У једном оку имаш бога, у другом ђавола!” Када је од своје пријатељице слушао ове речи, кнез је потврдно климао главом. Али се питао на које око треба да зажмури како би убио свог највећег непријатеља – Распућина?

Отровати особу коју су на двору сматрали за „апостола на земљи” кнезу Феликсу Јусупову наметало се као једино решење. Сматрао је да ће тако Русију спасти од издаје, а себе од пуцања из ватреног оружја и гледања проливене крви. Јер, сетио се да је због осетљивости одустао од лова и своје пушке разделио друговима. Какве је још тајне имао човек који је у историји упамћен као Распућинов убица?

Кнез Феликс Јусупов рођен је 24. марта 1887. године у Петрограду, у дивној кући на каналу Мојка. Првих дана изгледао је толико слабо да је код лекара изазвао забринутост, а код свог петогодишњег брата узвик:

„Грозно. Баците га кроз прозор!” Мајка га је прихватила с много радости, али пошто је желела девојчицу, наредних пет година облачила га је у женске ствари. Он је своје хаљинице волео и поносно показивао свима, чак и случајним пролазницима.

Размажен поред мајке, није трпео строго васпитање свог оца, гардијског официра. Упркос опоменама правио је обесне несташлуке: „возио је” ноја у зоолошком врту, заглављивао бабу у лифту, доктора Коровина (корова на руском значи крава) ословљавао са „му”, лоптом погађао главе угледних званица, ватрогасним цревом поливао људе… Као „рђаво дете” задавао је много муке и својим учитељима, који су се стално смењивали.

Припадници једне од најимућнијих породица у Русији, Јусупови су преко зиме живели у Петрограду, Москви и Царском селу, током јесени на имању Ракитин и на Криму, лети у дворцу Архангелско. Путовали су лако, јер су за воз качили свој лични вагон који је у себи крио све удобности куће.

У велелепним дворцима имали су стилски намештај, слике великих мајстора, скулптуре, порцелан, библиотеке, а негде и приватно позориште. Феликс је од малена заволео уметност: обожавао је фигурице Буде и Венере од драгог камења и раскошну маварску собу у којој је сатима сањарио.

Ипак, најслободније се осећао на имању Архангелско, где је могао да јаше коња и са својим псом Блесаном трчи по парку. Друштво у игри правили су му млади рођаци и деца министара, који су се окупљали у њиховом дому на свечаностима. Иако су им у госте долазили и руски цар и царица, сву своју пажњу и дивљење поклањао је једном официру из цареве пратње. Није могао да заборави час када га је видео како на коњу улази у хол куће и, попут правог витеза, пред његову мајку баца букет ружа!

С маском у свет
Године 1902. Феликс је по одлуци родитеља отишао са професором уметности на путовање у Италију. Посетио је све музеје и цркве од Венеције до Сицилије, као и „знаменитости” ноћног живота. Када је у друштву кочијаша први пут кришом стигао на једно сумњиво место, налетео је баш на свог професора! По повратку кући пожелео је да настави с боемским животом, али у томе му је сметала униформа средњошколца коју је носио.

Решен да се прикључи друштву свог брата и теревенкама код Цигана у предграђу, применио је трик – преоденуо се у жену. Исту лудорију извео је с братом од тетке, када су маскирани у даме изашли у град и вечерали у отменом ресторану „Медвед”. Тада су се једва одбранили од удварача, али не и од особља, које је захтевало да се рачун плати до последњег новчића. Пошто је извештај о направљеном дугу стигао на очево име, Феликс је кажњен десетодневном забраном изласка из куће.

Размажен, непослушан и својеглав, неко време водио је двоструки живот – дању је као ђак похађао школу, а ноћу као „дама” лумповао. Када је отишао у Париз једне вечери се дотерао мајчиним стварима и накитом, а затим кренуо у позориште које је обожавао. Док се смештао у први ред партера, приметио је како га један господин из ложе упадљиво посматра. У паузи је сазнао да је то краљ Едвард VII и да се за њега распитује речима:

„Ко је та лепотица, желео бих да је упознам”. У својој игри толико се осмелио да је маскиран излазио с официрима на вечеру, и са тим би наставио да није налетео на једног насртљивог Дон Жуана. Пошто га је привлачила опасност, после позоришног комада „На дну” Максима Горког, обукао је бедну и одрпану одећу, па је просио и спавао на улици. У исто време згрозио се над мрачном страном живота и безосећајним понашањем богатих особа.

Mеђутим, све је изненадио када се пријавио да у кафеу „Акваријум”, као „тајанствена певачица”, изводи петроградске песме. Због пријатног гласа и изгледа стекао је бројне обожаваоце: док је у гардероби примао љубавна писма и букете цвећа, с друштвом се превијао од смеха.

