Pre pet meseci, 24. februara, Rusija je započela, kako navode: „specijalnu vojnu operaciju“ (SVO). Ako pojednostavimo ono što je Rusija do sada postigla: Ukrajina je izgubila oko 20% svoje teritorije, oko 3 hiljade gradova i sela, polovinu bruto nacionalnog proizvoda i trećinu proizvodnje uglja. Potpuno je izgubila pristup Azovskom moru, a saobraćaj kroz crnomorske luke je zamrznut zbog borbi i miniranja plovnih puteva. Broj izbeglih dostigao je 7 miliona. Ali, ovi faktodi nisu dovoljni čak ni za početak ove priče.

Много је начина на које би се ова прича могла испричати, али за почетак желим да наведем неколико елемената званичног западњачког наратива који су до сада подметнути, а које ниједан здрав разум не би схватио озбиљно. Представићу их неколико без икаквог одређеног редоследа (игнорисаћу оне најидиотскије, укључујући и да Путин умире од рака… или да је веома болестан (50 наслова о томе!) – што на велику жалост ЦИА није тачно; или да Шојгу жели да га свргне). 

„Русија губи рат, поражена је од укронациста код Кијева, понестаје јој муниције и залиха и пред колапсом је“

Прво, ако погледате величину руских снага које су заузеле аеродром Антонов код Кијева (један ваздушно- десантни пук) и величину снага које су се кретале копном према том аеродрому, лако ћете се уверити да ове снаге нису биле намењене да изврше напад или инвазију на Кијев. Ова снага је урадила управо оно што је и намеравала да уради: примора укроназисте да пребаце и концентришу снаге у заштиту Кијева и на тај начин их је приковала.

Тек толико да успоставе надмоћ у ваздуху, нападну и одсеку снаге у близини и у Донбасу, униште украјински C4I 1 и скоро целокупно украјинско ваздухопловство. Ово је трајало само неколико дана и када је та мисија завршена, ове снаге су се повукле јер буквално нису имале ништа да добију остајањем на месту. Ако ништа друго, украјинска страна је та која остаје без оружја, залиха и војника (о томе касније). Док Руси имају сву ватрену моћ која им је потребна и сад и за много година унапред.

„Русија је морала да промени своје планове и тактику због великих губитака које је претрпела руска војска на почетку операције“

У ствари, постоји зрно истине у овоме, али не и тачно објашњење. Као што сам више пута поменуо, специјална војна операција зато и јесте „специјална“, баш зато јер није није регуларна комбинована армијска операција. Руси су започели СВО са мање војника од противничке стране, а давали су предност маневарским и великим ударима у односу на заузимање и држање насељених места и градова.

Најважније је да су Руси веома с намером покушали све што су могли да минимизирају украјинске жртве и да очувају украјинску цивилну инфраструктуру (за разлику од тзв. „демократских“ земаља које прво уништавају електране, мостове, водоводне станице итд. Како би изазвали максимални „ шок и страхопоштовање” цивилног становништва!). Лако су Руси могли да претворе, рецимо Кијев, у Багдад или Београд под америчким/НАТО бомбама, али су намерно изабрали да спасу што више живота и цивилне инфраструктуре, чак и по цену живота руских војника).

Савршен пример је градић Авдејевка, близу Доњецка, који је јако утврђен и из којег укронаци свакодневно гранатирају не само Доњецк, већ и друге градове попут Макејевке, убијајући људе и уништавајући цивилну инфраструктуру сваког дана. Руси су могли да искористе своје ТОС-1А „Solntsepyok” 2 , ваздушне ФАЕ, ФАБ-3000 3 бомбе, тешке минобацаче и мноштво другог оружја да једноставно претворе целу Авдејевку у беживотну пустињу. Али, проблем овде је: Авдејевка је пуна цивила, укључујући и рођаке бораца ДНР.

