Случајни диктатори, понуде са последицама и неадекватне интерпретације: Историјски контекст рата у Сирији и реваншизам поражене идеологије.

Нема сумње како рат у Сирији од пролећа 2011. до данас пролази кроз разне фазе еволуционе. Конфликт је почео у тренутку када су анти-владине демонстрације прерасле у насиље. Ко је први запуцао на кога, полиција на демонстранте, или демонстранти на полицију, то је сада већ у домену историјске интерпретације. Но, већ у тој иницијалној фази многе интерпретације биле су политизиране, а сваки такав приступ неминовно доводи и до погрешних интерпретација.

Први проблем у интерпретацији је перспективе из које се приступало самој анти-владиној побуни. Успоређивајући сиријску побуну с покретима као што је био Occupy Wall Street и слични покрети игнорисала се комплетна позадина ситуације у Сирији. Побуна која је избила сеже знатно дубље у историју саме земље.

На Западу се улагао велики труд да се протести прикажу са „про-демократским“ тенденцијама. У том настојању користили су се класични пропагандни трикови попут оних да су се у медијима у први план гурале поруке које су донекле тако звучале. Но, неколико плаката на којима на енглеском језику пише „We want democracy“ (желимо демократију) не може бити аргумент којиме би се целој побуни дала генерална карактеристика.

Про-демократске протесте имамо пример данас у Хонг Конгу, где један део демонстраната експлицитно инсистира управо на демократским реформама, слободи избора и сличним детаљима (други део демонстраната, о којима се мање пише из очигледних разлога, противи се тим истим реформама и тражи већу интеграцију с Пекингом, но то није тема овде). У Сирији је „про-демократска побуна“ у великој мери била западни медијски спин који је (што се ефикасности тиче) трајао кратко, мада се њега и данас повремено форсира, из разлога што демократија ни није била циљ нити повод.

Догађаји 2011. брзо су прерасли у исламистички реваншизам, освету за раније болне и бруталне поразе. Сирија какву познајемо је ауторитарна, секуларна држава која је некоад имала више, данас мање, социјалистичких управних елемената. Од почетка њене модерне инкарнације налази се под контролом двојице Асада, Хафеза ал-Асада који је њен идејни творац, припадника баатистичке „старе гарде“, идеје пан-арапског јединства која никада није адекватно заживела због великог броја разлога (од регионалних ривалства до пораза у рату с Израелом итд.), али су њене основне карактеристике ипак формирале данашњу Сирију.

Такав облик власти, дакако, нити је демократски нити је адекватан пример људских права. Ауторитарне власти у правилу не омекшавају с годинама већ се гомилају старе праксе. Стисак режима се повећава како се политички неистомишљеници све више уклањају (те самим тиме претња од истих постаје све израженија, макар у новим генерацијама).

Све то говори у прилог тези да се морао да мења сиријски систем, али на начин да те промене буду у интересу већине сиријских становника, у интересу сиријских радника, а не да се воља за променом користи као пролаз за повратак исламистичких идеја које су једном већ поражене.

Након смрти Хафеза 2000. године на власт долази његов син Башар ал-Асад. Ако је Асад диктатор, онда је он „случајни диктатор“. Наиме, он ни није био припреман за преузимање власти, живео је „мирним животом“ у Енглеској где је радио као офталмолог. Тамо је и сусрео своју данашњу супругу, Асму ал-Акхрас. Асма је заправо Британка, рођена у Лондону, сиријских корена. У време када су се упознали она је радила у банци.

Башару вероватно није било ни на крај памети да ће се уопште икада морати уплитати у „породичне послове“ те је очигледно планирао један посве нормалан живот у Лондону, далеко од блискоисточних интрига, ситуације у земљи и сталних политичких напетости. Могло би се рећи како је његово звање медицина, а не „режим“. Дипломирао је студије офталмологије у Лондону.

Зашто Башар није био укључен у породичне послове?

Зато јер је већ све било испланирано и без њега. План је био да власт након смрти Хафеза преузме Башаров старији брат, Басел ал-Асад. Он је, за разлику од Башара, дипломирао војне науке – сигурно не случајно. Он је требао бити „нови Хафез“, човек који ће наставити да брани – по потреби и брутално – актуелно државно уређење Сирије и њен положај у арапском свету и региону.

Што се догодило?

