Прочитај ми чланак
На јучерашњи дан, пре 48 година, родио се садашњи „први амерички непријатељ“, сиријски председник Башар ал-Асад. Pодио се у Дамаскy, Сирија, 11. септембар 1965 године, a председник Сиријске Арапске Републике је од 2000-те године.
Башар спада у малену дружину председника републике, који су свој положај наследили од оца. У његовом случај он је постао председник 2000-те године након смрти Хафиза ал-Асада.
Средњу je школу је похађао у Дамаску и завршио ју је 1982 године. Студирао је на медицинском Универзитету у Дамаску и дипломирао 1988 године. Специјализовао је офтамологију у Војној болници Тишрин и наставио студије у Лондону, све до 1994 године.
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
Године 1995, је био на челу Сиријског рачунарског друштва (engl. Syrian Computer Society, SCS) и радио на ширењу информационе културе по целом свету. Од 1995 године је надгледао реформске програме два министарства – за образовање и високо образовање. Након изненадне смрти свог брата, постаје престолонаследник републике.
Године 1985 одлази у армију и служи у интенданстском роду. Прошао је кроз многобројнy војнy обуку и курсеве, да би 11. јуна 2000 године био унапређен у ранг генерал-лајтнанта и постављен за команданта Војске и Оружаних снага.
Јуна 2000 године је изабран за председавајућег Арапске социјалистичке партије Баас, а 10. јула 2000 године је већ изабран за председника Републике, где преузима дужност након полагања заклетве пред Народном скупштином, 17. јула 2000 године.
Поновно је изабран за председавајућег Баас и њеног Централног комитета на 10. конгресу у мају 2005. године.
За председника Републике поново је изабран 2007. и потом 2012. године.
Oд пролећа 2011 године у Сирији се води грађански рат између владе председника Башар ал-Асада на једној страни и побуњеника који га настојe свргнути, како њега, тако и његову владајућу странку БААС. Рат је започео 15. марта 2011 године као серија демонстрација инспирисаних тзв. „арапским пролећем“, односно протестима опозиције који су довели до смене вишедеценијских режима у Тунису и Египту.
Настојање сиријских власти да заведе ред и мир у земљи, довело до ескалације насиље, које осмишљено и организовано ван Сирије. Групе демонстраната су се од лета 2011 године, наоружале и организовале у тзв. Слободну сиријску војску, чије се базе налазе у страним суседним државама, Та такозвана „војска“, уз помоћ страних плаћеника, започела је да води немилосрдни герилски рат. против легалне власти у Сирији.
Захтеве побуњеника за сменом сиријске власти су од самог почетка подржале суседна Турска, у којој се налазе главне побуњеничке војне базе, Саудијска Арабија и заливске државе, а потом САД, ЕУ и друге државе западног света које су против Сирије увеле низ политичких, дипломатских и економских санкција, а побуњенике помажу оружјем и новцем.
Иницијативама тих земаља и влада да се сукоб оконча војном интервенцијом на страни побуњеника се тренутно одупиру НР Кина и Русија (Шангајска група), од којих ова друга шаље пре свега Противавионско оружје сиријској влади за одбрану од потенцијалне НАТО инвазије.
Након више од годину дана, сукоб у Сирији је добио карактеристике секташког, односно верског сукоба, с обзиром да језгру побуњеника чине припадници религиозних сунита (углавном пристигли из иностранства); а насупрот њима, режим подржавају већина сиријских сунита, сви Алавити и хришћани.
У овом грађанском рату нити сиријска влада нити побуњеници нису у стању да остваре брзу победу пошто би предаја првих означила нестанак хришћана и алавита у Сирији (као што се догодило са хришћанима у Ираку), док предаја других не долази у обзир јер примају огромну помоћ из иностранства.
Сукоби између симпатизера сиријске владе и побуњеника су се временом на секташкоj – верској основи пренели и на суседни, дотада углавном мирни Либан.