Штавише, ако би Русија употребила такво оружје, то би само нахранило англоционистичку пропаганду да прогласи „град жртву“ а ла Сарајево или чак оптужи Русе за „геноцид“ сличан оном у Сребреници. Преседан у Бучи је нешто што је ограничило Русе на два главна начина:

Као прво, чини готово немогућим повлачење, сада када знамо да ће Укронацисти масакрирати све „сараднике“ у области коју су оставиле руске снаге и, као друго, то значи да ће сваки велики удар, ма колико био војно оправдан, бити претворен у тзв. „масакр“ као у Босни, као на Косову или као у Сирији.]

Оно што је Русе очигледно изненадило је спремност украјинских снага у неким градовима да нападну руске колоне, иако је изгледало да су локалне власти наговестиле Русима да, као рецимо у Херсону, њихов град се неће бранити. Једноставно речено, изабрали су мариупољски модел радије него херсонски. Но, овај избор су углавном диктирали веома моћни нацистички одреди смрти који би (у најбољем случају) ухапсили свакога ко преговара са Русима, а у најгорем би га једноставно стрељали на лицу места. Руси су и пронашли доста тела погубљених украјинских војника.

Али ни све ово нам не даје целокупну причу. Истина је, да је по законима ратовања, Украјина изгубила рат за мање од недељу дана. Шта је мој доказ за овакву, наизглед чудну и претерану изјаву? Једноставно: од почетка СВО, Украјинци нису успели да изведу нити један напад на оперативном нивоу или контранапад. Највише су били у стању да изведу мале нападе тактичког нивоа, а од којих је велика већина скоро истог тренутка и пропала; неколико их је поражено у року од неколико дана и, што је најважније, ниједан од њих није украјинској страни дао оперативну иницијативу.

Нити једном.

Па шта се то догодило?

Да је Кијев имао било какву агенцију и да је украјинском руководству стало до своје земље и народа, одмах би се тужили за мир. Али, Кијев никада није имао никакву агенцију, а буфони на власти не маре за украјински народ.

Уместо тога, САД су рекле Украјинцима да се нипошто не предају или повлаче, чак и ако то значи огромне губитке у људству и ватреној моћи. Запад, који презире и мрзи Украјинце скоро исто колико и Русе, био је одушевљен када види како омражени Украјинци и омражени Руси убијају једни друге (па, углавном су Руси ти који убијају).

Штавише, будући да су војно некомпетентни, лидери Запада су очигледно поверовали да би снабдевање Украјинаца оружјем, новцем, инструкторима и специјалним снагама могло, ако не да преокрене ток, а оно да довољно успори Русију, да изазове страх, неизвесност и сумње у самом руском јавном мњењу. Авај, и тај план је спектакуларно пропао; Путин је популаран као и увек, пета (и шеста 4 ) колона у Русији су у очају (многи емигрирају) а СВО има пуну подршку руског народа.

Што се тиче „руских планова“ о којима се много причало (а које опет нико није ни видео), они и нису нешто попут плана за зграду. Нису фиксни већ веома флексибилни и реактивни и, у ствари, стално се прилагођавају и усавршавају, у односу на дешавања на терену. Дакле, иако су Руси полагали наде да ће већи део источне Украјине следити „Херсонски модел“, они су се брзо прилагодили реалности. А то је: САД и њени нацистички агенти у украјинској војсци нагоне источну Украјину да следи управо „ Мариупољски модел”. Дакле, оперативни планови су попут водне струје у потоку: у зависности од препрека на које наиђе, вода може ићи лево или десно заобилазећи ту препреку. Но, у оба случаја ће проћи и наставити да се спушта према океану. Чињеница да су стратези (из фотеље) изјавили да је Русија „морала да промени планове“ једноставно доказује да они не разумеју како функционише оперативно планирање.

