У недавном чланку објављеном у америчком издању „19FortyFive“, војни аналитичар и бивши званичник Пентагона Мајкл Рубин, детаљно је описао план који би могао да постане део стратегије администрације новоизабраног председника САД, Доналда Трампа.
План се односи на заузимање руске поморске базе у Тартусу, кључног стратешког објекта на источном Медитерану, и представља озбиљан изазов за Москву.
Рубинов чланак, насловљен провокативно као „Како Америка може да заузме руску поморску базу Тартус у Сирији“, не нуди само анализу, већ и конкретне кораке које би Сједињене Државе могле предузети како би оствариле ову амбицију.
Према аутору, контрола над базом могла би постати кључни елемент у будућим преговорима између Трампа и руског председника Владимира Путина о решењу украјинског сукоба.
Рубин директно тврди, да би руска база у Тартусу требало да постане америчка. Његов предлог укључује сложену комбинацију дипломатских и војних маневара који би, према његовом мишљењу, омогућили Сједињеним Државама да консолидују своју позицију на источном Медитерану.
Један од кључних елемената Рубиновог плана укључује експлоатацију националних и верских подела унутар Сирије. Алавити, исламска секта којој припада свргнути председник Башар ал-Асад, претежно настањују област Латакије, где се налази база у Тартусу.
Рубин сугерише да би Сједињене Државе могле понудити алавитима аутономију налик на ону коју уживају Курди на североистоку Сирије.
У замену за ову аутономију, Сједињене Државе би преузеле контролу над базом у Тартусу. Као додатну понуду, америчка морнарица би гарантовала заштиту алавитског региона од напада сунитских снага, које чине већину у новоформираној власти Сирије.
Рубин повезује заузимање Тартуса са ширим геополитичким циљевима Сједињених Држава. Према његовим речима, губитак базе на источном Медитерану оставио би руску флоту ограничену на Црно море, што би ослабило њену способност деловања на глобалном нивоу.
Осим тога, америчко присуство у Тартусу било би значајан додатак постојећим базама у Грчкој и помогло би у „обуздавању све агресивније и дестабилизујуће Турске“.
Рубин сматра да би америчка контрола Тартуса, уз истовремену зону забране летова изнад Латакије, могла допринети окончању грађанског рата у Сирији. Ово би, према њему, створило повољнији геополитички пејзаж за Сједињене Државе.
Као преседан за овај план, Рубин наводи случај совјетске базе у Бербери у Сомалији, током Хладног рата. Након што је Сомалија променила савезништво и придружила се западном блоку, Сједињене Државе су преузеле контролу над овом луком, претворивши је у важан стратешки објекат. Рубин сугерише да би сличан сценарио могао бити примењен у Тартусу.
Рубинов чланак није само анализа или предлог, већ и део шире стратегије америчког естаблишмента. Објављивањем оваквих планова у медијима шаље се директан сигнал Москви о спремности Сједињених Држава да користе све доступне методе за остварење својих циљева.
Сличан сигнал је послат и недавним чланком истог аутора о могућем уништењу нуклеарне електране Акују у Турској, чиме се покушава вршити притисак на Русију уочи могућих преговора.
Објављивање оваквих планова кроз популарне медије представља карактеристичну тактику савременог америчког приступа спољнополитичким питањима. ПР кампање и „процуривање“ информација постали су алат за обликовање преговарачког процеса и постављање услова.
Према свему судећи, Трампова администрација планира да користи базу у Тартусу као један од главних адута у преговорима са Москвом, док истовремено покушава да дестабилизује руске позиције на другим фронтовима.
Ово, међутим, поставља питање колико далеко ће ићи сукоб интереса између две светске силе и какве ће последице имати овакви потези на глобалну стабилност.