Прочитај ми чланак

СИРИЈА Након пораза на војном и политичком плану Ердоган напушта своје џихадисте

0

Турска је потврдила како завршава потпору ‘анти-владиним снагама’ у Сирији. Осим тога, кровна политичка група ‘Национална коалиција за сиријске револуционарне и опозиционе снаге’ је такође потврдила да се Анкара повлачи, пише theduran.com.

Ово представља прву промену става Турске према Сирији од када је Анкара ушла у овај сукоб још 2011. године. Прије 2011. Турска и Сирија имали су добре односе. Као део окретања турског председника Реџепа Тајџипа Ердогана арапском свету, политика коју су неки назвали неоосманизмом, Анкара се све више видела као кључни управитељ у арапским пословима, вешто користећи идеологију екстремистичког ‘Муслиманског братства’ и подржавајући различите терористичке групе у Ираку и Сирији.

Иако је Ердоган од своје ране политичке каријере заговарао оно што многи називају стилом исламске политике муслиманског братства, то никад прије није сметало нормалним односима са Сиријским председником Башаром ал-Асадом. Очигледно је како су апетити за проширењем територије и преузимањем сиријских и ирачких природних ресурса, а уз све то и катарски новац, одиграли значајну улогу у профилирању турске политике последњих година.

Сада се Турска жели придружити победничкој страни након што је руска интервенција у Сирији на захтев сиријске владе превагнула ситуацију на бојном бољу у корист САА. Русија је у комбинацији с невероватном издржљивошћу и постојаним патриотизмом Сиријске арапске војске измијенила првобитни мит о скорој победи ‘антисиријске коалиције’ на челу са САД-ом, те сада обоје, конвенционална и обавештајна бојишта указују на победу легитимних снага у Сирији.

На први поглед, обустава турске политичке и војне потпоре џихадистима у Сирији мотивиран је прагматизмом, али иза тога ипак постоји неколико других мотивацијских чиниоца.

САД игноришу Ердогана

Од када је Доналд Трамп ступио на дужност, Сједињене Државе почеле су поступно повлачити своју потпору терористима у Сирији, док су истовремено тежиште америчке војне и политичке моћи усмеравале према Курдима.

Овај развој догађаја је разбеснио Ердогана. Док је Турска изражавала своје фрустрације у САД-у у вези с питањем Курда, изгледа да су у Вашингтону потпуно игнорисали Турску и чинили управо супротно од онога што би америчког “савезника” у НАТО-у учинило задовољним. Ердоган је изјавио да неће толерисати курдску државу на турским границама, а САД нису учиниле ништа значајно како би увериле Анкару да таква држава неће потицати.

Питање ‘Курдистана’ приморава Анкару да се окрене Дамаску и Техерану

Све извесније повећања курдске аутономије у Сирији и могућност стварања курдске државе било у Сирији или Ираку, више него икада пре терају страх у кости званичној Анкари да би се на границама њених већинских курдских региона могао појавити до зуба наоружани независни Курдистан.

Друго, заустављајући подршку анти-владиним снагама у Сирији, Турска такође олакшава латентну напетост у последњем преосталом сукобу Блискога истока који је Анкара имала с Москвом. Иако су Русија и Турска економски сарађивале унаточ томе што су биле на различитим странама сиријског сукоба, обарање руског авиона којим је Анкара жељела испровоцирати шири сукоб пореметио је те односе, да би каснијим ‘изглађивањем односа’ Турска наставила суделовати у процесу мировног процеса у Астани заједно са сиријским партнерима Русијом и Ираном, који су Турску увијек гледали са сумњом због Ердогановог шуровања са терористичким антивладиним снагама у Сирији.

Турска де факто признала Асадову владу

Чини се да то више неће бити случај с обзиром да је Турска сада, барем с правног и техничког гледишта, де факто признала сиријску владу као једину легитимну политичку силу у Сирији.

Дугорочно, то ће помоћи Турској у свом заокрету према Русији и руском регионалном партнеру Ирану. Председник Ердоган посљедњих је месеци одржавао добре односе с Ираном, а како је Иран, уз Турску, на рути кинеског ‘Пута свиле’ сарадња са Техераном је знак добре воље у служби прагматизма.

Победник цле приче је Путин

На крају, неки спекулишу како је одлука Турске да повуче подршку противладиним терористичким снагама осмишљена како би отворила пут ка евентуалној помирби са сиријском владом. Сиријска влада и штовише многи цивили у Сирији неће брзо опростити Турској због улоге у сиријском сукобу која се сматра деструктивном. Будући да је сада сигурно да ће Арапска социјалистичка Ба’атх странка остати на власти у Дамаску, Турска ће вероватно на крају морати да учествује у одмрзавању односа са владом у Дамаску једноставно зато што је Сирија сусед Турске, али тај пут може бити дуг.

У том смислу он много зависи о Курдима. Након што последњи остаци терористичких група буду поражени у Сирији, хоће ли Курди преузети кооперативни политички приступ или непријатељски приступ према сиријској влади биће кључни фактор у одређивању односа између Сирије и Турске. Ако Курди постану непријатељски настројени према сиријској влади, Дамаск може створити некакав прећутни пакт с Турском како би сузбио ‘заједничког непријатеља’.

Било како било, тзв. ново позиционирањеТурске је више геостратегијско него што је то регионално мотивирано. Јасан победник у овом је председник Путин. Његов стил дипломатије који је био стрпљив према турској умијешаности у Сирији годинама изгледа као да се напокон исплатио. Турска је сада ближе напуштању НАТО-а него што се икад могло замислити. На многе начине, Турска је већ напустила НАТО у свему, осим имена. Руски историјски непријатељ више није проблем за Русију, али може постати велики проблем за Сједињене Државе, али и обични народ Турске, који ће сигурно плаћати цехове Ердоганове шибицарске политике и наглих војно-политичких заокрета.