Већина људи на Западу схвата војне операције као о нешто слично америчком фудбалу: постоје „линије/фронтови“ који се бране, а већина снага се суочава једна с другом дуж ових линија. Али, ово уопште није тако. Савремени рат је много сличнији европском фудбалу, где је сваки играч „везан“ за противничког играча и ови играчи стално маневришу по терену и редовно се сукобљавају једни са другима. На пример, модерно ратовање заправо нема „фронт“ и „позадину“, као што то можемо видети из руских удара, дубоко у западној Украјини. Коначно, модерно ратовање се изузетно много ослања на координисане акције. То значи да чак и ако страна А има, рецимо, пет подјединица (рецимо у овом примеру: чете) не можете тих пет чета једноставно сабрати и рачунати их као пук или бригаду. То је тако, јер немају способност за координисане операције (без обзира што су заједничке или комбиноване). Замислите своју шаку која има пет прстију; ових пет прстију постају моћна песница само ако свих пет делују унисоно и постану једна, ударна песница. Дакле, када неко пише о рецимо, 60.000 украјинских војника у источној Украјини, ово описује само X(икс) водова, чета, пукова или чак „бригада“ (ставио сам наводнике јер то нису праве бригаде са потпуном организацијом и опремом).

Овако скупљене подјединице нису способне да координирају своја дејства, као што то, насупрот њима, чини руска војска. Много је прича и о „мрежно-центричном ратовању“, што није ништа друго до комбиноване операције на стероидима, где ниво интеграције укључује потпуну фузију свих C4ISR 5 података у једну заједничку слику бојног поља у реалном времену и потпуну координацију целокупне војне снаге/средстава. Узгред, само Русија је у потпуности развила такву способност (мада су и САД направиле озбиљан напредак у овој области).

Хајде сада да се позабавимо са две мање, али ипак кључне лажи које су неки рекли о Русији: „У Русији нема атлантских интеграциониста, нити евроазијских суверениста 6 “

Ако ништа друго, овај рат је резултирао великим протресањем руског друштва, где су неки људи брзо показали своја права лица. Примери се крећу од руских новинара који наступају са антиратним знаком иза док читају вести, до оних Руса у иностранству који су: или пристали да осуде Путина и СВО или су прихватили да учествују у разним догађајима под неутралном или страном заставом. Све до Дмитрија Медведева који сада окреће плочу за 180 степени и ребрендира себе у ултрапатриоту. Навео сам ове примере јер су управо они виђени на Западу али, у Русији има много више таквих примера; укључујући и међу пословним руководиоцима и изабраним званичницима. Коначно, чак је и сам Путин поменуо постојање таквих унутрашњих непријатеља Русије. Чињеница да је Русија сада проширила дефиницију „издаје“, значи да се проамерички агенти у Русији сада суочавају са великим ризиком за своје активности. Неки петоколонаши су већ осуђени на затворске казне. Што се тиче шестоколонаша (види објашњење за шесту колону на крају), они и даље са страшћу мрзе Путина и певају своју мантру „све је изгубљено“, али их (скоро) више нико не узима за озбиљно.

Иронија је у томе што су САД покушале да створе кризу која би збацила Путина али, уместо тога, ова криза му је дала још већи подстицај популарности; упркос неким веома стварним проблемима (аутомобилски сектор, цивилна авијација итд.).

„Путин је израелска марионета, он ради руку под руку са Израелцима“

У стварности, прилично је очигледно да су најгласнији русофоби на Западу претежно Јевреји, како унутар тако и изван Израела. Најчешћи изговор је да је у Русији било антијеврејских погрома. Ипак, у стварности, сви ти погроми су се десили у данашњој Украјини, а ипак је прилично јасно да су ционистичке и јеврејске организације у великој већини стајале на страни Кијева (иако је режим на власти у Украјини несумњиво нацистички), а само врло мали број појединаца на страну Русије. Али, они постоје и никада их не треба занемарити (Кедми, Соловјев… прим. Радо Мир). Што се тиче Кремља, и њему је доста израелске ароганције пказане још у Сирији (чак и ако су израелски
ваздушни удари неефикасни и не утичу на реалност на терену) и Руси сада захтевају да Израелци престану са нападима на Сирију. Израелци пак не могу да зауставе, из унутрашњих политичких, па чак и психотерапијских разлога, али ће се вероватно десити једна од ове две ствари: или ће израелски напади постати још бескориснији и симболичнији или ће Русија оборити неку израелску летелицу.

