Прочитај ми чланакТврдње да је Украјина спремна за победу на терену су у најбољем случају жеље Кијева и Вашингтона
Извештавање западних медија о сукобу у Украјини било је тако хистерично једнострано и неистинито , да је вероватно само питање времена када ће Ирачког ‘Комичног Али – ја’ извући из пензије да прича како Руси уопште не напредују.
У међувремену, стварне борбе настављају да резултирају низом пораза за кијевске напаћене снаге, које су већ изгубиле контролу над два велика града, упркос до сада незабележеној подршци САД и њених савезника.
Док амерички званичници раде са владом украјинског председника Владимира Зеленског на илузији победе Кијева против руске војске, Москва се припрема да им предочи сурову дозу стварности. Амерички државни секретар Ентони Блинкен, после драматичне посете украјинског главног града Кијева где се, заједно са секретаром одбране Лојдом Остином, састао са Зеленским , сведочио је пред Конгресом да је циљ Украјинаца у борби против Русије „да се Руси изгурају са територије коју покушавају да заузму у источној Украјини“. Блинкен је додао да администрација америчког председника Џоа Бајдена пружа „пуну подршку“ Кијеву за постизање тог циља. Државни секретар је додао да је циљ Зеленског да деградира руску војску да не би могла да нападне Украјину у „следећем месецу, следеће године или за пет година“, понављајући слична осећања која је изразио и Лојд Остин, који је изјавио да је циљ САД да „види Русију ослабљену“ тако да не може да „ради ствари које је радила [у Украјини]“.
Заједнички оптимизам Блинкена, Остина и Зеленског долази из заједничког наратива о руској војној операцији против Украјине који говори да су Руси претрпели стратешки пораз у Украјини.
Међутим, пошто овај наратив може представљати само мало више од пусте жеље ова три лидера, амерички председавајући Здруженог генералштаба, генерал Марк Мили, имао је прецизније виђење. Он је рекао да ако би се Русија извукла са, како је рекао, „агресијом“ на Украјину „без последица“, онда би „глобални међународни безбедносни поредак“ који постоји од краја Другог светског рата био изложен ризику.
Далеко од тога да желимо да пројектујемо осећај оптимизма у погледу исхода руско-украјинског сукоба, Миллеy-јева изјава одражава осећај хитности који долази са признањем да је рат у Украјини достигао критичну тачку. Јаз између перцепције и стварности када је у питању процена руско-украјинског сукоба је директна последица збуњујуће природе самог сукоба. Добро „подмазана“ пропагандна кампања коју воде Украјина и њени западни партнери, њихове владе и медији, у супротности је са руским напорима за односе са јавношћу који се фокусирају на руске стратешке циљеве и свакодневне извештаје о борбама на првој линији. Резултат је информативни рат где два конкурентска наратива воде неједнак сукоб, а перцепција је на крају снажнија од стварности.
Неке грубе истине
Док војна операција у Украјини улази у трећи месец, појавиле су се неке важне истине, које мењају начин на који ће се руске оружане снаге и модерно ратовање процењивати у будућности. Мали број аналитичара, укључујући овог аутора, очекивао је озбиљан отпор који ће трајати више од месец дана. И заиста, генерал Мили је обавестио Конгрес током брифинга иза затворених врата почетком фебруара да би потпуна руска инвазија на Украјину могла да резултира падом Кијева у року од 72 сата.
Било је неколико разлога за такву процену. Као прво, примећене су велике припреме које је Русија спровела уочи војног упада. Кретање стотина хиљада војника заједно са њиховом опремом и логистичким средствима за одржавање и људи и материјала у борби није тривијална вежба. Русија је била ангажована на војним вежбама које су трајале неколико месеци ради усавршавање такве логистике. Руску војску предводе официри који имају добро особље, умеју да раде и да се припреме. И можемо претпоставити да су планирали сваку могућу опцију на бојном пољу.
