Путин је још увек радио у КГБ, али као „активна резерва“, за шта је добијао минималну плату. Стотине отпуштених агената враћало се у Русију, док су се комунистички режими, као куле од карата, распадали у Чехословачкој, Мађарској, Пољској, Бугарској, Румунији, и постало је више него јасно да се појавио вишак сарадника КГБ. Могли су се запослити код било кога коме су били потребни добро напумпани мишићи. Многи су постали консултанти за безбедност, елохранитељи, ноћни чувари, па чак и избацивачи у ноћним клубовима и дискотекама.

Путинова перспектива била је никаква. Било му је готово четрдесет година и требало је издржавати породицу. Другови причају да је постао утучен. Људмила се запослила са скраћеним радним временом, и почела да предаје немачки на универзитету, нерадо остављајући Машу и Катју са бабом на неколико сати дневно. То није био срећан живот. Путин је за новац уштеђен у Дрездену купио аутомобил волга. Пријатељима је причао да ће почети да се бави правом, а ако то не буде ишло, има резервни план: „Можда ћу морати да постанем таксиста“.

Као по наруџби, чуо је да Галина Васиљевна Старовојтова, важан политичар реформатор, а такође феминисткиња и заштитница националних мањина, и осим тога дипломац Лењинградског државног универзитета (ЛГУ) тражи човека који би је возио по граду. Рад је био мало плаћен, али је Путин мислио да може да научи нешто корисно од жене која је седела на задњем седишту његове волге, зато што је она била већ добро позната. Исказао је жељу да ради бесплатно. „Рекао је да верује у њене идеје и да хоће да помогне“.

Путину је, без обзира на све, било неопходно да зарађује за живот, и у моменту када је све изгледало изгубљено, десио се један случајни догађај који је постао заштитни знак његове каријере. Предложено му је да посматра стране студенте на његовом универзитету, Лењинградском државном универзитету, на дужности помоћника ректора за међународне послове. „Био сам одушевљен што ћу тајно радити на ЛГУ“, прича он. „Хтео сам да напишем докторску дисертацију, да се боље упознам са универзитетом и, могуће, добијем тамо посао“. Тако је од марта 1990. године постао помоћник ректора, Станислава Петровича Меркурјева.

Његов изненадни повратак на Правни факултет зачудио је неке сараднике, мада нико није сумњао у то какве су његове стварне обавезе.

Сви су знали да ту дужност увек заузимају официри КГБ и да ће Путин пратити студенте. Ипак се договорио са Валеријем Абрамовичем Мусином, стручњаком за међународно право, да му буде научни саветник и предложио план за своју дисертацију. Путин би у потпуности могао да оствари каријеру у међународном праву да га један од колега из студентских дана, који је сада радио на универзитету, није упознао са Анатолијем Александровичем Сопчаком, једним од највиђенијих људи у новом руском демократском покрету.

Сопчак, привлачан мушкарац и изванредан говорник, постао је познат по оштрим нападима на комунистичку елиту. Пошто су га совјетске власти сматрале непоузданим, било му је забрањено путовање у иностранство. За време Горбачова, његова каријера је пошла узлазном путањом, и читава Русија је слушала његове говоре када је изабран за народног депутата. Маја 1990. године, Сопчак је именован за председника Градског већа Лењинграда, Ленсовета. Град је био у ужасном стању: ниво незапослености био је веома висок, као и криминала, и није било ничега да се купи. Иако је Сопчак рођен у Сибиру, 1937. године, добио је диплому правника на ЛГУ, и после почео да ради на универзитету. Он је Путину држао предавања, неколико семестара, мада нису никада
лично разговарали.

Путин је брзо дошао у кабинет председника у Маријинском дворцу на Исакијевском тргу, и Сопчак му је објаснио да му је потребан искусан помоћник, који би имао задатак да амортизује односе између њега и многобројних лопова и превараната, којих је било свуда. Он је био импресиониран чињеницом да асистент ректора одлично говори немачки, и помало енглески, и уопште, био прилично пристојан човек. Путина му је препоручио Станислав Меркурјев, а по речима Павела Бородина из Кремља, Галина Старовојтова је такође рекла понеку реч за њега.

После кратког разговора, Сопчак је предложио да Путин пређе са универзитета у Градско веће. Чак је хтео да зна може ли Путин да ступи на дужност већ следећег понедељка. Држава је тонула у хаос и све се врло брзо догађало.

„Сопчак је већ тада био позната и популарна личност“, прича Путин. „Није ми се у потпуности свиђао, али је имао моје поштовање“. Одговорио је да ће са задовољством почети да ради од понедељка, али да има још нешто што председник већа треба да зна: „Ја нисам једноставно помоћник ректора, него и официр управе КГБ“.

Сопчак је накратко заћутао, а онда рекао: „Ма, коме је то сад важно. Мени треба помоћник. Поштено говорећи, бојим се да излазим у пријемну просторију. Не знам ко су ти људи око мене“.

Путин је добио нови посао.