Али, доста о Израелу овде, то је само мали део Англо-ционистичког царства којим управљају САД. Хајде сада да се осврнемо на акције Запада у последњих 5 месеци.

Па, шта је са САД/НАТО/ЕУ у свему овоме?

Прво, желим да разјасним да чврсто верујем како је Англо-ционистичка Империја умрла 8. јануара 2020., када је дозволила Ирану да бомбардује базе CENTCOM 7 -а, без иједног испаљеног метка против. Тог дана Империја је показала свету да нема чак ни оно што је потребно да нападне Иран.

Што се пак тиче САД, оне су умрле 6. јануара 2021. године.

Сад ћу вас подсетите на пример разликеизмеђу пет прстију и песнице? Иако су Империја какву смо познавали и САД какве смо познавали умрли, то не значи да су и сви њени саставни делови испарили. Земље и империје баш као и Титаник, још увек су вођене инерцијом у моменту када буду смртно рањене. Једноставно речено, коначни процес потонућа захтева време. Руско царство је умрло у фебруару 1917. године, али је грађански рат трајао до 1923. (а ја чак тврдим и до Другог светског рата).

Друго, постоје два потпуно различита нивоа на којима је Запад (у ствари САД) одлучио да се бори против Русије:

Као прво, објавио је потпуни прокси рат Русији, али у потпуности изостаје директни ратни војни сукоб са Русијом.

Као друго, тотални #cancelRussia 8 у ПР/пропагандној виртуелној реалности. Ове инфантилне акције (овде је последњи пример) показују колико је Запад заправо фрустриран и немоћан.

Већ годинама сам много, много пута изјавио да су Русија и Империја биле закључане у међусобном егзистенцијалном рату из којег само једна страна може изаћи као победник. Обично сам додавао да је овај свеукупни рат био око 80% информативни, 15% економски и само 5% (класичан) кинетички. Оклевам да овде наводем бројке, али рекао бих да, после веома снажног успеха у прва 2-3 месеца СВО, информациони рат који је у почетку добијао Запад, сада нестаје. Економски рат је масовно порастао, исто као и кинетички (иако још увек преко посредника). Врло оквирно бих оценио тренутни рат као можда 10% информативног, 50% економског и можда 40% кинетичког. Опет, молим вас, немојте се фокусирати на ове врло опрезне бројке; кључна ствар је следећа: према председнику „Бајдену“, циљ САД је да нанесу стратешки неуспех Русији. Исте ствари су говорили и ЕУ, британски политичари и скоро сви на Западу.

Што се тиче дементних Пољака, један од њихових бивших председника и добитник Нобелове награде изјавио је да жели да смањи становништво Русије на 50 милиона. Затим ту су Британци, који и даље желе да буду „велики“ или, барем, релевантни, и који говоре о „вођењу слободног света“ против Русије са таквим звезданим савезницима као што су Пољска, три Балтичке државе и Бандерастан (данашња Украјина).

Па ипак, погледајмо резултате на три нивоа:

Војни резултат: најбољу прокси војску коју су САД имале у историји (оружане снаге Украјине) полако и неумољиво бива уништено од стране само 8-10 одсто руских оружаних снага.

Економски резултат: Неки сектори у Русији пате од такозваних „санкција“ (то нису санкције, већ акт рата и грубе пљачке; само Савет безбедности УН има право да уведе законске санкције.

Све у свему, Русија је прошла одлично, и чини се да је на путу економског успеха због чињенице да је:

а) већина земаља одбила да се повинује захтевима Вашингтона

б) руска економија је моћна и стварна, а не виртуелна као западне економије.

Биће потребно пар година да се Русија прилагоди, али сада када је овај процес почео, он је незаустављив.

