Прочитај ми чланакТешко је замислити упечатљивију демонстрацију моћи економских санкција од оне виђене у „обрачуну" Запада са Москвом. Међутим, исти пример указује и на лимите економске моћи
После прогноза западних финансијских институција да ће се руска економија урушити, падајући чак 15% током ове године, уследиле су опрезније процене ММФ и Светске банке. Наиме, како прижељкиваног слома под најтежим санкцијама Вашингтона и његових савезника није било, добрим делом услед добро вођеног одговора Кремља у коме се посебно истакао најутицајнији Путинов саветник (некада експерт у западним банкама) Максим Орешкин, уследиле су реалније процене.
Наиме, ММФ је у априлу пројектовао да ће финансијске санкције, нафтни ембарго и забране продаје имовине, војног хардвера, опреме за бушење нафте и делова комерцијалних авиона довести до пада руске привреде за 8,5% у 2022, да би само три месеца касније, крајем јула, проценио да ће контракција бити знатно блажа: -6% у 2022, те -3,5% у 2023.
Најновије пројекције Централне банке Русије указују да ће пад у овој години износити 5% (односно између 4% и 6%), са његовим успоравањем у 2023. (-2,5%), док се коначно у четвртом тромесечју следеће године може очекивати међугодишњи раст од 1,75%.
Демонстрација моћи
Тешко је замислити упечатљивију демонстрацију моћи економских санкција него што је то тренутно случај у „обрачуну“ Запада са Москвом. Међутим, пример Русије такође указује на лимите економске моћи, јер нема индикација да ће Кремљ зауставити операцију у Украјини или је барем модификовати у складу са жељама Запада. Додатно, жеља да се сломи Русија како више не би могла представљати војну опасност за своје суседе чини се нереалистичном, барем судећи по ономе што видимо пола године након што је Запад практично објавио тотални економски рат Москви.
Нема сумње да САД и савезници поседују економску моћ у смислу способности да користе економске инструменте за кажњавање других. Али показало се да Запад генерално није у стању да је искористи економску моћ као средство за промену понашања истих.
Ембарго Москви је на линији политике земаља Запада последњих деценија, а то је фреквентнија употреба казнених економских мера. Опсежне санкције Русији у западној јавности представљене су као алтернатива директном војном сукобу са Москвом, или пак делимичном војном ангажману, као на пример успостави зоне забране летова изнад Украјине од стране НАТО, што је перципирано као високо ризично, јер би могло да доведе и до нуклеарног сукоба.
Треба се подсетити да се америчка стратегија обуздавања током Хладног рата заснивала на томе да Вашингтон остане доминантна глобална економска сила и да користи ову полугу за вршење колективне дисциплине међу западним државама у њиховим односима са Москвом у склопу заједничког напора да се совјетски блок дугорочно привредно исцрпи. Према Кенану, то је имало смисла, јер је за СССР пораз капитализма – као ривалске идеологије – био циљ, а геополитичка моћ инструмент.
Питање успеха?
Да би се противник казнио стварање коалиције земаља је од пресудног значаја, посебно у глобализованој економији, где се потребни производи, компоненте и услуге могу набавити само од националних добављача који су иначе умрежени у глобалне ланце снабдевања. На пример, америчке царине на кинески извоз, наметнуте од Вашингтона почевши од 2018, нису довеле до промене у економском понашању Пекинга. Бајден је то свакако имао на уму када је затражио подршку ЕУ, Британије, Јапана, Аустралије и Јужне Кореје пре него што је увео санкције Русији.
Ипак, првобитна идеја да ће санкције наносити бол искључиво онима према којима је усмерена била је илузорна. Оне су погодиле не само руске олигархе, већ и обична домаћинства, како у Русији тако и у ЕУ. (Као упозорење служи процена да је свеобухватна блокада Немачке 1914-18. изазвала око 750 хиљада смрти цивила од неухрањености и болести, док нема доказа да су те жртве играле улогу у одлуци Немачке да оконча рат).
И нада да ће економске санкције послужити као мера одвраћања показала се као узалудна. Веровање да ће санкције подстаћи руско јавно мњење против Путина, те да ће се то незадовољство испољити на улицама узрокујући пад председника Русије, било је неутемељено, посебно ако се зна да је већ емпиријски утврђено да су санкције најмање ефикасне када се примењују против „недемократских“ режима. Искуства са санкцијама Куби, Ирану, Ираку, Русији, Кини су више него илустративна.
Ипак, може се претпоставити да је интенција Запада била да драматично економски оштети Русију, умањујући њен не само економски већ и војни и дипломатски капацитет. Тако посматрајући ствари, употреба економске моћи Запада се може показати делотворном, јер нема сумње да ће се руска економија услед ембарга годинама, вероватно и деценијама, суочавати са смањеним потенцијалом за развој. Међутим, фактор који би могао да поремети ову рачуницу је улога Кине, радионице света, чији економски потенцијали могу у доброј мери да надоместе мањак високе технологије, што је кључни проблем с којим је суочена Москва.
