Pročitaj mi članakReakcija Amerike na događaje u Rusiji, Donbasu, Zaporožju i Hersonskoj oblasti bila je iznenađujuće uzdržana.
Реакција је била спора, с обзиром да је реч о историјским догађајима, укључујући, додуше делимичну, али прву после много деценија, мобилизацију у руску војску. Реаговање ће бити накнадно, за отприлике недељу дана, пише Взгљад.
Првог дана проблем је могао бити у искривљеном фокусу перцепције, али сада је очигледно: одлука о одржавању референдума на бившој територији Украјине (што ће, највероватније, значајно повећати површину Русија) и декрет Владимира Путина о делимичној мобилизацији оставио је руководство САД у шоку.
Џоу Бајдену је било потребно пет дана да лично изнесе став Вашингтона о плебисцитима у републикама Донбас, Запорожје и Херсон. Ништа оригинално – опет санкције.
„Радићемо са нашим савезницима и партнерима на наметању додатних брзих и озбиљних економских трошкова Русији“, рекао је амерички председник.
Другим речима, готовог одговора нема и никада није било. Руски потез (плебисцити и мобилизација се могу посматрати као два дела истог потеза у спољнополитичком смислу) је у најмању руку изненадио Бајдена. Након недељу дана размишљања о томе, испоставило се да има још посла на брзом одговору.
По необузданој креативности која се одвија у ЕУ (различите земље износе различите иницијативе у вези са новим санкцијама, а оспоравају туђе предлоге), оне су отприлике у истој ситуацији као и Бајден. Не знају како да реагују.
Али у почетку се чинило да Американци имају спреман одговор. Само им се чинило да није довољан.
И пре Путиновог говора, али након што су руководства ЛДНР, Херсона и Запорожја најавили референдуме, у САД су се оцртале две скандалозне антируске мере.
Прво, у Конгрес је уведен двопартијски закон о примени такозваних секундарних санкција против оних неамеричких компанија које купују руску нафту.
Друго, Бајденово министарство правде затражило је од Конгреса да усвоји иницијативу која још није поднета и која би омогућила да се руска замрзнута имовина конфискује и пренесе у Украјину.
Али онда је Путин проговорио и почела је конфузија. Унете су хитне измене у говор који је председник САД требало да прочита на Генералној скупштини УН. Али оне нису могли да допринесу бољем одговору.
„САД и партнери раде на стварању трошкова за Русију како би одвратили нападе на територију НАТО-а“ , каже председник , као да тај „рад“ не траје од фебруара (да не кажем – од марта 2014. године).
Ништа занимљиво није објављено дан након Бајденовог говора, а ни два дана касније. Званична спољнополитичка мисао је застарела и издаје само старе клишее.
Ово је било у потпуној супротности са материјалом у америчким медијима. Као и у Белој кући, разумно су предвидели ситуацију на начин да ће се врло брзо декларисане границе Русије проширити ван садашње линије фронта. То ће захтевати даље политичке, правне и војне одлуке Москве.
А главна одлука – мобилизација 300.000 Руса – већ се спроводи. То значајно мења однос војних снага у источној Европи.
Истовремено, новинари су се фокусирали на најекстремније сценарије (имају већи рејтинг) и мучили пензионисану војску питањима како ће САД одговорити на нуклеарни удар Русије на Украјину.
Иако је Америка сада преокупирана углавном сопственим проблемима – од економије до предстојећих избора за Конгрес – Американцима више није могао да промакне такав акценат. Атмосфера је почела да се захуктава, а Вашингтон је ћутао све док није дошао до самог обећања о заједничком раду на брзим санкцијама, али у вези са референдумима, а не мобилизацијом. Како на то одговорити, још није одлучено.
Питање овако нагле промене односа снага у Европи, наравно, није лако. Али одговор је једноставан на свој начин.
Постоје три начина.
Први је одржавање улога, ескалација сукоба, значајне акције по питању конфронтације са Москвом. Или – мање значајни кораци, али у неколико праваца одједном: пар осетљивих санкција, слање додатних бајонета у војне базе НАТО-а у источној Европи, покретање питања избацивања Москве из Савета безбедности УН, додатне залихе наоружања у ВСУ.
Међутим, овај пут значи да ће Русија заузврат још више подићи улог. Стејт департмент може референдуме да назива „лажним“ колико хоће, али Путин са фразом „ми не блефирамо“ је реалност, као и информациона неуроза на тему нуклеарног рата, а непосредно пре важних конгресних избора
Други начин је стабилизација, предах за изградњу снаге (укључујући и интелектуалне), период консултација и дискусија о потреби дијалога са Москвом. Овај прозор као да остаје отворен, што наговештава, на пример, размена затвореника.
„Јастребови“ се противе таквом путу, истичући да и Москва користи предах за нагомилавање снага и да је потребно „притиснути“ одмах. Али то је застрашујуће, јер САД раније нису контролисале ескалацију, не контролишу је ни сада, а када се пређе одређена граница, нико то уопште неће моћи да контролише.
Трећа опција је разрада. Ово је дијалог и развој (барем почетних) нових правила за заједнички живот. Ово је појашњење граница које се не могу прећи.
Мировњаци, каквим Бајден мисли да јесте, обично бирају трећи пут. Али тешко да ће га Бајден изабрати – због инертности конфронтације и посебности основног задатка: Сједињеним Државама није потребан мир у Украјини, већ слабљење Русије.
Победа републиканаца на новембарским конгресним изборима даће неке (али врло мале шансе) за детант ако у редовима конгресмена буде већи број оних којима је више стало до инфлације и огромне потрошње на Украјину него до штете нанете Русији.
Сасвим је могуће да ће садашња пауза трајати до званичног проширења граница Руске Федерације и потписивања од стране Путина нових председничких указа у области одбране и безбедности, који су у том погледу неизбежни.
Односно, сачекајте још плус-минус недељу дана – и онда ће Сједињене Државе повући свој потез. После њега, свет би се могао приближити нуклеарном рату. Или – први пут у прилично дугом периоду да се одмакнемо од тога.
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 26, 2022