Пропагандни резултат: овде је слика прилично јасна: с једне стране имамо САД и њене колоније, затим неколико земаља са компрадорским елитама које већина људи мрзи, и земље које отворено пркосе Вашингтону. То најбоље показује ова мапа кинеског министарства спољних послова:

Једна од кључних карактеристика земаља приказаних црвеном бојом на доњој (реалистичној) мапи је да све ове земље имају два заједничка кључна фактора:

а) Њима (углавном) недостају стварни ресурси (пошто су њихове цивилизације увек биле изграђене на империјализму, колонијализму и пљачци)

б) толико мрзе Русију да су вољни да предузму мере којима штете себи много више него што штете Русији. Ова врста лудила испуњеног мржњом подсећа ме на стари совјетски виц: „У малом селу мештанин пронађе флашу и када је отвори, дух излази из ње и каже му: пошто си ме ослободио, испунићу ти једну жељу. Једино, ваш комшија добија све дупло од онога што ћеш ти добити. Онда је човек мало размислио и одговорио: молим те, изкопај ми једно око! Ово је тренутно ментално стање западних „лидера“…

То је срж „филозофије“ САД: борити се против Русије до последњег Украјинца, продужити рат што је дуже могуће, уништити што већи део цивилне инфраструктуре Украјине, срушити статус долара, срушити светску економију, омогућити да се ЕУ уруши и изгори економски, социјално и политички; забијте woke агенду 9 свима у грло, чак и ако их то натера да се задаве и повраћају и, на крају, али не и најмање важно, потпуно и свеобухватно забијте главу у песак и негирате стварност у свим њеним аспектима.

Да, Запад је толико натопљен бесном мржњом и страхом од Русије да ће радије да изврши колективно самоубиство него да прихвати било какву врсту суживота са сувереном Русијом.

Хитлеров релативно нејасан/двосмислен/индиректни слоган „ Drang nach Osten “ сада је замењен много искренијим и недвосмисленим слоганом #cancelRussia. Иста идеја, само много директније, „у лице“. Истини за вољу, већину такозваног „Запада“ заиста воде ове три групе, овим редоследом по утицају:

Амерички НЕОКОНСИ

Англо империјалисти

ЕУ компрадорске владајуће елите

Ово ме веома подсећа на албум Роџера Вотерса под називом „Животиње” у коме он раздваја наша модерна друштва на три архетипа: псе, свиње и овце. Непотребно је рећи да ће пси и свиње јурити овце, али чим се појави (руски) медвед, немоћни су против њега.

Ова слика говори истиниту причу о „претварању рубље у фронцле“ као што је „Бајден“ обећао.

(1. Рубља,
(2. Јуан,
(3. Долар (канадски),
(4. Рупи (индијски),
(5. Еуро,
(6. Фунта,
(7. Јен,
(8. Рупи (пакистански),
(9. Рупи (Шри Ланка)

То је оно што видимо сада и што ће се вероватно наставитисве до 2023. Ови крајње заблудели људи (дебело психопате) никада неће признати чињеницу да је економски рат вођен против Русије или обећање Вундервафена (Wunderwaffen – невероватно оружје) потпуно пропало. А ако не могу више
да удвостручују до бесконачности у својим акцијама (коцкарско, блеферско подизање улога док противник не одустане, т.ј. остане без кеша, истапира се, прим. Радо Мир), сигурно ће наставити са дуплирањем улога у својој реторици, као што је и (у чувеној сцени) оркестар наставио да свира док је „непотопиви” Титаник тонуо.

Ипак, барем неки од обичних људи на Западу су опуштени, па отуда и суморни рејтинг СВИХ западних политичких лидера. Непријатељство многих САД Американаца чак показују анкете које сугеришу да би многи од њих желели да се отцепе од других држава, у овом случају Трампови гласачи. Узимајући у обзир да су Трампови бирачи по правилу далеко више патриотски расположени од америчких „либерала“ натопљених woke-ом, ово је врло речито.

Али и иронично: САД покушавају да разбију Русију, а на крају разбијају саме себе. Карма?