Наиме, сматра се да је Пекинг на три до пет година до достизања америчке предности у најмодернијим чиповима, који се сматрају најважнијом софистицираном технологијом данашњице. Како се модерни чипови и опрема потребна за њихову производњу могу набавити само из Холандије, Јужне Кореје и Тајвана, Вашингтон је координирао забрану извоза истих у Русију (као и у Кину пре тога). Међутим, и мање напредни полупроводници из других земаља ће „радити посао“ (већ постоје докази да су заобилазним путевима дошли у Русију).
Ако Кина, поред очекиваних продора у великом броју модерних технологија, успе и да комерцијализује продукцију чипова од 5 или 7 нанометара, онда ће захваљујући самодовољности и у том домену бити у стању да не кршећи тзв. секундарне санкције снабдева Русију са већином потребних компоненти и производа за несметано функционисање индустрије (део неопходних роба се већ набавља тзв. паралелним увозом, односно шверцом). У том сценарију, западни ембарго био би потпуни промашај и пуцањ у сопствену ногу (будући да је ојачао антизападну алијансу).
Додатно, покушај да се Русија спречи да дође до потребних финансијских средстава, пре свега блокадом извоза нафте и деривата, дао је парцијалне резултате. Наиме, Русија је у другом тромесечју 2022. повећала извозне приходе по основу високих цена сирове нафте и природног гаса, иако су руски произвођачи „црног злата“ били принуђени да дају просечан попуст од 29,2%.
Иначе, суфицит руског платног биланса достигао је рекордних 70 милијарди долара у другом кварталу ове године, доминантно услед раста извоза (20%) и пада увоза (- 22%). Ако се погледа финансијски рачун платног биланса, који показује где су те паре „отишле“, види се смањење нето ино-обавеза (за 37 милијарде долара), те пораст стања на иностраним рачунима руских банака (за скоро 30 милијарде долара).
Замена увоза
Ако Москва и након ступања на снагу шестог пакета санкција ЕУ, којим ће око 90% извоза сирове нафте, и посебно деривата, у земље ЕУ од фебруара 2023. бити забрањено, успе да нађе алтернативна тржишта по сличном попусту (пре свега у Азији), онда ће ти приходи бити довољни да се настави снажно субвенционисање домаће индустрије и спасавање доброг дела домаћих компанија од банкротства.
С тим повезано, Русији ненаклоњен ЏП Морган очекује да ће руска производња нафте у трећем кварталу 2022. бити за 2% изнад продукције у истом кварталу годину дана раније (супротно западним најавама о паду екстракције руског „Урала“ до 30%), те да ће током 2023. опасти за тек 5%, упркос забрани ЕУ.
Имајући у виду повећане цене и поред дисконта, јасно је да ће снажан девизни (и буџетски) прилив по том основу, који је пре кризе чинио око половине робног извоза Русије (а данас далеко више), наставити. Према истом извору, већ половина извоза сирове нафте из Русије која иде морским путем усмерена је према Кини и Индији, са очекиваним растом удела две азијске државе.
Што се тиче програма увозне супституције, који је одговор Москве на западну забрану извоза високе технологије, он је у начелу јако скуп, али алтернатива са потпуним ослањањем на паралелни увоз (и реверзибилни инжињеринг, који је још скупљи), те увоз свега што није забрањено пре свега из Кине, дугорочно би практично онемогућила домицилни економски развој и учинило руску привреду структурно сличном онима у земљама Залива, које карактерише практично одсуство доброг дела индустријских делатности, те ослањање на увоз већине конзумерских и капиталних роба новцем од продаје енергената.
Дакле, факат да се у многим индустријским делатностима (попут ваздухопловства, индустрије друмских возила, производње локомотива) мора одржати производња и по ценама које су више од трошкова исте, упозоравајући је, али алтернатива је губитак индустријске базе, што је стратешки посматрано недопустиво. Ситуација је далеко лакша у делатностима лаке индустрије, и посебно у услугама, где су нпр. руске платне картице (МИР), већ успешно замениле Визу и Мастеркард, барем у унутрашњем платном промету.
Ситуацију за Кремљ олакшава и чињеница да је Брисел од самог почетка био неспреман да санкционише области где би сам могао да претрпи значајне штете, иако би на пример тотални ембарго на увоз руских енергената, да је уведен 24. фебруара 2022, био најтежи ударац за Русију. Додатно, многе земље ЕУ, а посебно Немачка, одупиру се забрани увоза руског природног гаса из страха да ће то изазвати рецесију (приход Русије по основу продаје гаса биће око 50 милијарди евра ове године).
Оно што отежава позицију Москве јесте то да су не само кинеске банке прихватиле санкције Запада, забрањујући пословање са Русијом, вероватно због страха од секундарних санкција. Овај резултат је индикација да економска моћ може бити ефикасна када има веома специфичан фокус.
