Синиша Љепојевић: Како је Британија спала на ниво банана државе

09:00 23.10.2022.

Велика Британија је до пре извесног времена била симбол политичке стабилности и традиције партијске политике. Данас више личи на неку малу острвску државу у Пацифику која још нема ни име

Британска политичка историја је исписала нову страницу – Лиз Трас је постала премијер са најкраћим стажом у историји Велике Британије. Морала је да поднесе оставку после само 44 дана у Даунинг стриту број 10. Прву половину те странице историје Трас је исписала и на самом почетку када је оцењена као најслабији премијер у британској историји. Отишла је са места премијера под притиском, не толико јавности, колико посланика њене Конзервативне партије, и то оних који су је и изабрали за лидера странке и председницу владе. До сада најогољеније свједочанство не само невиђеног лицемерја него и провалије политичке кризе.

Лиз Трас је трећи премијер из Конзервативне партије који у минуле три године подноси оставку. Пре ње, Борис Џонсон је поднео оставку само пре четири месеца. Она је, борећи се за лидерско место, тврдила да има економски програм који гарантује обнову економије и развој, а посебно се афирмисала као водећи ратни хушкач у Лондону и обећавала је да ће подршком Украјини поразити Русију и Путина. Десило се другачије.

Велика Британија је до пре извесног времена била симбол политичке стабилности и традиције партијске политике, али сада, за многе сведоке оводневних понашања посланика Парламента и владиних министара (дошло је и до физичких сукоба), више личи на неку малу острвску државу у Пацифику која још нема ни име.

Чудна демократија

Трас је у Парламенту оптужена да је неспособна и да нема јасну визију друштва, а посебно јој се замера лош економски програм. Она, тврди се, не може извести земљу из економске кризе. Суштина, међутим, није у томе, него у одговору како су посланици и дио чланства Конзервативне партије уопште могли да доведу Лиз Трас на место лидера. Пре непуна три месеца медији су је хвалили као „нову Маргарет Тачер”, као спасиоца Британије и њеног угледа, као правог ратног лидера.

Дозвољена је манипулација у Парламенту током селекције будућег лидера за којег ће онда чланство да гласа. На гласању је добила подршку 80.000 чланова странке – био је веома мали одзив – а тако и прилику да води земљу од 67 милиона становника. Чудна нека демократија. Она је пристала на то иако је јасно да као премијер није имала пуни легитимитет који се стиче само ако је неко као лидер партије добио изборе. Она није.

Такође, она је политичку каријеру започела у Либерал-демократској партији – која је против свега што је Конзервативна партија – и на крају она постаје лидер и премијер. Гласала је против изласка из Европске уније а постала премијер Брегзит Британије. То је у већем делу јавности било виђено као увреда за Британију, али као да је неко невидљив преко медија изгурао њу за лидера. Доминантно веровање је да је она имала подршку америчке дубоке државе због рата у Украјини.

У 44 дана власти Лиз Трас се само три пута обратила нацији. Први пут када се уселила у Даунинг стрит број 10, други пут када је умрла краљица Елизабета ИИ и трећи када је поднела оставку. Јавни бес посланика је изазван њеним економским мерама. Иронија је, међутим, да те мере и нису биле толико лоше. Додељена је помоћ свим домаћинствима за гас и струју, на пример, и није повећана корпоративна такса, а основни порез је смањен за 0,5 одсто. Када су пословни моћници дигли побуну преко медија, она је одмах одустала од тих одлука.

Према договору посланика Конзервативне партије нови лидер, па тако и премијер, треба да буде предложен за седам дана. Тада ће чланови Конзервативне партије гласати интернетом за новог партијског лидера, што се до сада никада није десило. Сада је промењено правило јер је криза и треба што пре изабрати премијера. Утисак је да је ипак реч о манипулацији и Лиз Трас је, каква год да је, само жртвено јагње, изговор за дубину кризе, јер се покушава купити политичко време.

Међу потенцијалним лидерима медији поново гурају бившег министра финансија Ришија Сунака, који је летос изгубио од Трасове, као и Пени Мордант, али се поново гура и бивши премијер и лидер Борис Џонсон. Политичка рециклажа. Утисак је да је, ипак, све то већ познати пројекат такозване дубоке државе и невидљиве елите окупљене у Светском економском форуму у Давосу. Све су то већ виђене обмане.

Деструктивни модел

Лиз Трас јесте, како изгледа, неспособна али није крива нити одговорна за дубоку економску кризу Велике Британије, што је био изговор за притиске да поднесе оставку. Економска криза одавно траје, а рат у Украјини је само изговор. Енергија је поскупљивала још пре рата у Украјини а сада су, закључно са октобром, струја и гас ове године за домаћинства поскупили 80 одсто. Све је поскупило и у самопослугама и до 100 процената, а то свако мора да купи.

Затим, Трасова јесте ратни хушкач али она није крива што је Британија од 1998. до данас непрестано у ратовима, а то кошта. Јавни дуг Уједињеног Краљевства је 2,7 билиона (хиљада милијарди) фунти, што је око 120 одсто БДП-а. Проблем је што је Британија део западног пројекта – познатог као Велико ресетовање – који се манифестује у потпуном урушавању друштава. Дакле, британски проблем је у моделу друштва.

Такав западни модел је, од још увек богате Британије, направио презадужено друштво. Према званичним подацима Државног статистичког завода, укупно национално богатство Уједињеног Краљевства је око 10,7 билиона фунти. Такође, људски, радни и креативни потенцијал вреди 21,4 билиона фунти, што значи да је тотално богатство Краљевства око 30 билиона фунти. Просто је несхватљиво да је у таквом амбијенту Британија толико дужна и да је њена привреда без инвестиционог и развојног потенцијала.

Многи економисти предлажу да се сада Британија врати моделу из 1914. године када је Краљевство било пред финансијским колапсом. Основу тог модела чини издавање новца без камата грађанима и компанијама а његов гарант је национално богатство. Како сада изгледа, мале су шансе да они који се нуде да замене Лиз Трас имају капацитет да промене деструктивни модел друштва. Напротив, они су фаворити тог модела. Али, неизвесно је како ће се даље развијати укупна ситуација. Све се теже живи, а Британија троши стотине милиона фунти на подршку рату у Украјини и на неки начин је у рату са Русијом. Да ли то желе Британци?

Синдикати скоро свих делатности су најавили генералне штрајкове током јесени и зиме, од транспортних радника, доктора, учитеља па до, што је и најбизарније, произвођача мртвачких сандука. Има и наговештаја да страни новац напушта Британију, а поуздан знак тог процеса је да је Ватикан крајем септембра повукао сав свој новац из Лондона.

Краткотрајна премијерска судбина Лиз Трас јесте фарсична, али она је најогољенији симбол политичког стања Уједињеног Краљевства. У том светлу Лиз Трас ће, упркос свему, остати значајан део британске политичке историје.