Pročitaj mi članakPrema podacima američke administracije i fondacije “National Alliance to End Homelessness” broj beskućnika u januaru (siječnju) 2017. je bio 553 742 ljudi, što je na 325,7 miliona stanovnika Sjedinjenih Država nezamislivo velika brojka
.
Годину дана послије се број бескућника и даље повећава, али је знаковито да нову армију људи без крова над главом чине школовани људи, они са сталним запослењем и пензионери с пуним радним стажом. Подаци су добијени након истраживања које су спровели службеници Уједињених нација и новинари се не престају питати зашто становници тако богате земље живе тако лоше?
Председник Доналд Трамп је делом успио побољшати статистике америчког друштва. На пример, службено је незапосленост пала на рекордно нискиниво, а хипотекарна криза која је изазвала тешку рецесију у 2008. коначно је превладана. Но, број бескућника се паралелно почео се повећавати, пуно брже него раније.
Један од кључних разлога за то је стални раст цена станарина. Наиме, мало је познато да се средња плата по сату у Сједињеним Државама није промијенила протеклих пола века.
Према проценама Института за економску политику, 1973. године је просечни сат рада износио 16,7 долара, а 2016. године 17,8 долара. У израчун је узета у обзир куповна моћ долара. Али ако се 1973. године некретнина у најпрестижнијем делу Њујорка могла унајмити за 300 долара месечно, данас она кошта 3800 долара.
Да би живио у модерном Њујорку и узео скроман стан с једном спаваћом собом, чојек мора зарађивати најмање 27,3 долара по сату, имати пуни радни дан, а то може себи приуштити након одбитка свих пореза.
Овде говоримо о највећем, али не и најскупљем граду у Сједињеним Државама. Дакле, особе које имају минималну сатницу, чак и ако имају пуни радни дан, не могу себи приуштити изнајмљивање некретнина у великим градовима.
Прошле године је Национална коалиција за стамбена питања за слабо плаћене грађане објавила извјештај према којем људи са сличним приходима могу изнајмити апартмане с једном спаваћом собом само у 12 општина које се налазе у руралним подручјима Орегона, Аризоне и Вашингтона. У остатку земље мораће живети или у “родовској заједници” са својим рођацима или на улици.
Године 2017. је укупан број америчких бескућника био 553 742 људи. Та се бројка непрестано повећава, али не говоримо само о асоцијалним особама с криминалном прошлошћу и лошим навикама које су их довеле до тога да морају живети на улици, већ и опородићним људима са сталним приходима. Они се удружују у импровизиране комуне у којима живе у приколицама или шаторима, док други граде бараке од дрвета и картона. Фотографије извјештаја с места на којима живе амерички бескућници подсећају на језиву антиутопију.
“Видио сам само у Мумбаију да људи своје оброке припремају на десној страни пута”, рекла је за Гардијан специјална представница Уједињених нација за стамбена питања Лејлани Фарха.
Међутим, овде не говоримо о Индији, већ у Сан Францисцу. Припремајући извјештај за Генералну скупштину Уједињених нација у сијечњу, Лејлани Фарха је шетала средиштем најбогатијег америчког града и разговарала с локалним бескућницима који су пекли тортиље на столу и гријали се декама. Многи од њих живе на улици дуги низ година. Као кућама се служе шаторима или врећама за спавање, а тоалети су им клупе и пластичне врећице.
“С обзиром на богатство ове земље, ово је неприхватљива ситуација”, овако је посебна представница УН-а описала ситуацију с бескућницима у Сједињеним Државама.
Леилани Фарха сматра како америчка влада директно крши 25. чланак Опште декларације о људским правима, која свима јамчи одговарајуће становање.
„Сиромаштво је стање ума и сами су си криви за све што их је снашло”
Фарах се не слаже с министром стамбеног и урбаног развоја Сједињених Држава, Бен Карсоном.
„Сиромаштво је стање ума”, каже Бен Карсон, истакнути републиканац, познати лекар и врло богат човек.
Но, традиционално републиканско начело да су сиромашни сами криви за своје сиромаштво данас изгледа апсурдно, јер сиромаштво погађа радне људе и грађане без порока или с криминалном прошлости.
Недавно истраживање проведено на пет хиљада запослених у “Дизниленду” у Калифорнији је показало да њих 75% редовито немају довољно новца за храну и лекове, а 10% их у последње двије године има статус бескућника.