Гледајући војну доктрину, руска војска је била конфигурисана за врсту ратовања за коју се припремала. Њене огромне предности у маси и ватреној моћи дале су резултат који, међутим, већина посматрача не види. Уништење непријатеља, одбрана у дубини са масовном ватром праћена агресивним оклопним нападом који продире дубоко у непријатељску позадину, сејући конфузију и проблеме, довели су до брзог губитка борбене ефикасности оних који су нападнути.
Руско-украјински рат ће увек бити пре свега копнени рат; ни од украјинског ваздухопловства ни од њене морнарице није се очекивало да пружи одржив, дуготрајан отпор руским снагама. Док је украјинска војска од 2015. надаље била обучавана и опремљена као виртуелна НАТО прокси снага, она је прошла кроз брзу експанзију од 2014, када је могла да има око 6 000 борбено спремних војника, до састава од око 150 000 војника организованих у 24 бригаде пред саму војну операцију. Очекивати да ће Украјина бити у стању да изведе операцију већу од оне која обухвата један батаљон (или координисано ангажовање снага уз артиљерију и ваздушну подршку), потпуно је нереално.
Украјина је уложила велики напор да од тадашње војске (у 2014 години) створи војску у којој је око 60% борбеног састава професионална војска односно војници по уговору предвођени искусним официрима. Таква се сила, међутим, не може створити за тако кратко време. Руковођење малих јединица које обједињује војну силу, њене напоре и ствара одрживу борбу једноставно није имало довољно времена да узме маха и сазри у украјинској војсци. Сви су, ипак, мислили, да ће се војска трансформисати кад дође у контакт са руским доктринарним ратовањем.
Следећа анализа је извор из јавно доступног извештавања новинара руске војске и снага Доњецке Народне Републике, као и брифинга руског министарства одбране и изјава које је дала украјинска страна.
У првој недељи почетка руске операције, већини је било јасно да су многе претпоставке које су изнете биле погрешне. Прво и основно, Москва се определила да не ангажује своје снаге у складу са стандардном доктрином. Уместо тога се определила за „лаганији“ приступ, који је изгледа настао из одлуке да се минимизирају цивилне жртве и нанесе најмања могућа штета цивилној инфраструктури. Ове одлуке су проистекле из фундаменталног неразумевања реалности ситуације на терену у Украјини.
Пријављено чишћење 150 официра из 5-ог одељења руске Федералне службе безбедности (ФСБ), одговорних за операције у такозваном ‘блиском иностранству’ (које укључује и Украјину), заједно са хапшењем Сергеја Беседе, бившег шефа одељења, сугерише да је Русија претрпела неуспех обавештајних података који није виђен још од израелског неуспеха да предвиди египатски прелаз Суецког Канала током Јом Кипур рата октобра 1973.
Руско руководство упорно ћути и не даје информације о било каквој грешци у 5-ом одељењу. Изјаве руског руководства су говориле да би украјинска војска могла да остане у својим касарнама, а да цивилно руководство неће ометати војне операције Русије. Те претпоставке су изнете коришћењем обавештајних података које је обезбедило 5. одељење. Такве су се претпоставке показале као фундаментално нетачне. Украјинска војска је показала спремност за борбу са првим руским снагама. Јасно је, дакле, да су на 5. одељење утицале украјинске безбедносне службе, које су преузеле контролу над руским обавештајцима и слале лажне извештаје руском руководству.
Чињеница је да су колоне руских трупа добро напредовале у Украјини, али без адекватне безбедности и заштите крила која би иначе била у пратњи офанзивне операције, нашли су се одсечени и уништени од стране добро припремљених Украјинаца. Штавише, уместо да попусти под притиском, украјинска војска, и регуларна и они из територијалних снага, стајала је на свом терену и борила се, користећи ручно противтенковско оружје – америчке Џавелине и британске НЛАW-ове. Могли бисмо да кажемо да је све личило на гађање глинених голубова, а украјинска власт је обилато користила снимке са фронта за формирање јавног мњења о ефикасности украјинске војске.
