Синиша Љепојевић: Прекрајање историје: Колико има „Дана победе“

08:40 14.05.2023.

Издаја савезништва и лицемерје почели су још крајем Другог светског рата, и тај крај још траје…

И ове године је обележавање победе у Другом светском рату било полигон политичког прекрајања историје и непрекидног лицемерја западних савезника. То, наравно, није ништа ново, али не би требало престајати на то стално подсећати.

Обележавање победе над нацизмом је контроверзније него претходних година због рата у Украјини. Али, требало би, у ствари, подсетити и на то колико у Европи има дана победе, ко је победио и да ли се сви ти дани обележавају као победа или као дан жалости. Не обележавају све земље крај рата као дан победе.

Данска и Холандија крај рата обележавају као Дан ослобођења и то 5. маја јер је тадашњи британски лидер Винстон Черчил направио посебан мировни споразум са Немачком који је важио за северозападну Немачку, Данску и Холандију. Норвешка слави 8. мај, али као Дан ослобођења.

У Француској се обележава 8. мај а у Великој Британија има неколико „дана“. Британија обележава 8. мај као Дан победе у Европи, а 15. август као победу у рату на Далеком истоку. А један део Уједињеног Краљевства, групе острва Џерзи, према Француској, славе 9. мај као Дан ослобођења јер су били једина територија под немачком окупацијом.

Цела Источна Европа је још од совјетских времена па до недавно обележавала 9. мај. Па су онда те земље као део европског пута промениле у 8. мај. Прве су то урадиле балтичке републике, с тим што оне 8. мај обележавају као Дан сећања који би могао да се тумачи и као дан жалости, парастос, јер тим малим државама доминирају потомци њихових локалних нациста. И Пољска је променила датум а тај дан је проглашен Даном националне победе. На тај начин те земље поручују да су оне део Запада, и 9. мај славе као Дан Европе. Пољска је, иначе, понајдаље отишла у негирању стварности Другог светског рата.

И онда је овог маја и Украјина променила у 8. мај а 9. се придружила Дану Европе. Порука је да је и оно што је остало од те земље – Европа а не Русија.

И ко, у ствари, у Европи уопште може да слави победу у Другом светском рату? Само Русија и Велика Британија. Све друго је лицемерје. С тим што британски историчари тврде да је и Британија уз Немачку у ствари губитник у том рату јер је, и поред победе, изгубила свој империјални статус и постала сатрап Америке.

Русија, међутим, одржава слављење 9. маја. Главна свечаност је велика војна парада која се у совјетско време одржавала само јубиларних година а 1995. године је тадашњи председник Борис Јељцин увео да параде буду сваке године. Највећа је потом била 2005. на обележавању 60. годишњице краја рата и којој су присуствовали представници 150 земаља, а међу њима и 50 шефова држава, укључујући и председника Америке Џорџа Буша.

Али, нису то једини „дани“. Савет Европе је 1964. године прогласио 5. мај за Дан Европе. Занимљиво је да је Савет Европе основан на иницијативу Велике Британије и да је за Дан Европе узет 5. мај датум када је реализован сепаратни мир Британије и Немачке који сада славе Данска и Холандија. А онда је Европска заједница 1985. године прогласила 9. мај за нови Дан Европе, у знак сећања на дан када је 1950. године донета такозвана Шуманова декларација о стварању Заједнице за угаљ и челик. То је бахата и непристојна амбиција јер Европска заједница, као и потом Европска унија, нису читава Европа. Али, било је важно амортизовати прославу Дана победе у Москви.

Два дана победе

То је и један од апсурда Европе коју предводе Француска и Немачка, две у рату поражене земље. Черчил је, у свом подозрењу према Америци, од Француске направио земљу победника и угурао је у Савет безбедности Уједињених нација како би имао савезника. То се савезништво, међутим, распало дебаклом у Суецу 1956. године и Француска је прешла на страну тада Западне Немачке.

Званично, међутим, европске земље као Дан победе обележавају 8. мај јер тада је у 23:01 у Берлину потписана коначна капитулација нацистичке Немачке. Али тада је у Москви већ био 9. мај и Русија тај дан слави као Дан победе. Како је дошло до тога?

Тадашњи Совјетски Савез и западни савезници су са онима који су водили Немачку, Адолф Хитлер је извршио самоубиство 30. априла, договорили да се капитулација потпише 8. маја у Берлину. Али, Американци и Британци су инсистирали да Немачка потпише одвојену капитулацију само са њима, па после у Берлину са свим савезницима.

Америка и Британија су током Другог рата су имале јак обавештајни центар у Швајцарској и њихови оперативци предвођени Американцем Аланом Далсом, каснијим оснивачем Централне обавештајне агенције (ЦИА) , одржавали су контакте са неким високим нацистичким официрима и истакнутим индустријалцима. Преко њих, а користећи страх нациста од Совјета јер су добро знали шта су током рата радили, они су преговарали одвојену капитулацију.

Водећи заговорник те засебне предаје Западу је био адмирал Карл Дениц који је према Хитлеровој опоруци постао председник Немачке и хтео је да што више немачких војника буде на страни Запада јер се плашио Совјета. Он је био једини лидер нацистичке Немачке који није осуђен на смрт него на 10 година затвора, и умро је 1980. са 89 година.

И тако су немачки генерали, касније сви осуђени на смрт, у француском Рему потписали засебну капитулацију са Западом 7. маја 1945. године. И онда су сви кренули ка Берлину али то је узело доста времена, каснили су, па је она званична капитулација потписана касно у 23:01 8. маја у Берлину. Москва никада није признала документ капитулације у Рему а документација из Берлина је на самом потписивању и на енглеском и на руском језику била идентична, али је, како су године пролазиле, почела да се разликује.

Другим речима, издаја савезништва и лицемерје су почели још са крајем Другог светског рата, и тај крај још траје.

Безочно европско лицемерје

У Америци се, после силних ратова које је изгубила, победа у Европи користи за политичку манипулацију и неистине па је и ове година Бела кућа саопштила да су Америка и њени савезници победили у Европи. Није то само политичка манипулација него и незнање, а садашње генерације су одрасле у том незнању.

Требало би да се у Белој кући подсете и на речи ратног председника Френклина Рузвелта које је он, према такозваним Митрохиновим архивима, на Јалти изрекао Винстону Черчилу. Наиме, када је Черчил приговорио Рузвелту да је „много (територије) дато Совјетима“, амерички председник је узвратио да „Совјети мало и траже јер они су добили овај рат, а не ми“. Мада је подела интересних сфера договорена већ у Техерану 1943. године, а на Јалти само потврђена.

Од првог дана је, дакле, било тако а сада је само интензивирано јер су, преко Украјине, Америка и Европа у отвореном и стварном рату против Русије.

У таквом амбијенту политичко прекрајање историје постаје један од кључних инструмената обмане и насиља. Посебно је контроверзна сама Европа. Она у овом времену заиста нема шта да обележава и слави. Она је под новом америчком окупацијом, већом него икада до сада. Безочно европско лицемерје.

Овогодишњи „дани победе, ослобођења и сећања“ су у ствари још једна опомена да у данашњем времену не би требало више ништа да нас изненађује…