Прочитај ми чланак
Игор Гиркин Стрелков као добровољац у Вишеграду, Република Српска, 1992. године (у средини)
Личност министра одбране Доњецке Народне Републике од самог почетка борбених дејстава у Украјини обавија копрена митова и нагађања. Неко је „проводаџисао“ Игора Стрелкова у сарадника ГРУ (Главне обавештајне управе Генералшаба војске РФ), неко у специјалце ваздушно-десантних снага, неко, обрнуто, у слободне романтичаре који у рат доспевају „сасвим случајно“.
Дописнику „Парламентске газете“ успело је да се сретне са човеком који Стрелкова познаје преко 20 година. И да разјасни: шта је у погледу чувеног команданта истина, а шта не.
Упознајте се: Александар Кравченко, руководилац покрета «Косовски фронт», отац шесторо деце. Срећемо се на територији једне московске цркве, где одавно ради. Наш разговор почиње питањем о његовом путовању у Доњецк средином јула:
– Срео сам се са Игором Стрелковом у један сат ујутру у његовом кабинету, где је активно радио. Он је бодар, нећу рећи да је ведар – премда је он ретко кад ведар, таква му је нарав. Велики утисак остављају људи који га окружују – од обичних рудара, козака, па све до писаца, професора кијевских универзитета. Истичем да су то углавном грађани Украјине.
– Колика је бројност Стрелковљеве бригаде?
– Око 1.500 људи. Али новаци Стрелкову пристижу у бујицама, иако у бригади нема никаквих материјалних предности. Предност је само једна – највећа «жаришта» и сама чињеница учешћа у тој славној јединици.
– Чуо сам да је дисциплина код «стрелковаца» строга…
– Јесте тако. Ауторитет војске народне одбране пре доласка Стрелковљеве бригаде у Доњецку није био висок. Зато се мародерство и пијанство врло сурово сузбијају. И то што је Игор Иванович принуђен да примењује строге мере за одржавање унутрашњег реда представља нужност. Такође бих приметио како многи људи у Доњецку сматрају да на чело у суштини неповезаних снага народне одбране мора стати управо Стрелков.
– Колико година се познајете?
– Упознали смо се у босанском граду Вишеграду на положају руског добровољачког одреда 1992. године. Тада сам имао 20 година, а Стрелков нешто више. И он је пре тога већ био у једном рату – у Придњестровљу. Игор је у нашем одреду обављао дужност начелника штаба, премда нас је у одреду било свега осморица.
Најснажнији утисак: већ првог дана свог доласка у одред видео сам човека који увече клекне и моли се. И у томе није било никакве извештачености. То је био Стрелков. То ме је тада запањило – сви смо били бивши комсомолци, васпитала нас је совјетска идеологија. У души смо се сматрали православцима, али смо имали магловиту представу о вери и практиковању православља. Игор је једини од нас осморице имао стварну представу о томе.
– Којих још тренутака који осликавају Стрелкова можете да се сетите?
– У једној борби били смо опкољени, а остали део нашег одреда заједно са Игором, како су настале прилике и захтевале, отишао је на српске положаје. Ствар је погоршавало то што смо имали и рањеника. Стрелкову је пошло за руком да окупи 15-20 Срба како би кренули у потрагу за нама. При томе, успео је да их убеди без обзира на озбиљну језичку баријеру: Срби су слабо разумели руски. А за Стрелковом нису пошли никакви специјалци већ обични сељаци из народне одбране! На крају су нас извели из окружења, и живот тешко рањеног Игора Казачевског био је спасен.
Још један случај. Током зиме 1993. године одлазили смо после заузимања узвишице Заглавак у великој колони. Изненада су слева на нас запуцали. Сви ми – куд који; почиње паника. Трчим ја, и спазим како иза дрвета стоји Игор и отвара ватру у оном правцу одакле пуцају. То је отрезнило и мене и многе друге, заузели смо положај и такође узвратили ватром. На крају се противник брзо повукао. Рекло би се – ништа нарочито, али нас је управо Игоров пример натерао да се приберемо.
– Да ли је у његовој биографији било неких посебних подвига?
– За то не знам – он је био просто јако добар војник. Волео је да овлада сваком новом врстом наоружања. Занимљиво је што је у Србију дошао да ратује још пре него што је завршио факултет. А када се после пола године ратовања вратио, позван је да служи војни рок као обичан редов.
После тога као уговорац ратује у Чеченији. Узгред, у музеју једне цркве у московској општини Бибирјево чува се његов нашивак са скраћеницом војне јединице у којој је служио, а који је сам израдио. Тамо се чува и његов наградни крст за одбрану Придњестровља. По истеку службе као уговорац Стрелков доспева у једну од безбедносних структура, добија чин официра, а после неколико година одлази у пензију са чином пуковника. То је могуће због његових сталних службених путовања у жаришне тачке.
– Пре рата у Србији нисте међусобно разговарали о мотивацији која вас је навела да одете да ратујете?
– Мотивација је код свих била иста – да личним учешћем подржимо српски народ. Код Игора је била посебно јасно изражена. Особена цртица – често је певао белогардејске песме.
– Који је најбесмисленији мит о њему који сте чули?
– Вероватно то да се бави војно-историјском реконструкцијом – то су они што трчкарају по шумама и реконструишу историјске битке. Изванредан хоби, наравно, за канцеларијске службенике, али Игор Иванович уопште није такав.
Још једна гласина – да је службеник ГРУ. Није тако. Он је годинама служио, али већ неколико година не служи у разним безбедносним структурама РФ. Нисам овлашћен да говорим у којим конкретно структурама је Игор Иванович служио, али је чињеница да има колосално борбено искуство.
– Сада стварање Новорусије повезују с именом Игора Стрелкова – слажете ли се с тим?
– Његови људи прошли су Славјанск, где су, верујте, доживели оно што превазилази људске моћи. Уверен сам да ће Игор Иванович издржати до краја – више му нема пута натраг. Не могу да знам како ће све даље испасти, али нимало не сумњам у то да је Стрелков јединствена личност коју ће историчари проучавати.
