Прочитај ми чланак
Једнострано? Површно? У немачким медијима се о Русији извештава како критично, тако и „с разумевањем“ за политику Москве. Неутрално извештавање о актуелној ситуацији није једноставно, али да ли то оправдање?
На почетку су то биле класичне слике револуције, какве су већ познате из медија: мирне демонстрати који недељма кампују у центру града и тако се боре за бољу Украјину. Ко је прошле јесени, од почетка кризе у Украјини, пратио вести у Немачкој, могао је преко свих медијских канала да сазна да се овде прозападни демонстранти боре против корумпираног, Русији верног председника Јануковича. Медијска подела на „добре“ и“ зле“ се чинила јасном.
Међутим, тај сукоб се не може баш тако једноставно објаснити – како тада, тако ни сада. „Целокупно извештавање обежено је црно-белим ставовима – како у једном, тако и у другом правцу“, каже Хано Гундерт, шеф невладине организације Мрежа за извештавање о Источној Европи.
Украјина као позорница сукоба интереса
Представници Русије, Украјине, Европске уније и Сједињених Држава постигли ус договор о смиривању сукоба између Москве и Кијева. Ипак, листови на немачком сматрају да су Русија и западне силе и даље противници. (18.04.2014)
Ситуација у Украјини је од самог почетка замршена. Колико је заиста комплексна, у извештајима се испрва скоро и не помиње. Страни репортери протестни покрет најпре називају проевропским. Скоро ниједан новинар не напушта Мајдан да би добио свеобухватнију слику о ситуацији у земљи. Многи представници западних медија бораве у хотелу Украјина, директно на Тргу независности. Тамо се створио својеврсни „медијски центар опозиције“.
Клише Исток-Запад
„На протест се гледало као на протест цивилног друштва против једног лошег владара“, каже у разговору за ДW Симон Вајс, политолог на Универзитету Хајделберг. Управо у првој фази протеста он види неиздиференцирано извештавање по систему: „Овде је Запад, тамо мрачни владар и мрачна Русија“. Када је у питању конфликт у Украјини, немачки медији и немачка влада имали су на почетку „врло сличне ставове“: били су једнострани и неуравнотежени, каже Вајс.
До овог закључка долази медијски магазин НДР-а који је у новембру, јануару и фебруару, анализирао главне информативне емисије јавног сервиса АРД. Резултат гласи: скоро 80 одсто интервјуа, вођени су са особама које су противници владе. Омиљени партнер за интервјуе: бивши светски првак у боксу Виталиј Кличко који је стилизован у великог вођу. При томе је Кличко само један од вођа опозиције. Да ли је овде у питању пристрасност? Такав утисак стичу многи гледаци, слушаоци и читаоци, каже Вајс.
Наједном десничари у првом плану
Како се криза заоштравала, тако су се у вестима мењале и слике. Након што је крајем фебруара ескалирала ситуација на Мајдану и на крају свргнута Јануковичева влада, одједном се у извештавању појављује „Свобода“: име деснопопулистичке странке која је у међувремену чак и у саставу прелазне владе. Немачки медији се сада фокусирају на ову странку: заставе Свободе на снимцима са Мајдана нису биле коментарисане, међутим сада привлаче велику пажњу.
„Тај промајдански дискурс је сломљен, почело је критичније извештавање“, каже Вајс. Да ли је то знак да су репортери коначно почели прецизније да гледају на ствари? Хано Гундерт остаје скептичан: „Десничара је било превише и тиме је дискредитован цео покрет.“ Јер, најкасније сада, у фокус јавности долази нови актер: Русија. Руском председнику сигурно одговара да се распрши мит о опозицији.
Искључиво о Русији?
За или против Русије: најкасније од како је Путин анектирао Крим, у украјинском конфликту се све врти око Русије. Што се криза више шири, извештавање се све више концентрише на једну особу. Тако Шпигел 10. марта на својој насловној страници пише: „Ко ће зауставити Путина?“ У многим извештајима Путин се представља као бескрупулозан и бруталан.
Путин против Европе и Америке, Исток против Запада: то је реторика Хладног рата. Али, она се не шири само у медијима. „Уочљиво је да се критичари Русије и они који је разумеју, међусобно оптужују за неуравнотеженост“, каже Хано Гундерт. Једни Путина сматрају кривцем, други траже више разумевања за Русе. Гундерт критикује делимично преузимање аргумената руске пропаганде, на пример, да је НАТО обећао да неће ширити своје границе (мада има високих званични који тврде да је то обећање Вашингтон својевремено заиста дао Москви).
Чак и сада, у сукобу који се заоштрава на истоку Украјине, извештавање је црно бело. У једној тако компликованој ситуацији једноставно није више могуће утврдити јасне чињенице. Не може се увек јасно рећи: То је извештај „Руссиа Тодаy“, званичне медијске куће Кремља на енглеском језику и тиме за западне медије непоуздан извор информација. Тако је немачкој медијској кући ЗДФ, лист „Дер Фреитаг“ пребацио да користи информације једне украјинске ПР агенције која за прелазну владу у Кијеву организује конференције за новинаре. ЗДФ је одлучно одбацио ове оптужбе.
Гундерт каже да немачки новинари, без обзира на сву бригу за европску безбедосну архитектуру, не смеју заборавити следеће: „Дискутује се без Украјине“. Јер, због мноштва извештаја о Русији, Украјина је гурнута у страну.
(Дојче веле)