Судбина – Басел је погинуо у саобраћајној несрећи возећи се према међународном аеродрому у Дамаску. Није био везан и погинуо је на лицу места. Тај сплет околности имати ће великог утицаја на будућност Сирије. Питање наследства сада је пало на млађег брата, Башара ал-Асада, до тада готово непознатог широј јавности.

Након смрти Хафеза 10. јуна 2000., већ је било јасно да ће земљу преузети „непознате офталмолог из Лондона“. Државна пропаганда интензивно је радила у тренутку потенцијално врло нестабилног периода по земљу. По градовима су се почели појављивати бројни плакати с насловом „Басил – пример, Башар – будућност“.

Другим речима, становницима се сугерисало како „нема страха“, Башар ће заузети позицију која је већ била предодређена његовом старијем брату. Ако некога ова ситуација помало подсећа на култни филм Кум и причу о фиктивном лику Мајклу Корлеонеу, „заштићеном“ сину који након смрти старијег брата преузима „породични посао“, то нимало не чуди. Почетак владавине Башара ал-Асада 2000. године био је сличан.

На позицију је дошао крајње политички неискусан, а од њега се очекивало да преузме контролу над једном врло комплексном земљом. Годину дана касније деси ће се 11 септембар који ће трајно изобличити односе целог региона. Дакле, Асад ће имати јако мало времена за припрему.

Он јест на функцију председника дошао „династијски“, то уопште није спорно. Но, крајње је упитно да ли он самим доласком постаје и „диктатор“. Он долази на чело режима, владајуће политичке (и војне) елите, који ипак има последњу реч по многочему – како онда, тако вероватно и данас. Но, нема сумње да је током последњих 14 година Башар пуно тога научио, а нарочито последње 3 године.

Није тајна да су многи од њега очекивали и конкретне реформе, ублажавање сиријског система који је недвојбено нудио знатно прогресивнији државни систем од већине, ако не и свих, арапских земаља (по питању слободе религије, права жена итд), али је то такође био и системкоји не трпи дисидентизам, другачије политичке ставове, генерално све оно што на овај или онај начин може да угрози владавину режима.

Неке реформе је Башар и провео, но у 11 година, од доласка на власт до избијања рата, не може се рећи да се пуно тога променило. Ипак, у овом периоду су се односи релативно затоплили са Западом, а САД су се нарочито надали како би нови млади председник у Дамаску могао бити њихов потенцијални партнер.

Упркос напорима (данашњи амерички државни секретар Џон Кери, био је чест гост код Асадових у Дамаску), то није било тако лако извести. Каква би то Сирија требала бити да буде на „доброј страни“ САД-а? Демократска оаза људских права? Нипошто, требала би само заступати америчке интересе, то би било и више него довољно. Погледајмо америчке савезнике у региону – Саудијску Арабију и Катар – који су живи примери да САД-у није до демократије, већ до подобности.

Дакле, сиријски режим могао је бити добар са САД-ом, позив су добили, али су га одбили прихватити. Наиме, за те добре односе са САД-ом Сирија би морала учинити бројне уступке – прекинути историјски добре односе с Ираном те прекинути подршку за групе као што су либански Хезболах и палестински Хамас.

Шта Иран, Хезболах и Хамас имају заједно?

Све су ово последње блискоисточне енклаве израелских непријатеља. Шта је добро за Израел је добро и за САД је спољнополитичка парадигма која није никаква новост.

Да је сиријски режим био опортун, могао је одбацити ова савезништва и рачунати на потпуну подршку највеће светске војне и економске силе. Но, то нису учинили. Упркос америчким дипломатским напорима, након сваке вечере Џона Керија са Асадом у луксузним ресторанима у Дамаску, оружје је преко Сирије настављало путовати и за Хезболах и за Хамас. Башар Сирија остала је транзит зона, а почетак те мреже је био и остао Иран.

Сва она жестока анти-иранска реторика по којој је актуелни израелски премијер Бењамин Нетанјаху постао толико познат, дакако није без везе. Анти-израелска осовина на Блиском истоку постоји и данас, а у политичком смислу њено разбијање је у највећем могућем – дугорочно егзистенцијалном – интересу Израела.

