Прочитај ми чланак

РУСКИ МЕДИЈ: Бомбардовање Југославије убило односе Русије и Запада

0

Бомбардовање Југославије 24. марта 1999. почело је у тренутку када је Русија била слаба земља која није могла да се умеша да заустави агресију Запада.

NOVI SAD
FOTO:DARKO DOZET

Већина Руса је осудила још један „продор на Исток“ Запада који је заобишао санкције Уједињених нација. Бомбардовање Југославије покренуло је поделу у руској елити на националне издајнике и патриоте.

Пре осамнаест година, није било Путина ни за Русију ни за цивилизовани Запад. Међународни политички бренд „Ко је господин Путин?“ појавио се скоро годину дана касније. Дан 24. март 1999. обележен је историјском одлуком тадашњег премијера Јевгенија Примакова, који је наредио да се изврши познати маневар заокрета преко Атлантског океана. Руски авион се враћао у тренутку када су западњачке бомбе поново убијале.

Испоставља се, штавише, да заокрет тих година није био само географски изнад Атлантског океана. Заокрет у размишљањима руске либералне интелигенције био је много значајнији.

На дан 24. марта 1999. када је НАТО покренуо војну операцију против Федеративне Републике Југославије, прогресивна и прозападна руска интелигенција је доживела невероватан шок. Запад који је био руски пријатељ и партнер одједном се претворио у русофобног убицу. На дан када је НАТО почео са убијањем становника Југославије, руска интелигенција се поделила на „Западњаке“ и „Славофиле“.

Операција Савезничка сила (НАТО-ово име) или Милосрдни анђео (име које су доделиле САД) – војна операција НАТО блока против Федеративне Републике Југославије – трајала је од 24. марта до 10. јуна 1999. Сви азијски освајачи, укључујући Монголе-Тартаре или Хуне би починили варварске злочине – они би пљачкали и отимали. Западни варвари дају или чисто аритметичка имена или фине метафоре за њхове непријатељске акције – Први крсташки рат, Други крсташки рат, или „Пешчана олуја“ (та олуја би била као олуја у чаши воде, да није било бројних жртава).

У СССР-у, када би званичници партије почели да ограничавају слободу мишљења, већина би се окретала гласу са Запада. Совјетска штампа не би ништа рекла, али су гласови са Запада били ту да причају истину. Већина руске интелигенције се угледала на Запад. Никоме није деловало да је Запад био „мртав“. Насупрот, Руси су тражили дашак свежег ваздуха који су, како су мислили, могли наћи само на Западу. Испоставило се да ваздух није био нимало чист, већ смрдљив као пакао.

Совјетски интелектуалци, који би критиковали совјетску моћ и саосећали се са наводно „слободним“ западним светом, нестали су са првим бомбама које су пале на Југославију.

Руска особа је често наивна. Ако Рус не нађе истину на земљи, тражиће је у рају или негде другде. „Хомо Совјетикус“ је почео да тражи истину на Западу – нису се окренули Светом писму или Марксовом „Капиталу“.

Криза у односима са Западом и НАТО-ом није почела када је Владимир Путин дошао на власт у Русији. Није почела након што се Русија сјединила са Кримом или након што је Новорусија створена. Криза у руским релацијама са Западом је почела када је Запад почео са бомбардовањем Југославије пре скоро 20 година. Пре марта 1999. Запад је имао много искрених присталица у Русији. Данас Запад овде може наћи или украјинског Мазепу или библијског Јуду. Непотребно је рећи да се Јуда може купити за шаку новца а затим обесити на смоквино дрво.

Превод за Србин.инфо: Етома