Прочитај ми чланак

Никола Н. Живковић: САД завера у вези Бостонског маратона и Чечена

0

Tamerlan-Carnajev-predaje-se-sa-podignutim-rukama (1)

(Нови Стандард)

И шта је лекција? Пошто Русија није у стању да се бори са исламским тероризмом, онда морају да јој „помогну“ САД

Већ је 8. септембра 2004. британски „Гардиан“ из пера Џона Локланда објавио текст под насловом „Чеченски пријатељи у САД“, где се подробно говори о вези Чечена са америчким конзервативцима, који су подржали „чеченску борбу за слободу“.

Локланд пише о тим неоконзервативцима који су основали Амерички комитет за мир у Чеченији (АЦПЦ). На листи чланова се налазе следећа имена: Ричард Перл, саветник Пентагона; Елиот Абрамс, лобиста иранске опозиције; Кенет Аделман, некадашњи амерчки амбасадор при УН; Миџ Дектер, директор десничарске Херитиџ Фондације; Брус Џексон, бивши високи официр америчке војне обавештајне службе; и Џајмес Вулси, бивши директор америчке обавештајне службе.

На енглеским и немачким сајтовима постоји неколико веома занимљивих прилога о том догађају, који већ данима заокупља америчку и светску јавност. Аутор Колин Роли се 19. априла бави једним проблемом, са којим се готово нико није бавио у САД. Роли нас је подсетила на историју подршке коју су чеченски терористима пружили амерички неоконзервативци, што је била стратегија да се ослаби Русија. Ваља нагласити да је Роли пензионисани агент америчке обавештајне службе ФБИ. Она је данас борац за мир и правду. Ево коментара Ролијеве:

„Нисам могла да верујем својим ушима кад сам чула коментар америчког конзервативца Рудија Ђулианија, који је помпозно и патетично на националној америчкој телевизији изјавио да је био изненађен да су Чечени учествовали у терористичком нападу у Бостону јер није постојала никаква индиција да су чеченски екстремисти икада имали нешто птротив САД. ‘Ја сам веровао да су њихови циљеви уперени и фокусирани само против Русије’, рекао је Ђулијани“.

 

Веза са Бин Ладеном

Ђулиани, међутим, зна веома добро колико су чеченски терористи били корисни за САД, а то исто може да се каже и за афганистанске муџахедине, који су од 1980. до 1989. водили антисовјетски рат. Истина је да су многи амерички неоконзервативци сматрали Чечене као америчке пријатеље, где убрајам и некадашњег директора америчке обавештајне службе Џајмса Вулсија.

Фил Шенон, некада познати новинар „Њујорк Тајмса“ открио је још 2012 године, да је један од вођа чеченских терориста Ибн ал Катаб још од априла 2001. имао везе са Осамом бин Ладеном. Ово све мора да је било познато и америчкој служби ФБИ, али она није хтела да те информације узме озбиљно, а терористе који мрзе САД америчка влада је тетошила и подржавала као „борце за слободу“.

Један од најинтересантнијих текстова о Бостонском атентату нашао сам у берлниском месечнику „Компакт“ од 23. априла аутора Кена Јебсен. Овај немачки аутор анализира атентат у Бостону и тврди да су изјаве бостонске полиције неубедљиве јер постоје слике са маратона у Бостону на којима се види 19-годишњи Џохар Царнаев (на слици) како је напустио место у публици, а на леђима му се види ранац. Дакле, ранац са бомбом не може да припада 19-шњем Царнаеву. Камере су га снимиле и он уопште не покушава да сакрије своје лице. Прави атентатори се понашају сасвим другачије.

Кен Јебсен се пита: „Ако неко планира атентат, како је могуће да то ради а да се не сакрије? Они остају и неколико часова после атентата да нормално живе у Бостону, а почињу да се скривају тек кад је ФБИ објавио њихове слике. Постављам логично питање: зашто америчка полиција није хтела да ухвати живог старијег брата Тамерлана? Лекари су утврдили да је убијен са безброј метака.

Угледан немачки „Зиддојче цајтунг“ пише да је Тамерлан већ био мртав, и то пре него што је стигао у болницу. Бостонска полиција, међутим, тврди да је Тамерлана убио његов брат Џохар, а не полиција, и тако стоји у немачким новинама „Франкфуртер Рундшау“

Руси то не смеју да прихвате

И тако је цела прича од почетка до краја пуна противречности. Све то подсећа на 11. септембар 2001, случај о коме је написано стотине књига у којима постоји озбиљна сумња најкомпетентијих стучњака из САД, Немачке, Француске и Италије да су се догађаји одвијали како је саопштила америчка влада.

У свом чамцу који се налазио у башти млади човек у улици Франклин у делу града Вотертаун открио је трагове крви и видео младог човека обливеног крвљу како лежи у његовом чамцу. Одмах је позвао полицију. Бостонска полиција, међутим, имала је другу верзију: Џохара Царнаева открила је камера монтирана на полицијском хеликоптеру, који реагује на топлоту. Јебсен на основу свега овога закључује како нико за сигурношћу не може да тврди да ли су атентатори заиста браћа Царнаеви.

Многе америчке јавне личности из света политике захтевају да се Џохару Цернаеву суди као „непријатељском војнику“. Но они заборављају да је он дошао у САД са девет година и да је 11. септембра 2011. постао амерички држављанин.

Амерички медији наглашавају да су чеченски теорористи живели у Дагистану, односно да долазе са територија „руског дела Кавказа“. А та регија сада у САД ужива „лошу слику“. Преведено на јасан језик, то значи да та територија угрожава стратешке интересе Запада, пре свега САД. Тако је било и са Ираком Садама Хусеина а данас са Сиријом председника Асада и Ираном са Ахмадинеџадом.

И шта је лекција, шта је наравоученије? Пошто Русија није у стању да се успешно бори са исламским тероризмом, онда морају да јој „помогну“ САД. Вашингтон дакле има легитимно право да интервенише и у том делу света иако он припада Русији, закључује Кен Јебсен: „Просто Америка осећа опасност од тероризма, и то је довољан разлог да Вашингтон и војно интервенише. Употребљава се емоционалан језик, који нема везе са рационалним објашњењем.“

Ако могу да на крају додам свој кратки коментар, онда он гласи овако: Запад поједностављује ствар и ислам идентификује са тероризмом. Русија никако не сме да прихвати „рат против тероризма“ на начин како га тумачи Вашингтон. У Русији живи око 17 одсто муслимана. Русија има вишевековно искуство са исламским народима и она је у прошлости знала далеко успешније да се носи са тим питањем, немајући заправо имала већих проблема са муслиманским светом. Руској империји полазаило је за руком да невероватно лако интегрише разне религије и народе. Многи руски Немци, будисти, муслимани, Естонци, Грузијци, Узбекистанци… прихватили су руску културу као своју или су се у ратовима истакли као руски патриоте. Зашто то не би било могуће и данас? Уз помоћ мудре политике, такву традицију Русија може да води и данас. Хантингтонову теорију о „судару цивилизација“ – а њу подржава неоконзерватна Америка на челу са русофобом Бжежинским – Русија мора одлучно одбаци