Своју причу је с новинарима поделила Бејли Тејлор (59), која је у “Дизниленду” радила пет година као аниматор. Њезини су проблеми почели с обичним поправком аутомобила. За поправак је узела “кредит” од 250 долара, којег је платила око 1000 долара, али је остала у дуговима. Када није имала довољно новца за плаћање најамнине, власник ју је избацио на улицу и од тада Бејли Тејлор спава у том аутомобилу. С платом од 11,5 долара по сату не може платити дугове и изнајмити нови стан.
Исте је године извршни директор “Дизниленда” Роберт Ајгер зарадио двије хиљаде пута више од Бејли Тејлор. Приход фирме се током протекле деценије удвостручио, а цене улазница се непрестано повећавају, но плата по сату за запослене пада.
Парадоксално, али највећи проблем са становима имају најнапредније, иновативне и богате америчке савезне државе. Подручја с максималном концентрацијом бескућника су Лос Анђелес, Сан Францисцо и Силицијска долина.
Само у Лос Анђелесу се на улицама дружи једна петина свих бескућника Америке. Но, не треба се изненадити. Један од разлога стамбене кризе у Силицијској долини је процват иновативних технологија. Високо плаћени службеници интернетских корпорација омогућили су изнајмљивачима да подигну цене најма до те мере да обични грађани једноставно не могу изнајмити кућу.
Последњи скандал на ову тему избио је у калифорнијском граду Ист Пало Алто, сиромашни комшија места Пало Алто где су концентрирани канцеларија најпознатијих ИТ фирми. Градске су власти из места протерале око 60 опородсица, које живе у приколицама паркираним уз пут.
„Само су дошли и рекли: „Идите одавде”, рекао је Хавиер Хадинес (70). Након што је 50 година радио као чистач и отишао у пензију, сви његови приходи износе 1067 долара месечно, чиме не може изнајмити ни најскромнији кутак за пристојан живот. Хадинес је неко време живио с породицом свог полубрата, али се и она морала преселити у пуно мању кућу, а старац је завршио на улици.
Локални су становници у почетку са сумњом гледали на становнике у приколицама, али су ускоро отворили очи.
„Отишла сам видети како живе и видела да су то све радничке породице. Боре се свим снагама да плате станарину”, изјавила је локална активисткиња Патрициа Лопез.
Због протеста старих становника су становници приколица били присиљени напустити подручје.
Становнике града Ист Пало Алто је посебно разљутило да се тај инцидент догодио на месту намењеној изградњи школе коју финансира Марк Зуцкерберг. Школа је намењена сиромашној деци, а тужна иронија је да су најсиромашнија деца управо протерана из града. Наравно, Фејсбук је одбацио све оптужбе.
Друга корпорација је Убер, која плаћа вишемилионске накнаде врхунским менаџерима, а присиљава своје возаче да живе у јадним условима. Њих се заправо и не сматра запосленицима, него самосталним подузетницима, тако да они немају синдикат и не штити их закон о минималним платама. Сврха им је да се натечу једни с другима, због чега стално смањују цене и на крају немају новца за најосновније потребе. Посебни проблеми се појављују за оне возаче који узму аутомобиле од Убера, а плате су им често једнаке расходима. Тада возачу остаје аутомобил фирме, али и дуг.
Новинари су разговарали с неколико Уберових возача који већ месецима спавају у својим аутомобилима. Сви су молили да им се не спомиње пуно име, бојећи се отказа. Свако се изнимно срами што мора живети у аутомобилима. Међу њима су и мајка троје деце, те један отац.
Оно што је несхватљиво је да је у бројним причама бескућника приметна њихова непоколебљива лојалност према њиховим фирмама. Иако једва преживљавају, аниматори “Дизниленда” ће радо радити за корпорацију својих снова. Возачима Убера не пада ни на памет да се уједине против својих послодаваца. Сви ти људи живе као да амерички сан још увек постоји, премда их ни марљивост, ни ревност, нити рад 12 сати дневно више не могу спасити од сиромаштва. Као да верују у апсурдне тврдње да су сами криви за властито сиромаштво и да је оно што им се догађа “посљедица њихова стања ума”, како тврди амерички министар стамбеног и урбаног развоја Бен Карсон. Све док је тако и док не промене начин размишљања поставља се питање заслужују ли имало мало сажаљења?
