Прочитај ми чланак

Русија и Белорусија: Ускоро сведочимо настанку нове државе у Европи?

0

Већ неколико година, белоруски и руски кругови моћи расправљају о могућем поновном уједињењу двију земаља, чији су се путеви раздвојили распадом Советског Савеза између 1990. и 1991. Унаточ односима Кремља и Александра Лукашенка, белоруски председник се од 1994. године разликује балансирањем потоњег између руске и евроамеричке, те у на крају чак и кинеске орбите, одмичући се од конфедерације која се од недавно најављује и у којој ће се, готово сигурно, наћи две земље.

Две земље тренутно су повезана такозваном Државном унијом Русије и Белорусије, наднационалним ентитетом којем је циљ ускладити њихове политичке и економске разлике, али се ова унија током година показала неучинковитом и није успела остварити главна питања дневног реда, попут монетарне уније, избора заједничких симбола и јединственог дипломатског представништва на међународном нивоу. Спољна политика је такође врло различита, што се посебно видело у случају „нове“ Украјине, осим ако Лукашенку намерно није додељена улога моста између Москве и Кијева. Међутим, то су само нагађања, иако прилично рационална, али треба рећи да је Минск у време офанзиве Кијева на Донбас Украјину опскрбљивао преко потребним горивом за тенкове и системски се ограђивао од осуде војне кампање кијевског режима.

foto: RIA

Међутим, сада се види појачан интерес Вашингтона за јачање односа с Минском и у тим околностима Лукашенко одлучује најавити стварање конфедерације с Русијом. САД су своје намере откриле током посете Џона Болтона крајем августа (коловоза) Минску, што је уверило Путиново председништво да треба оживети стари сан о поновном уједињењу, пре свега како би се избегло да последњи сигуран савезник Москве у Европи претрпи сличну судбину Украјине, која се од историјског савезника и колијевке исте руске цивилизације претворила у највећег испадника русофобије, заједно с балтичким земљама и Пољском.

Представљени план предвиђа да се две земље до 2022. године уједине на монетарној нивоу, односно да створе заједничку валуту. Истовремено ће имати заједничку одбрану и спољну политику, односно, од савезника ће постати државни ентитет с једним правним и фискалним системом.

Прве реформе требале би се односити на обједињавање цивилног права, пореског система, индустријске политике и улагања, платних система, правила за спољну трговину и тржишта енергената и електричне енергије. Две земље су 2021. одредиле као годину за примену ових промена. То ће тећи прилично брзо, ако у обзир узмемо приступне преговоре Европској унији, којима Брисел дословно уцјењује нове кандидате, од којих неки никада неће ни ући у „европску заједницу слободних народа“.

То нису само гласине, будући да је постојање плана службено потврђено и да дипломати двију земаља раде на организирању билатералног сусрета између Путина и Лукашенка до краја године, вероватно у просинцу, током којег ће се финализирати договор и започети процес уједињења.

САД покушавају осујетити овај процес најавом ове недеље да ће с Белорусијом разменити амбасадоре и обновити односе након више од десет година, рекао је у уторак амерички заменик државног секретара за политичка питања Дејвид Хејл.

Хејл је у дводневном посету Минску најаву о обнови односа САД-а и Белорусије описао “историјским тренутком”.

“Понављам да нормализацијом наших односа не тражимо Белорусију да бира између истока и запада”, рекао је Хејл.

Но, САД су наметнуле санкције Лукашенку након председничких избора 2006. године, јер је наводно био умешан у “кршење људских права повезаних с политичком репресијом”. Када су САД 2008. построжиле санкције, а Белорусија је протерала америчког амбасадора из земље. Односи су и данас напети и Лукашенко добро зна да је крајњи циљ америчке управе у Минску устоличити прозападну владу, сличну оној Петра Порошенка или новог председника Украјине Владимира Зеленског.

Током година се Лукашенко показао вешт у маневрима, пуно мање „нетолерантан“ него што се мислило. Белоруски председник измењивао је фазе затварања према Москви и отварања Европској унији и Сједињеним Државама, позивајући се на амбиције за већу економску и енергетску независност и говорећи о свим „неискреностима о поновном уједињењу као изуму“.

Из тог разлога многи очекују преокрет код “последњег диктатора“ Европе и да ће приче о конфедерацији користити само како би извршио притисак на Москву у замену за уступке од осовине Брисел-Вашингтон, као што је често био случај. На пример, неколико дана након Болтонове посете Минску, Лукашенко је најавио намеру диверсифицирања добављача енергије како би Белорусија смањила зависност о Москви и увозила нафту из Сједињених Држава. Но, ко боље познаје енергетско тржиште зна да руски добављачи већ дају Белорусима енергенте по повлаштеној цени и да Минск нема новца да нафту Американцима плаћа по тржишним тарифама, стога се ова изјава може сматрати као једну од стрелица које се редовито одапињу према Москви, али без икакве намере да се стварно одустане од руске нафте.

Када је реч о политици, белоруска економија је отприлике тридесетина руске и зависи о страним земљама, док корупција и бирократска спорост означавају цели правни систем. Интегрисање врло различитих економских система је могуће провести, што је показао случај Европске уније, али је то врло компликовано. У недостатку заједничких напора, економска интеграција не би имала стварне шансе да заживи и створила би системске проблеме који би на крају нагласили односе зависности Минска о Москви.

Међутим, овде уз економски губитак за Русију, који је незнатан, а постајао би све мањи с руским улагањима у белоруску економију и њеној модернизаци, требамо у обзир узети геополитичке и геостратешке предност новог државног ентитета, који би растерао тмурне облаке Мајдана у Минску и могућност да Белорусија заврши као Украјина.

 

Коначно, треба узети у обзир и спољно уплитање. Уз прихваћени сценариј у којем су обе земље посвећене стварању конфедерације, не може се искључити дестабилизирајућа интервенција Сједињених Држава и Европске уније да блокирају или успоре пројект. Незадовољство опозиције које се покушава приказати као „опште незадовољство народа Белорусије“, економска ситуација која увек може и мора бити боља и природна жеља људи за друштвеним променама су чињенице које би Вашингтон и Брисел на одговарајући начин хтели искористити како би се Белорусија додала на попис жртава Обојених револуција. Иако га називају „геронтократским председником“, Александар Лукашенко је све само не сенилан и то добро зна, стога можемо рећи да ћемо сведочити стварање нове државе у Европи, односно да Државна унија Русије и Белорусије јачају интеграције до нивоу на којој се будућа државна творевина може звати конфедерацијом, између осталог, са заједничком валутом, спољном политиком, одбраном и економијом.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!