Присталице Сопчака биле су шокиране његовим решењем када се у демократским круговима сазнало да је Путин – официр КГБ. На питања о свом помоћнику Сопчак је одговарао: „Путин није оперативац КГБ, него мој бивши студент“.

Све је могло да пође по злу када се једна од утвара из његове дрезденске прошлости вратила да прави непријатности. Клаус Цухолд, у страху да ће ускоро бити откривен, предао се немачкој тајној служби децембра 1990. године. Цухолд је предао Немцима детаљан опис свог друга и учитеља из КГБ, Владмира Путина. Такође је открио имена четири бивша немачка полицајца, који су шпијунирали за КГБ.

Путин пориче да је учествовао у операцијама на стварању мреже источнонемачких шпијуна. Он данас сматра „забавним све те бесмислице у новинама. Збуњује ме то што читам да западне државе траже агенте које сам ја заврбовао. Све су то бесмислице“. Најважнији шпијун био је један инспектор дрезденске полиције, познат као „Шорх“, који је, наводно, био под непосредном контролом Путина. Инспектор је још увек радио за КГБ, када је ухапшен априла 1993. године. Међутим, до тада се Путинов живот истински кретао у потпуно новом правцу. Лењинград је променио име у Санкт Петербург, а Путин је стреловито узлетео на врх и постао заменик градоначелника другог по значају града Русије.

ИЗБОРИ ЗА ГРАДОНАЧЕЛНИКА су одржани 12. Јуна 1991, а Анатолиј Сопчак се вратио у Лењинград као први демократски изабрани градоначелник. Путин никада није био политичар, а иронијом судбине, није ни показивао жељу да то постане. Међутим, волео је рад иза кулиса политичке сцене и био је главни стратег међу поклоницима Сопчака у време предизборне кампање. Мада је можда био почетник у политици, Путин је имао је диплому међународног права, говорио је два језика, ефикасно радио у кабинету, и имао је коњске живце, те га је Сопчак, јуна 1991. године, именовао за председника новоформираног Градског комитета за међународне економске односе, чије су обавезе садржавале и привлачење иностраних инвестиција. Сопчак је био владар новог Санкт Петербурга, а Путин његова моћна десна рука.

Осамнаестог августа 1991. године Путин се са Људмилом и децом налазио у њеном родном граду Калињинграду, када је осам чланова владе, противника перестројке, предвођених депутатом Генадијем Јанајевим, који је издао Горбачова уз подршку начелника КГБ генерала Владимира Крјучкова, покушало да изврши државни преврат уз помоћ дела војске. Формирали су комитет за хитне случајеве и послали цензоре да контролишу новине и телевизијске станице. КГБ је Горбачова ставио у кућни притвор, у његову кримску викендицу у Форосу, када је одбио да напусти положај генералног секретара. Све телевизијске станице добиле су наређење да приказују балет „Лабудово језеро“, као злослутни наговештај да се догађа нешто гадно.

Пучисти су искористили телевизију да у земљи објаве ванредно стање. Заменик председника Јанајев дао је изјаву да је Горбачов одстрањен са дужности „из здравствених разлога“ и да је он, Јанајев, сада актуелни председник.

Јељцин је пошао у Бели дом, где је одржао ватрени апел за подршку грађана Русије. Наравно, обојица (Јељцин и Сопчак- прим ред) су били на списку 69 руских лидера које је требало ухапсити. Војска је уступила пред таквим изливом патриотизма и прешла на Јељцинову страну. Док су испред Белог дома хиљаде Московљана постављале барикаде од стабала, тролејбуса, грађевинског материјала, чак и од старих када, командири тенкова окренули су своја оруђа од
Зграде (Белог дома-парламента- прим ред) и усмерили их на припаднике групе „Алфа.

А у Санкт Петербургу КГБ је добио наређење за хапшење Анатолија Сопчака, чим слети на аеродром. „Путин се вратио са одмора и, дознавши за предстојеће хапшење Сопчака, решио је да га заштити свим могућим средствима, иступивши на тај начин против својих бивших послодаваца“. Одмах по почетку пуча, решио је да се прикључи демократама.

„Но, у данима пуча срушили су се сви идеали, сви циљеви које сам имао када сам почео да радим за КГБ. Наравно, проћи кроз све то било је невероватно тешко. На крају крајева, већи део мог живота био је посвећен раду у органима. Али, ја сам направио свој избор“.

МНОГИ ЉУДИ из Путиновог комитета тога времена остали су уз њега током читаве његове каријере. Његов кандидат и наследник на месту председника, Дмитриј Медведев; председник „Гаспрома“, Алексеј Милер; руководилац кремаљског апарата и председник „Росњефта“, Игор Сечин; и председник Руске Централне изборне комисије и главни организатор избора, Владимир Чуров.

Поверење Сопчака у Путина било је такво да је одбијао да потпише документе на којима није већ стајао Путинов потпис. Сопчак је често одсуствовао из кабинета због службених путовања, и у једној таквој прилици оставио је Путину три потписана чиста листа папира, да би могао да решава разна административна питања док је он одсутан.