Крајњи инструмент
Све напред наведено није довољно да буде аргумент против ослањања на економске инструменте, већ подсетник да ће владе које агресивно користе своју економску моћ морати да знају да ће други више улагати у аранжмане који те инструменте чине мање моћним у будућности. На пример, узастопне америчке администрације су користиле економску моћ САД у покушају да утичу на кинеску политику. Трамп је увео царине на кинеску робу како би натерао Кину да повећа куповину америчких пољопривредних производа, да би се данас показало да је ефекат био нулти. Бајден је забранио приступ америчким инвестицијама за 59 кинеских компанија за одбрамбену и надзорну технологију у настојању да смањи обавештајне активности Пекинга. Ипак, ускраћивање приступа Кини напредној америчкој технологији није навело Пекинг да одустане од својих активности надзора. Забрана америчких улагања у кинеске фирме које су повезане са одбрамбеним сектором није навела Кину да измени свој војни став.
Ипак, иако употреба економске моћи не даје резултате краткорочно већ дугорочно, не могу се оспоравати негативни ефекти на оне на које су санкције усмерене. Додатно, економска моћ такође може бити ефикаснија када има облик позитивних подстицаја и награда за потенцијалне савезнике, а не санкције и казне за ривале (нпр. Маршалов план). Трговински споразуми могу подстаћи дубље економске односе међу потписницама, али и подстаћи ближу сарадњу по другим питањима која нису везана за трговину, а Кина је пример државе која енергично спроводи такву политику – „Пут свиле“ је осмишљен да би Пекинг ширио своја улагања широм Азије и света.
Лесли Гелб (аутор монографије Поwер Рулес), реалиста и прагматичар, указује да економска моћ делује споро и треба је користити првенствено за дугорочне циљеве, дајући пример обнове Западне Европе и Јапана после 1945, чији су бенефити за САД дошли након дужег временског периода. Спремност Вашингтона да уложи дипломатска и финансијска средства омогућила је и институције Бретон Вудса које су помогле успостављању отвореног трговинског и финансијског система „заснованог на правилима“, који је давао и даје велике предности највећој светској економији. Овај аутор потенцира да оружавање економске моћи кроз санкције, царине и ограничења улагања треба да буду усмерено ка циљу задржавања централне улоге САД у глобалној економији, а њихова прекомерна употреба управо урушава исту. Гелб сматра да санкције САД немају смисла ако охрабрују Русију, Кину и друге да развију алтернативне системе и институције које би могле да поткопају амерички просперитет и глобални утицај.
Повезано са овим, управо је често оружавање финансија од стране САД навело Кину, свесну своје зависности од СWИФТ-а и долара, да почне са промовисањем прекограничне употребе јуана и развој платне алтернативе, Система прекограничног међубанкарског плаћања – ЦИПС-а. Иако ће дугорочно извесно редуковати финансијску моћ САД, кинески платни систем је још увек далеко од адекватне замене, будући да главна америчка клириншка кућа за велике банкарске трансакције (ЦХИПС) обрађује 40 пута више трансакција по вредности. Ипак, имајући у виду да је Кина најважнији трговински партнер око половине држава у свету, јуан има потенцијал да постане ривал долару у прекограничним плаћањима.
Повезано с тим, кинеској монети на руку иде избацивање руских банака из СWИФТ-а, те последични раст куповине јуана од стране руских правних лица, које је порасло чак осам пута од 20. маја 2022. По подацима Московске берзе, трговина рубља-јуан је 27. јула 2022. достигла рекорд од 7,82 милијарди јуана и по први пут била виша од трговине рубља-евро.
Без ратног сценарија потенцијалне санкције Пекингу које би по опсежности биле сличне оним уведеним Русији не изгледају реално. Наиме, такве мере би довеле, имајући у виду значај Кине као светске радионице, до распада глобалних ланаца вредности што би одвело западне економије, али и цео свет, у драматичну депресију, односно глобалну финансијску кризу невиђених размера. Поред осталог, Пекинг би у ишчекивању увођења америчких санкција продавао активе у доларима, што би урушило вредност монете САД.
Потенцијална директна конфронтација око Тајвана би могла да подразумева санкције САД и савезника против Кине, где ће Вашингтон вероватно приступити стратегији селективног раздвајања ланаца снабдевања. Кина би узвратила контра-мерама, удвостручила би своје напоре да створи самосталне економске и финансијске институције и захтевала да земље у њеној орбити делују искључиво преко њених институција.
Овај развој кога би пратио „децоуплинг“– технолошко и економско раздвајање САД и Кине – вероватно би имплицирао и поделу доброг дела планете у ривалске таборе. Ескалација новог хладног рата учинила би да и Вашингтон и Пекинг као кључни задатак виде формирање или одржавање коалиције савезника, са приоритетном борбом за наклоност несавезничких регионалних партнера.
Ипак, за разлику од Совјетског Савеза, Кина је економски и технолошки џин чији ће расположиви капацитети ускоро надмашити америчке, што ће значити енормне трошкове за обе економије и вероватну економску стагнацију на глобалном нивоу. На крају, ово је оптимистичан сценарио – песимистичан подразумева нуклеарну компоненту.
— СРБИН инфо (@srbininfo) August 3, 2022