Међутим, ограничења украјинских оружаних снага нису им дозволила да своје импресивне тактичке победе преокрену у позитивне оперативне и стратешке исходе. Упркос скупим почетним неуспесима, руска војска је појачала нападе и постигла импресивне резултате на југу, где су руске снаге које делују са Крима освојиле стратешки важан град Херсон и напредовале ка једнако важном граду Маријупољу. Тамо су се удружиле са руским и савезничким снагама из Доњецке Републике и опколиле украјинске снаге које су браниле Маријупољ. На крају заробљавају преживеле (неколико стотина њих) у армираном бетонском подземљу фабрике челика „Азовстаљ“.
Даље на северу, руске снаге су, заједно са снагама република Доњецка и Луганска напредовале ка западу како би истерале украјинске снаге са њихових припремљених линија одбране и преузеле контролу над укупном територијом Донбаса.
„Битка за Кијев“
Док је обезбеђивање територијалног интегритета региона Донбаса био један од примарних циљева руске специјалне војне операције, руска војска је организовала опсежне пратеће операције, које су укључивале диверзантско напредовање ка Кијеву у циљу блокирања украјинских снага у граду и усмеравање појачања даље од истока земље. Амфибијски маневри код обале Одесе су рађени у исту сврху.
Да би диверзантска операција успела, она мора бити уверљива, што значи да силе које спроводе мисију морају бити агресивне у извршењу диверзија, чак и под неповољним условима. Руски напредак ка Кијеву обављен је од стране око 40 000 људи који су оперисали у две осе. Једна према југу, а друга ка југозападу од правца Чернигова.
Копненом напретку претходило је неколико ваздушних напада усмерених на аеродроме у близина Кијева. Без обзира да ли су руски обавештајци указивали на то да је Кијев зрео за државни удар, или су руски падобранци и специјалци превише инсистирали на овом нападу, реалност је била да је Кијев био добро брањен комбинацијом регуларне војске и територијалних снага које нису желеле да се одрекну украјинске престонице без борбе. Више од месец дана, руске снаге су напредовале на Кијеву, покретале нападе, освојиле северна предграђа и претиле да ће опколити град и са истока и са запада.
Чињеница је, међутим, да је сила од 40.000 људи, без обзира на то колико је добро обучена, недовољна да заузме и задржи град од око три милиона становника који брани 60.000 редовних, резервних и територијалних војника. Али ово никада није ни био њихов задатак. Ево шта је на брифингу 26. Марта , поводом тога рекао генерал-пуковник Сергеј Рудској, први заменик начелника руског генералштаба: “Ове акције [тј. напредовање ка Кијеву], “спроводе се са циљем да се нанесе штета војној инфраструктури, опреми, живој сили оружаних снага Украјине, која ће нам омогућити не само да блокирамо њихове снаге и спречимо их да се пребаце на Донбас, него и да им онемогућимо то пребацивање док руска армија потпуно не ослободи ове територије [Доњецка Народна Република и Луганска Народна Република].”
Као показатељ интензитета борбе и значаја мисије која је учествовала на кијевском фронту, руски председник Владимир Путин доделио је почасно звање ‘гардијска’ 64. Моторизованој бригади због њихове храбрости и одважности током борби у Кијеву. „Особље јединице постало је узор у испуњавању своје војне дужности, храбрости, посвећености и професионализма,“ рекао је Путин у пратећем цитату (украјинска влада оптужила је 64. бригаду за ратне злочине у граду Буча, северно од Кијева, што руска влада жестоко негира.)
Такозвана „Битка за Кијев“ је јасан пример разлике између перцепције и стварност. Украјински став је да су њене снаге одлучно поразиле руску војску на прилазима Кијеву, што је приморало не само на повлачење, већ и на потпуно поновно осмишљавање стратешких циљева специјалне војне операције. Ова тачка гледишта је несумњиво одјекнула у усаглашеним западним медијима, а прихватили су је политички и војни лидери у Европи, Канади и САД.