У овој осовини имамо суните (Хамас), шиите (Иран и Хезболах) те сиријске Алава (Асад династија) и донекле њихове ирачке савезнике који су такође део „транзита“. Шта која секта мисли о Израелу на простору Блиског истока сасвим је неважно. Вјероисповијест и власт никада није било једно те ​​исто, не у оном практичном смислу (већина становника Блиског истока, дакле сунити, сматрају САД и Израел највећом претњом, а не на пример Иран, но што власти у Ријаду, Дохи и другде мисле, нешто је сасвим друго). Велике сунитске силе и монархије склопиле су мир с Израелом, у замену за управо онај добар однос са САД-ом који је такође понуђен и Башару након што је дошао на власт.

Не морамо улазити у суштину питања који је став бољи, а који лошији, али је недвосмислена чињеница да је Сирија свој став задржала, очито знајући да то није била понуда која се одбија без последица. Ако се можемо послужити још једном референцом из култног филма Кум – ово је била тзв. „понуда која се не може одбити“ у стилу „на уговору ће бити или твој потпис или твој мозак“.

Без познавање тих, бар оквирних, детаља, немогуће је дати некакву интерпретацију разлога ескалације рата у Сирији. Но, све ово о чему говоримо је једна политика новијег датума, и америчка понуда и Асадовог одбијеница. Ипак, узроци сежу мало даље у историју, којих 30 до 40 година уназад.

Секуларну Сирију никада нису прихватили сви њени становници. Идеологија (сунитског) исламизма била је жива тада као што је жива и данас, а исто као и данас водећу идеолошку реч предводио је покрет под називом Муслиманска браћа.

Данашњи рат у Сирији надовезује се на догађаје који су се збили на прелазу из 70-их у 80-е године. 1976. у Сирији је избила прва велика побуна против власти, оружана побуна коју су предводили већином муслимани сунити, већином припадници Муслиманске браће. Као и данас, циљ је био свим средствима свргнути власт и, као и данас, средства се нипошто нису бирала те су „тактике“ укључивале и терористичке нападе против цивила.

Као и данас, исламисти и војска борили су се до изнемоглости, а врхунац, последњи велики обрачун, долази у фебруару 1982. Епицентар исламистичке побуне био је град Хама (баш као и сада, уз град Хомс). Сиријска војска га је до почетка 1982. окружила те је тада уследио напад на град који је трајао 27 дана. Тенкови, артиљерија и ваздушне снаге сиријске војске „равнале“ су град улицу по улицу, кварт по кварт.

Извори варирају, но претпоставља се да је у борбама убијено између 10,000 и 25,000 људи, од тога око 1,000 сиријских војника. За многе овај догађај је познат као „Масакр у Хами“ јер знатан број убијених били су цивили. Нема сумње да је међу цивилним становништвом било и много оних који су идеолошки подржавали Муслиманску браћу те да су због тога и убијани. То је масакр, без имало двојбе. Но, о ратном морализирању и правцима морализирања се увек може штошта рећи – сигурно је и у Хирошими било цивила који су подржавали наставак рата, па то не значи да је на њих требало бацити атомску бомбу. Историја ратова је историју масакра и геноцида над цивилима, то су окрутне чињенице.

Исламистичка побуна угушена је на потпуно бруталан начин, у крви. „Режим који убија сопствени народ“ је популарна интерпретација која датира још из тих дана, но сукоб је заправо био сукоб де врло опречне идеологије – Исламизма и баатхистичког секуларизма.

Актуелни рат у Сирији је по много чему „друга рунда“ овог сукоба, рунда у којој су овог пута (мада је и пре било уплитања) поједини врло моћни актери заузели стране и одлучили типичан сиријски сукоб експлоатисати за велике геополитичке циљеве у којем су бројни фактори : укоб Русије и САД-а, сукоб Ирана и Израела, секташки сукоб, економски разлози (нафтоводи и гасоводи), идеолошки заокрет у Турској итд.

Свашта игра улогу у стварању рата у Сирији, али питање демократије вероватно најмање. Сукоб у Сирији је у великој мери идеолошки, а то значи да ће компромис бити готово немогућ. На крају ће вероватно једна страна победити, а друга ће бити брутално поражена. Исламисти су очекивали да је време сазрело за освету, али у овом тренутку изгледа како још и није. САД се почео колебати, поприлично последњих дана, а ако се став „рушити Асада“ уклони из америчких стратешких планова, исламисти ће доживети још један јако болан пораз од којег се вероватно неће опоравити деценијама.

(Адванце – Д. Марјановић)

Ознаке: анализа, Башар ал.Асад, блискоисточни диктатори, Д. Марјановић, Сирија