Не само то. Погледајмо мапу која показује које земље јесу, а које нису увеле „санкције“ Русији:

Примећујете да је скоро читава зелена зона састављена од земаља које је Запад нападао, опљачкао, девастирао, поробио, подривао, насилно преобраћао, бомбардовао, економски „санкционисао“ блокадама и уценама (такозваним „секундарним санкцијама“ што је само еуфемизам за уцену и изнуду) и, у скорије време, коме је наметнуто потпуно сатанистичко лудило Будности (Wokeness) – отуда америчке амбасаде сада вијоре „хомопрајд“ заставе. Становништво ових зелених земаља, које ја зовем „зона Б“, зна прави резултат и углавном мрзе и презиру Запад. И то све њихове компрадорске владајуће елите ставља у веома незгодну ситуацију: њихови амерички
господари желе да објаве тотални рат Русији, док је њихово становништво углавном наклоњено Русији. У прошлости, ово би било сасвим једноставно: ујка Шмуел (Ујка Сем, погрдно, прим. Радо Мир) са својим одредима смрти које је водила ЦИА, носачима авиона и наизглед бесконачном способношћу штампања новца, били су много важнији за ове компрадорске елите од њихове сопствене популације. Али сада када су одреди смрти у великој мери замењени пробуђеним (woked-out) добрим вилама које су добре само у пуцању на ненаоружане цивиле, сада када амерички носачи авиона не успевају да застраше чак ни земље као што су Иран, Северна Кореја или Венецуела и сада када се цео (Западни) Међународни економски и финансијски систем урушава, ове компрадорске елите морају да постану много, много опрезније да не би завршиле као америчке марионете у Боливији: без власти и у затвору. Чини се да чак и Колумбија полако измиче, као и Бразил. И нећу чак ни да помињем апсолутну неупотребљивост таквих као што су Гваидо, Тихановскаја или банда „пријатеља Сирије“ (Мадуро, Лукашенко и Асад … сви одлично, хвала на питању!).

Све је Написано на зиду, а не виде га само они који намерно затварају очи.

Ово нас оставља са питањем америчких неокон(с)а.

Шта је са западним владајућим класама? Какав утицај, ако га има, Специјална Војна Операција има на њих?

Прво, хајде да дефинишемо наше категорије. У ЕУ заправо и немамо никакву праву „владајућу класу“, имамо само фронтмене (Мислио сам наравно на „фронтперсоне“), марионете, лажне владаре без икакве агенције (Олаф Шолц и Жозеп Борел су савршени примери). Не постоји европска „одбрамбена политика“ или било који други значајан доказ деловања на било ком нивоу. ЕУ је мртва, нема појма и потпуно је под контролом америчких неокона.

Друго, у САД владају неоконси, који имају потпуну контролу над обе главне странке у САД. И док се изборна база ГОП-а (републиканци) веома разликује од базе Демократа, њихови лидери су углавном заменљиви. Зато ћу их и сматрати једним те истим.

Њихов начин размишљања и поглед на свет су прилично јасни: они су месијански супрематисти и искрено себе сматрају расно супериорним у односу на остатак човечанства. Спој англо империјализма и јеврејске супремације довео је до чудовишта које данас познајемо као „неоконс”. Ови људи су уметници акумулације моћи; на удицу или на превару (by hook or by crook). Они тврде да имају супериорну интелигенцију, али у стварности, оно што одваја ове људе није моћ мозга, већ два кључна аспекта њиховог погледа на свет: а) трибализам и б) нагон.

Једноставно речено, већина других људи нема овај племенски начин размишљања „ми против њих“, и само је део обичних људи заиста вођен жудњом за моћи и утицајем. Стога, иако су бројчано мањина, амерички неоконси имају пуну контролу над САД.