Један од главних исхода ове украјинске“победе“ била је способност украјинског председника Владимира Зеленског да искористи ову перцепцију за фундаменталну промену у размишљању код његових присталица на Западу, што је резултирало повећањем количине новца издвојеног за снабдевање Украјине оружјем, као и бољим квалитетом самог оружја, док се Запад удаљавао од лаког противтенковског оружја.
Потреба за овом драматичном променом приоритета наоружања није објашњена, посебно имајући у виду чињеницу да је Украјина, према сопственом наративу, одлучно поразила Русију користећи то исто лако противтенковско оружје. Реалност је, међутим, била да је прва фаза руске операције нанела скоро фаталну штету украјинској војсци, убивши и ранивши десетине хиљада војника. Уништен је и велики део украјинског тешког наоружања – артиљерија, тенкови и оклопна борбена возила, важна за вођење модерних ратних операција. Разлог због ког је Украјина затражила више тенкова, оклопних возила и артиљерије од својих западних снабдевача је тај што су њене залихе знатно осиромашене.
Међутим, опрема је била најмања брига Украјине. Војска је добра колико и њена способност да логистички одржава своје снаге док је у борби, па је један од примарних циљева првог дела кампање било уништавање складишта горива и муниције у Украјини и деградирање украјинске команде и контроле. Резултат тога је да је Украјина, док је бранила Кијев, смањила укупну борбену ефикасност. И док је Русија успела да се повуче са Кијевског фронта и прође кроз период одмора, наоружавања и преоријентације (нормална акција за војне јединице које су месец дана биле ангажоване у практично непрекидним борбеним операцијама), украјинска војска остала је под притиском сталног руског ваздушног напада и бомбардовања прецизно наводећим крстарећим ракетама и руском артиљеријом.
Када, дакле, боље анализирамо ове догађаје, видимо, да је у питању само перцепција украјинских власти, а не реалност. То важи и за „Битку за Кијев“, где је украјинска војска остављена да држи територију која више није служила никаквој корисној сврси за Русе. Русија је успела да прерасподели своје снаге како би боље подржала свој главни циљ, заузимање Донбаса, остављајући украјинске снаге у Кијеву „замрзнуте“ на једном месту.
Мариупољ и битка за Донбас
Битка за Маријупољ је још један пример где се сукобљавају перцепција и стварност. Наратив који описује садашњу судбину Мариупоља као да је прича о два различита града. Из украјинске перспективе, град и даље држе херојски борци који везују на себе десетине хиљада руских снага које би иначе могле да буду преразмештене на друго место и подржавају руске главне напоре против Донбаса. Све док се ови браниоци држе, тврде Украјинци, витални копнени мост који повезује Крим и Руску Федерацију биће угрожен. Такође, њихов континуирани отпор служи великој пропагандној сврси, ускраћујући Русији могућност да прогласи победу уочи прославе Дана победе 9. маја.
Русија је, међутим, већ прогласила победу у Маријупољу. Кажу да неколико хиљада војника остаје укопано у бункере из времена хладног рата испод фабрике челика Азовстаља и да те снаге не служе никаквој смисленој војној сврси. И заиста, уместо да жртвује руске трупе како би извукао украјинске снаге из својих подземних јазбина, председник Путин је дао наређење да се блокира објекат железаре и сачека да се војиници предају.
Нема сумње да присуство Украјинаца у фабрици Азовстаљ представља пропагандну победу Украјине. Али реалност је да је град Мариупољ пао у руске руке; док су украјински браниоци, блокирани док им се залихе хране смањују, остатак Маријупоља почиње задатак обнове разрушеног града у којем је, како се процењује, 90 одсто зграда оштећено или уништено у бруталним уличним борбама. Руски копнени мост је, дакле, нетакнут, а руска офанзива за Донбас се одвија без одлагања.
Изјаве Ентонија Блинкена и Лојда Остина у Кијеву су резултат украјинске перцепције „победе“ у Кијеву и Мариупољу. Реалност је, међутим, да је Кијев био мајсторска руска обмана која је обликовала укупну стратешку ситуацију у Украјини у корист Русије, а Мариупољска битка је исто тако завршена у смислу било каквог стратешког утицаја на целокупну кампању.
