Прочитај ми чланак

Руски аналитичар: У наредних 10 год. крај доминације САД-ЕУ, одлучиваће груба сила

0

Већ 500 година светом се управља из Европе или САД: то ће се променити али нико није сигуран како ће изгледати измењени светски поредак, пише за РТ руски аналитичар и програмски директор међународног дебатног клуба Валдаи Тимофеј Бордачев.

„Најдраматичнији и најјединственији аспект садашњег стања ствари у међународној политици, чињеница да не можемо рачунати на способност једне државе, или групе довољно моћних земаља, да одиграју водећу улогу у будућности.

То значи да нам је тешко да замислимо ко ће моћи да натера државе да се придржавају правила у спољној политици, и како се таква правила уопште могу применити, наводи се у тексту.

Заиста, питање зашто појединци, или у овом случају државе, треба да се придржавају прописа је најосновније у политичкој филозофији. И поред свих несавршености идеје моћи, човечанство још није измислило ниједан други начин за постизање таквих циљева, чак ни у минималним количинама, осим силом.

Током последњих 500 година, правила међународне комуникације су створена унутар уске заједнице западних земаља, прво у Европи, пре него што су се у 20. веку придружиле САД, дајући моћ потребну за спровођење система.

У почетку је то учињено кроз однос снага водећих европских држава, којима се 1762. придружила Русија. Након што је међународни поредак који је настао средином 17. века био на удару револуционарне Француске, контрола правила је постала питање мала група великих империја. Они су, предвођени Русијом и Британијом, поразили Наполеона и 1815. године створили поредак у чијем је срцу била општа сагласност да је побуна у међународним пословима неприхватљива.

До краја деветнаестог века, политика је постала глобална, али су европске силе, укључујући Русију, и даље могле да контролишу остатак преко грубе силе и своје колосалне војно-индустријске супериорности. Драматични догађаји 1914-1945 довели су САД у први план глобалне политике, као лидера западне заједнице на глобалном нивоу.

Међународне институције, почевши од Уједињених нација, основане су са примарним циљем очувања монополског положаја Запада. То је, међутим, захтевало појаву формалних институција правде у форми међународног права, или учешће у највишем телу УН, Савету безбедности, Совјетског Савеза и Кине, који су инхерентно били непријатељски расположени према интересима САД и Западне Европе.

Институционална форма доминације западне моћи постала је надмоћна и сада је главно питање да ли се она може сачувати. Дакле, колапс позиција моћи САД и Западне Европе у међународној политици подразумева не само промену руководства, већ и ревизију постојећих институција и правила на глобалном нивоу.

Другим речима, цео формални међународни поредак који је настао после Другог светског рата (а у стварности током последњих неколико векова) престаће да постоји.

Засновала се на посебном систему права и привилегија за ограничену групу великих сила, а касније су илузију правичности стварале међународне институције на челу са УН. Управо је овај систем одиграо улогу главног легитимизационог принципа постојећег светског поретка, иако је у пракси често био замењен способношћу Запада да изврши одлучујући утицај на светска питања.

Тако ће се колапс међународних политичких институција врло вероватно показати као последица нестанка њихове базе моћи, чије присуство је неоспорно већ неколико векова. Сада смо сведоци разарања и формалне и стварне основе међународног поретка. По свој прилици, овај процес се више не може зауставити.

Предстојећи период биће време дефинисања нове глобалне базе моћи, а који ће играчи и у којој мери постати њен део, тешко је рећи.

Оно што је важно јесте да врхунске државе данашњег времена – САД, Русија, Кина и Индија – нису блиске једна другој, посебно по вредностима и разумевању основних принципа међународних правила. Највећи проблем до сада је понашање САД и појединих западноевропских земаља, које из унутрашњих разлога воде агресивну политику према спољном свету.

Ове државе су кренуле на веома забрињавајући пут квалитативних промена у основним стварима које чине друштвене, родне и, последично, политичке структуре друштва. За већину других цивилизација овај пут је изазов и биће одбачен.

Такође не знамо у којој мери унутрашњи развој Запада зависи од ширења његових идеала, као у претходним периодима. У случају да ће трендови који се појављују на Западу, попут револуционарне Француске, бољшевичког режима или нацистичке Немачке, захтевати не само признање од других, већ глобалну експанзију, будућност ће постати веома забрињавајућа.

Већ сада видимо да сукоб вредности које фаворизује Запад и темеља домаћег легитимитета у низу земаља, постаје основа за заоштравање политичких односа.

Било би, међутим, погрешно надати се да су друге велике и средње силе које се суочавају са Западом потпуно јединствене у разумевању основа правде на домаћем нивоу. Чак и ако Русија, Индија, Кина или Бразил сада покажу заједничко разумевање основних принципа „правог“ светског поретка, то не значи да имају исту визију бољег унутрашњег поретка.

Ово се још више односи на државе исламског света и друге велике земље у развоју. Њихове конзервативне вредности су често у сукобу са вредностима Запада, али то не значи да могу да створе јединство међу собом.

Другим речима, нови међународни поредак ће по први пут бити без поуздане везе са домаћим амбицијама водећих сила, и то је заиста квалитативна промена у поређењу са свим историјским епохама о којима смо говорили. Такав феномен изгледа веома важан јер немамо искуства да разумемо како ће се у таквим условима развијати односи међу државама.

Груба сила би могла постати једина релативно опипљива основа за успостављање поретка, али то можда неће бити довољно да услови које намеће буду одрживи, чак и краткорочно.

Још једна јединствена карактеристика данашње револуционарне ситуације је да ревизију међународног поретка не спроводи једна или неколико сила – то је сада посао већине у свету. Земље које чине око 85% светске популације на овај или онај начин више нису спремне да живе у условима створеним без њиховог директног учешћа. Међутим, њихов отпор се често изражава без директне намере и зависи од могућности моћи одређене силе.

Оно што са становишта Русије или Ирана изгледа као недостатак одлучности у односима са САД може изгледати као велики изазов за Казахстан или неку другу младу суверену земљу – на крају крајева, њихов цео друштвено-економски систем је створен да експлоатише либерални свет ред.

Крхке афричке државе, или бивши совјетски простор, далеко су мање способне да се понашају доследно од просперитетних монархија Персијског залива. Кина, иако сада друга најмоћнија економска сила, такође је свесна својих слабости. Али све ово не мења оно најважније – чак и ако уништавање постојећег статуса кво буде у облику меке саботаже, а не одлучне војне акције, оно не само да одражава опште незадовољство западним ауторитаризмом, већ ствара нови поредак, а основне одлике овога су још неутврђене.

У наредним годинама, већина земаља у свету ће настојати да максимално искористе слабљење базе моћи међународне политике у свом сопственом интересу. До сада, ове акције представљају конструктиван сукоб, јер објективно подрива систем заснован на фантастичној неправди.

Међутим, како време буде одмицало, блок САД-ЕУ ће ослабити и закључати се, а Русија или Кина никада неће бити довољно јаке да заузму њихово место. А у перспективи наредних 10 до 15 година, међународна заједница ће се суочити са проблемом замене монопола моћи Запада новим универзалним инструментима принуде, чија нам природа и садржај још увек нису познати“.