Исте те вечери, Путина је посетило неколико колега из КГБ. Рекли су му да би им било врло згодно ако би имали Сопчаков потпис на једном документу. Могу ли да поразговарају с Путином о томе како би се то могло извести? Путин је схватио да мора брзо да реагује како би спречио могуће компромитујућу ситуацију. Узео је једну фасциклу и показао агентима чисте листове папира са Сопчаковим потписом, како би им показао да му градоначелник у потпуности верује.

Затим их је упитао „Шта вам треба од мене?“ Људи из КГБ су устукнули. „Немамо више питања“, рекли су и уз извињење отишли.

Ако је Путин и имао било какве резерве према том изненадном изливу слободе, држао их је у себи. Међутим, ништа није могло да камуфлира чињеницу да је Русија, упркос херкуловском труду Јељцинових младих реформатора, била готово без гроша. Претходно, совјетска влада имала је стране дугове у износу од 72 милијарде долара, и практично није било средстава за исплату камата. Државна складишта су имала резерве житарица тек за два месеца. Полице већине продавница биле су празне, а није било новца да се залихе попуне увозним производима.

Заједно са Игором Сечином разрадио је препознатљив, оштар пословни стил, који ће постати лајтмотив у време његовог председниковања. „Он је увек први долазио на пријеме и први одлазио са њих“.

Часопис „Вол стрит џорнал“ преноси искуство једног иностраног грађевинског предузетника који је посетио Путина, са циљем да га приволи на ослобађање од пореза из совјетске епохе. Док је објашњавао да порези спречавају инвестиције у неке некретнине у центру града, Путин га је прекинуо. „Видите“, рекао је, „да бисмо остали на власти, нама требају радна места. Да бисмо обезбедили радна места, требају нам инвестиције. Ја то све разумем, зато ћу вам и помоћи. А сада изађите из моје канцеларије.“

Сопчак је био поклоник културе и уметности и њему припада заслуга за враћање царске славе Санкт Петербургу. Већину рестаурација надгледали су Путин и други заменик градоначелника, Владимир Јаковљев. Једна од реликвија био је стари хотел „Асторија“, на Исакијевском тргу, у коме је Путинов деда Спиридон у царским временима демонстрирао своје кулинарско умеће. Путин је развио склоност према театру, посебно опери.

Многа побољшања у животу Санкт Петербурга била су козметичка. Ниво криминала и даље је био срамотно висок, те су новинари град називали „Чикаго на Неви“. Док је Москва у раним годинама отворене руске економије цветала, с новим солитерима који су променили хоризонт, и раскошним ресторанима и продавницама у централним улицама, Санкт Петербург је чврсто остајао на другом месту . У међувремену, за напад на бастионе руске индустрије спремале су се моћне силе; овај напад касније је постао највеће искушење за Путина.

Јељциново супротстављање непријатељима у парламенту подривало је његово здравље. Он је много пио, што је изазивало нападе депресије, повишени притисак и повратак срчаних проблема. Ситуација је достигла врхунац у октобру 1993. године, када је Јељцин распустио парламент и најавио нове изборе. Две стотине његових политичких противника, уз подршку неколико стотина до зуба наоружаних бораца, забарикадирали су се у Белом дому. Александар Руцкој и његов савезник Руслан Хазбулатов послали су на улице наоружане банде, да нападају милицију, која је покушавала да успостави ред међу стотинама демонстраната који су скандирали „Сва власт Совјетима“. Устаници су опљачкали кабинет градоначелника Москве, Јурија Лушкова, у солитеру преко пута Белог дома, и јуришали на телевизијски торањ државне телевизије Останкино, у жестоком, крвавом налету, који је директно преношен на првом каналу. Јељцин је довео тенкове. На његову заповест они су напали Бели дом и запалили горње спратове, убивши при том 150 људи. Кроз дим је на улицу, спотичући се, изашло неколико људи, машући белом заставом. Руцкоја, Хазбулатова и њихове присталице су укрцали у аутобусе и одвезли.

ВЛАДИМИР ПУТИН није скривао своју одвратност према олигарсима, који су настављали да привлаче пажњу медија по свету. Та нетрпељивост је настала пошто је 1995–96. године, под патронатом његовог бившег колеге из Градског већа Санкт Петербурга, Анатолија Чубајса, опљачкана ризница руске индустрије. Десетак магната је могло да оствари оно што је названо „распродајом века“ (или, тачније, „највећом пљачком у историји“) зато што је Јељцину за одржавање могућности победе на следећим председничким изборима 1996. године очајнички требала огромна ињекција готовине за подршку економије.

Као и Јељцин, Анатолиј Сопчак се кандидовао за други мандат на изборима 16. Јуна 1996. Та кампања била је још једно болно искуство за Владимира Путина, али га је управо она приближила и Јељцину и Кремљу.

(Башта Балкана)

Oznake: Vladimir Putin, karijera, KGB