Преостаје нам сурова истина једноставне „војне математике“ која, када се пројектује на мапу, пружа једну врсту непристрасног доказа заснованог на чињеницама да Украјина губи рат са Русијом.
Чињеница је да војна помоћ коју Запад пружа Украјини нема никаквог приметног утицаја на бојно поље где Русија сваким даном све више и више доминира. Не само да није обезбеђено довољно опреме. Стотине оклопних возила не могу да замене више од 2580 возила која је до данас изгубила Украјина, нити десетине артиљеријских комада могу да надокнаде више од 1410 артиљеријских цеви и ракетних бацача које је уништила руска војска.
Када се две војне снаге једнаке величине и способности суоче једна против друге, оне настоје да стекну оперативну предност кроз уништавање противникове способности која, у комбинацији са ефикасним маневрисањем сопствених снага, ставља противника у неодрживу ситуацију. Прелазак из битке једнаких у одлучујућу војну победу често је брз, што представља кулминацију стечене надмоћи, стварајући низ тактичких и оперативних проблема за које противник нема одрживо решење.
Ово је тренутна ситуација са украјинском војском која се данас суочава са Русима у Донбасу. Украјинци су, без икакве смислене артиљеријске подршке, препуштени на милост и немилост руској артиљерији и ракетним бацачима који из дана у дан уништавају њихове позиције. Руске трупе су заузеле веома промишљен приступ у ангажовању са својим украјинским противницима. Нестала су брза напредовања конвоја. Сада Руси изолују украјинске браниоце, туку их артиљеријом, а онда их пажљиво затварају и уништавају уз помоћ пешадије подржане тенковима и оклопним борбеним возилима оно што је остало. Број жртава у овим борбама је за Украјину неопростиво висок, јер свакодневно губе стотине војника, док су руске жртве практично безначајне.
Не само да Русија може да маневрише практично дуж целог фронта, опкољава и уништава украјинске браниоце, него руске трупе такође апсолутно слободно делују у дубини, што значи да могу да се повуку и прегрупишу, наоружају и одморе без страха од Украјинске артиљеријске паљбе или контранапада. Украјинци у међувремену остају приковани, не могу да се крећу без страха да ће бити откривени и уништени од стране руских ваздушних снага, и као такви су осуђени да буду изоловани и уништени од стране руских трупа у догледно време.
Практично нема наде за појачање или олакшање за украјинске снаге на првим линијама; Русија је уништила железничке линије које су служиле за допремање помоћи, а вероватноћа да украјинске снаге које су добиле тешко наоружање са Запада стигну до линија фронта је равна нули.
Битка за Донбас стиже до своје кулминације, где украјинска војска брзо прелази из силе способне да пружи привид отпора у силу која потпуно губи своју борбену способност. Ово је стање у трећем месецу руске војне операције у Украјини. Док је прекид сваког сукоба увек политичко питање, једно је сигурно — ако се операција продужи на четврти месец, бојно поље ће изгледати много другачије од оног које свет тренутно види. Битка за Донбас и источну Украјину ни приближно није готова. То је реалност, и никакво маштање или пристрасна перцепција од стране Зеленског или његових америчких партнера то не може да промени.
Извор: РТ – Скот Ритер, бивши обавештајни официр америчких маринаца и аутор књиге „КРАЉ ШКОРПИОНА: Амерички самоубилачки загрљај нуклеарног оружја од ФДР до Трампа“. Служио је у Совјетском Савезу као инспектор за спровођење ИНФ Уговора, служио је у штабу генерала Шварцкофа током Заливског рата, а од 1991. до 1998. био је главни инспектор за оружје при УН у Ираку. Ритер тренутно пише о питањима која се тичу међународне безбедности, војних послова, Русије и Блиског истока, као и контроле наоружања и непролиферације.
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 4, 2022