Њихов психолошки профил је у најбољем случају нарцисоидан, а у већини случајева потпуно психопатски. То им такође даје предност, посебно када имају посла са људима слабим, неуким и лако подложним утицају. Али када наиђу на одлучно одбијање, било да се ради о Русији, Ирану, Северној Кореји или чак Хезболаху, они брзо постају неупућени и беспомоћни. Погледајте израз лица Блинкена на горњој фотографији – то је лице кукавице и губитника. Можда је могао постати пристојан кројач, али је уместо тога замољен да води спољну политику (сада већ бивше) суперсиле. Није ни чудо што он није никада произвео ништа осим катастрофе и страшне неуспехе!

У почетку, осећајући се живахним због своје потпуне контроле над Јељцином и руским либералима, амерички неоконси су славили победу. Онда је нешто кренуло по злу и одједном су се суочили са радикално другом врстом вође, оним са огромном подршком руског народа. Сетите се да је Путин био (контра)обавештајац специјализован за Запад, дакле човек који веома добро разуме своје непријатеље. Штавише, Путин је био довољно стрпљив да схвати (у првим годинама конфронтације са Западом) да Русија тада није била у стању да отворено пркоси Западу, а камоли да се бори против њега војно. Због тога је зауставио снаге ЛДНР да се крећу даље ка западу 2014-2015,
иако је украјинска војска била у крајњем нереду. Иако је знао да су Украјинци били у паници и неорганизовани, знао је такође и да Русија не може да се бори са консолидованим Западом. Дакле, између 2014. и 2018. Русија је уложила гигантски напор да развије такву врсту способности која је потребна да би могла да се бори против читавог НАТО-а и победи. У време руског ултиматума Западу прошле јесени, Русија је коначно била спремна.

Приметимо да руски ултиматум није у стварности био ултиматум Кијеву колико је био директан изазов за САД и НАТО. Неоконси, пијани од од сопствене бахатости и осећаја расне супериорности, у суштини су поручили Русији да може да се ј.бе и удвостручили своју реторику. 'Но, када је Русија напокон ушла у причу, они су се заиста уплашили; отуда њихова самоубилачка политика према Русији, од тада. Ови људи су погрешно претпоставили да, иако би Русија (можда!) могла да превлада над украјинским снагама, били су уверени да се Путин неће усудити да отворено пркоси консолидованом Западу. А када је Путин управо то и урадио, упали су у потпуну панику, отуда и
глупости које свакодневно слушамо из западних престоница.

Али постало је још горе. Далеко од тога да су га западне претње ватром и сумпором одвратиле, Руси су затим наставили да методично уништавају украјинске оружане снаге. Упркос томе што је украјинска војска најбоља вазалска (прокси) снага у историји САД, упркос МИЛИЈАРДАМА долара које се дају нацистичком режиму сваког месеца, упркос испорукама свих врста (super-dooper Wunderwaffen) чудотворних оружја, упркос економском рату, Русија сада удара на
Укие+западне снаге у Украјини из дана у дан. И док САД упорно наређују Украјинцима да се боре до краја и да се нипошто не повуку, бројни таласи Volkssturm 10 појачања нису имали никакав утицај на руске ратне способности. САД су такође наредиле својим вазалним државама у источној Европи да пошаљу своје огромне залихе оружја из совјетског доба у Украјину (преко 300 тенкова само из Пољске!), а још увек се повремено виде Ми-24, Су-25 и МиГ-29, брендирани као украјински на украјинском небу, упркос чињеници да је скоро целокупно украјинско ваздухопловство уништено у прва 3 дана рата.

Хеликоптере је већ лакше сакрити, „украјинске” летелице полећу из база у Пољској и Румунији, а чини се да ипак и нема разлике: за већину њих то је једносмерна мисија и они то знају. Али то је добар ПР, чак и ако кошта живота (бар тако мисли ујка Шмуел). Али сада када је ионако низак кредибилитет званичних корпоративних медија у слободном паду, чак и такве ПР „победе“ врло мало су привлачне:

Потпуно је комично слушати западне земље (Немачка, Италија, па чак и САД) како кукају јер се њихове залихе оружја исцрпљују, док све ове заиста огромне испоруке нису уопште донеле никакву разлику на терену од самог почетка борбених дејстава.