Међутим, када су га пријатељи његових родитеља препознали и разгласили чиме се бави, избио је скандал! Отац га је први пут назвао „хуљом”, „нитковом” и „срамотом породице”, а неколико пута поменуо је и спартанско васпитање…

Значење очевих речи Феликс је открио убрзо: из собе су му избацили предиван намештај (који је као љубитељ лепоте бирао комад по комад) и унели пољски кревет, столицу и неку велику дрвену кутију. Овога пута мајка му није стала у одбрану, па је љут легао да спава. Ујутру га је слуга поспаног извукао из кревета, угурао у сандук и закључао. А затим је на њега пустио хладан туш! Кажњеник је у шоку вриштао, али „челичење” је трајало све до последње капи воде. Када су му отворили врата, потпуно наг истрчао је у ходник, излетео испред куће и узверао се на дрво. Претио је да ће скочити, уколико га убудуће не оставе на миру, након чега је отац попустио.

Јусупови су лета проводили на Криму, где су и друге богате породице имале своје виле за одмор. Кнез је код грофице Пањине упознао чувене писце Толстоја и Чехова, али је више волео да се забавља са пријатељима. У друштву је ишао на плажу, у посластичарницу, на излете, само је коња јахао сам. Једном таквом приликом сусрео је лепу незнанку, у коју се на први поглед заљубио. Жалио је што није успео да се с њом зближи и једино је сазнао да се зове Ирина. У то време од родитеља је добијао опомене да се ожени и прекине гласине о својим склоностима према мушкарцима. Одговарао им је питањем – „Зар не би требало прво да обиђем свет?”

У току припрема путовања задесила га је вест да је његов старији брат смртно страдао у двобоју. Очајан од бола, Феликс је осећао кривицу што није успео да спречи трагедију и што није обратио више пажње на упозорења једне пророчице. У данима туге другачије је гледао на свет око себе: у свом портрету, који му је урадио један познати уметник, запазио је гордост, себичност и таштину. По први пут у животу пожелео је да се поправи, чак је размишљао да од дворца Архангелско направи музеј и уметничко средиште, отвори болнице и старачке домове, земљу поклони сељацима… За почетак је сваке вечери седео код куће и мајци која је туговала, наглас читао књиге.

Једног дана, вођен неком необјашњивом силом, стигао је до собе свог брата, где је у довратку угледао прилику која је исијавала светлошћу! Сетио се да је с братом некада призивао духове и да су положили заклетву како ће се један другом јавити са „онога света”. Са овим искуством пожелео је да упозна калуђера Распућина, за кога се говорило да има пророчке и исцелитељске моћи. Поуздано је знао да га цар Николај II и царица Александра обожавају, јер је неким чудом помогао лечењу њиховог сина. Иако му се жеља 1909. године испунила, грдно се разочарао. „Старец” му се учинио препреден, опак и чулан, сличан „похотном, пакосном сатиру”, а не „божијем човеку”.

Медени месец
Када више није могао да издржи једноличан живот, Феликс је убедио родитеље да оде у Енглеску на студије. На Оксфорду је с новим друштвом слушао предавања, играо поло, ишао на пливање, забављао се. Мислио је и на родитеље, па им је бродом послао четири краве, једног бика и мноштво петлова, кокошака и зечева. По доласку кући написао је нову поруџбину, која је на његовом почетничком енглеском гласила: „Молим вас пошаљите ми једног мушкарца краву и три џерси жене”. Срећом, Енглези су поруку разумели, али нису одолели да писмо не објаве у штампи.

 У студентским данима упознао је и кнеза Павла Карађорђевића и чувену балерину Ану Павлову. С првакињом руског балета, која се улогом умирућег лабуда прославила у свету, уговорио је дружење, као и њен наступ на Оксфорду. Пошто је по повратку у домовину наставио са разузданим понашањем и забавама до зоре, родитељи су одлучили да га помоћу уговореног брака „смире”. Међутим, он је и даље сањао о правој љубави и тајанственој лепотици са Крима. Није могао да верује када је сазнао да је баш та Ирина Александровна, сестричина цара Николаја II, послала свог оца да преговара о веридби. Одмах је пристао и венчање је заказано за 22. фебруар 1914. године. На царево питање шта жели за свадбени поклон (можда министарско место?), одговорио је: „коришћење царске ложе у позоришту”. Младенци су медени месец провели у Паризу, Египту, Јерусалиму и Италији, а следеће године добили су кћерку.

По избијању Првог светског рата у Русији је кренула општа мобилизација и Феликс је почео да се обучава за официра. Део петроградске куће са својом породицом преуредио је у болницу за рањенике. Излуђивала га је чињеница што се Распућин толико осилио да саветује цара и царицу, и чак самостално издаје наређења. Закључио је да „хуљу” треба милом или силом склонити са двора, док не буде прекасно. Под изговором да му треба лечење биоенергијом, успео је да с њим почне дружење, а чак је пристао и на хипнотисање.

