постепено преузели племенска подручја и покорили племена.

И у Вијетнаму 1960, и Авганистану данас је било дроге. Али, разлика је у томе што Вијетнам није био извор 90 одсто светског хероина, већ једноставно један канал за шверцере опијума и хероина на страна тржишта. У то време, 90 одсто хероина је стизало из северне Бурме, која је узводно реком Меконг. Вијетнам је тада био што је Пакистан данас, само пут за шверцере хероина да пребаце дрогу.

120416-M-RD023-031

У 1990-им, трговина хероином преселила се у Авганистан, где је сада доминантан фактор у привреди и локалној политици. Хероински новац обезбеђује талибане врстом финансирања коју Монтањари нису могли ни замислити. Запамтите, Авганистаном су увек владала племена. Монтањари су били само варвари у брдима, док су авганистанска племена Авганистан. То значи да нека племена Авганистана правити борбено ефикаснијим мења однос снага у целој земљи. Док су Вијетнамци били спремни и способни да успоставе и воде националну владу, Авганистанци то раде само нерадо и остају лојални више племену него нацији.

Дакле, коришћење специјалних снага да ураде оно што је учињено у Вијетнаму, или чак у Другом светском рату у Европи, не би успело, јер Авганистан је толико фундаментално различит. Многи оперативци специјалних снага у Авганистану би желели да се Одасовци више користе за прикупљање обавештајних података и развијање бољих односа са племенима. Много је тога урађено и чини се, али то више нагласити је увек могуће. Док су специјалци разумели потребу за пуно директне акције (командоски упади) у Ираку, Авганистан је јединствено племенско окружење. Племена нису побеђена, али побеђена могу бити, спријатељивањем и бољим разумевањем.

Трибалска политика је врло лична и нестабилна. То је оно што чини Авганистан тако тешким за управљање. Племенска култура такође није подложна брзим променама. Исламски терористи пријатељују са припадницима племена, јер они, као и оперативци специјалних снага, дођу, попију чај, разговарају и оставе поклоне за собом. Употреба силе само прави још дуготрајније непријатеље. Пијење више чаја прави више дугорочних пријатеља. Међутим, број специјалних снага Одас-а (сада око 300 ) је ограничен и тражени су широм света.

Air-Force-SpecOps-SCAR

На свом врхунцу, било је око педесет Одас водова у Авганистану и они су напорно радили. Припадници Специјалних снага нису били само једини мушкарци који су говорили језик и били способни да седну и разговарају са племенским лидерима, већ често најбољи људи на располагању да планирају и спроведу рације против нарко банди и талибанских лидера. Проблем са специјалним снагама у Авганистану није био то што они нису урадили више овога или онога, већ што никада није било довољно припадника специјалних јединица да задовоље потражњу за њиховим услугама.

То је, испоставило се, био проблем без решења, јер високи стандарди за оперативце Специјалних снага значе да их никада не може бити довољно, као ни других специјалиста SOCOM-а (Фоки, Ренџера и сличних).

За Србин.инфо и Вукове са Вучијака превео: Александар Јовановић –  http://www.ruskastranka.rs/