Тада се уверио да су све приче о „старецовим” моћима тачне: током сеансе телом му је прострујала топлота и толико је клонуо, да је на једвите јаде успео да сачува присебност. Под утицајем вина Распућин му је поверио да се осећа као гоњена звер и да му главобољу задају племићи који желе да га униште. Открио му је и своје намере, подржане од тајанствених „зелених” из Шведске, да уместо цара на трон постави младог царевића и склопи мир са Немачком. Објашњење је поткрепио цитатом из Библије да „непријатеља треба љубити као брата свога”. Феликс га је неуспешно убеђивао да напусти двор и негде отпутује, а онда је предузео нове кораке.

Колачи са отровом
С неколико завереника договорио се да Распућина намами код себе у кућу, у сутеренске просторије које је управо опремао, и да га се реши без проливања крви. Тог 29. децембра 1916. године на трпезаријски сто ставио је чај, колаче и бисквите – све „зачињено” отровом. По упутству лекара, требало је да смртоносни прах сипа у вино непосредно пре пића. На спрат је за сваки случај сместио саучеснике и потом недрагог госта увео у одаје.

Пошто је још једном одбио савет да напусти Петроград, Распућин је себи потписао смртну пресуду. Међутим, када је попио понуђену чашу вина, ништа се није догодило! Изјавио је само да га нешто „гребе у грлу” и замолио за још пића и мало музике. Запрепашћени домаћин испунио му је обе жеље, мада је због страха певао и свирао гитару много лошије него иначе. Када је након сат времена престао, тишина му се учинила толико злокобном, да је закључио „или он или ја!” Под изговором да ће позвати супругу, отишао је на спрат и донео револвер. А онда је рекао Распућину да се помоли и пуцао му право у срце!

Распућин је пао и у том тренутку други завереници упали су у просторију. Пошто су видели жртву кренули су на спрат, само је Феликс остао да још нешто провери, без обзира на то што је лекар потврдио смрт. Изненада, његов „мртви” непријатељ се придигао, зграбио га за врат и са неописивом мржњом почео да га дави. Кнез је некако успео да се отргне, а Распућин је кроз тајна врата испузао у двориште, где га је један завереник сустигао и са неколико хитаца убио. Полиција је те ноћи дошла да испита разлоге пуцњаве, а следећег дана распитивала се о нестанку „стареца”, не знајући да његово тело лежи на дну реке.

Градом су већ почеле да круже гласине да је у питању убиство – неки су за то оптуживали Феликса, а неки Цигане. Међутим, Феликсова супруга Ирина, која се све време налазила у Ракитину, слутила је истину: те кобне ноћи изненада се тргла из сна и испред себе угледала лик Распућина!

Кнез је веровао да је овим убиством „спасао Русију и династију од рушења и обешчашћења”. Међутим, по избијању Револуције морао је са породицом да бежи на Крим, а касније британским ратним бродом „Марлборо” и из земље. Са жаљењем је примио вест да је цар Николај II с породицом одведен за Сибир и да су сви убијени.

Иако је успео да уз помоћ свог верног кућепазитеља спасе неке драгоцене слике (рецимо Рембранта) и драгуље, остао је без накита који је сакрио испод степеништа куће. (Осам година касније радници који су поправљали степениште нашли су то благо.) У Паризу је живео од прихода модне куће коју је отворио са супругом и продаје породичних драгоцености. Рецимо, масивну „Пелегрину” продао је 1953. године, а тај исти бисер касније је препродат у Женеви за око четиристо шездесет хиљада долара. Током Другог светског рата одбио је да подржи нацисте, али и да се из туђине врати у своју домовину. Умро је 27. септембра 1967. године у Паризу, где је и сахрањен.

 * * *

 

Кнез Феликс Јусупов своја сећања описао је у књигама „Минули сјај” и „Распућинов крај”. Питао се како је могао да убије човека и да потом мирно спава, као да је то учинио неко други? Закључио је да га је водила нека виша сила, али није знао да ли је то била сила добра или сила зла. Једна видовита калуђерица рекла му је да је „убио аждаху” и да га душа жртве штити што је спречио да изврши веће грехе. Кнез је тада признао да га је Распућиново име неколико пута спасло сигурне смрти, али до краја живота остало му је нејасно да ли је убио „ђавољег или божијег човека”?

 

 (Политикин забавник, Весна Живковић )

Ознаке: Николај Други, Париз, Први светски рат, Русија пред Први светски рат, руски аристократи, руски кнез, убица Распучина, Феликс Јусупов, царска русија