Да ли Русија има ваздушну надмоћ над Украјином? Да апсолутно. Неколико хеликоптера или летилица са фиксним крилима у једносмерним мисијама овде не праве никакву разлику. У ствари, много већа претња руским Ваздушно-космичким снагама је украјинска противваздушна одбрана која је, иако стара, често била модернизована и има пуну подршку америчког C4ISR (Command, Control, Communication, Cyber, Intelligence, Surveillance and Reconnaissance)  (командовање, контрола, комуникација, сајбер, обавештајна служба, надзор и извиђање), укључујући осматрачке беспилотне летелице, AWACS, сателити, SIGNET 11 , итд итд итд., а ипак су се Руси прилагодили: авиони за блиску ваздушну подршку лете ниско, док њихови SEAD (сузбијање противничке ПВО) лете високо са спремним за дејство анти-радарским ракетама великог домета. Подсетимо, док су USAF/USN (америчке ваздушне и поморске снаге) често остваривале ваздушну надмоћ над земљама без модерног ваздухопловства или било какве модерне противваздушне одбране, свеједно нису успеле да нокаутирају српску противваздушну одбрану током англоционистичких ратова против српског народа. У ствари, УСАФ/УСН *никада* нису деловали у окружењу тако опасном као што је тренутно створено над Украјином, док су (релативно) много мање руске Ваздушно-космичке снаге постигле и одржале ваздушну супериорност над овом огромном земљом.

Што се тиче надмоћи у ваздуху (разликује се од супериорности), она је остварива само против веома слабо наоружаног противника: ваздушна надмоћ је најбоље што се може постићи, чак и теоретски, над било којом земљом са озбиљном противваздушном одбраном]

Па ипак, (релативно мале, али модерније) руске ваздухопловне снаге су постигле и одржале надмоћ у ваздуху током протеклих 5 месеци борбених дејстава. Ово је изузетно алармантан знак за снаге САД и НАТО. Замислите само шта би у пуном обиму ослобођена моћ руских оружаних снага урадила НАТО-у! Али постаје још горе (за Империју, дакле): постоје сви знаци, па чак и јасне поруке да Путин уопште не „блефира“ и да: Русија има потпуну, ескалирајућу, доминацију над Западом, а сада постаје сасвим евидентно да се Кремљ неће зауставити ни под којим околностима до потпуне победе; чак ако то значи и нуклеарни рат. И руски народ у великој мери подржава овај став.

Зашто?

Сада када је руски народ КОНАЧНО видео право лице Запада, схватио је да ово није ништа друго него наставак Другог светског рата и да је доведено у питање и само постојање и суверенитет руског народа. Опет, Путин је то јасно рекао: „Ако неко донесе одлуку да уништи Русију, имамо свако право да узвратимо. Да, то би била глобална катастрофа за човечанство и свет, али као руски држављанин и председник Русије, желим да свима вама поставим питање „А, каква је (Русима) сврха постојања света без Русије?“. Када би ово биле само празне речи, попут онога што Бајден (с муком) чита са свог телепромптера, то би било једно, но… ове речи треба запамтити у контексту размештања Авангарда, Посејдона, С-500 и свих осталих оружја и тактика које је развила Русија док су неоконси, пијани од ароганције, спавали за воланом.

Дакле не, Путин, иако ретко прети, он никада не блефира.

Суштина је следећа: свако ко искрено верује да Русија неће почистити цео Запад ако буде озбиљно угрожена је у крајњој заблуди, не зна ништа о историји и не разуме руски начин размишљања. Они би то урадили на сопствену одговорност.

Ако постоји иједна порука коју желим да пренесем свима који желе да слушају, то је следеће: Путин не блефира, Запад не може да победи, а једина варијабла овде је колика је цена коју је Запад спреман да плати за свој пораз.

Иначе, и Кинези су се силно заситили лудака у Вашингтону, погледајте само њихове најновије изјаве.

Хоће ли неко заиста предузети акцију против Неоконса? Сумњам. Ако ништа друго, цео Трампов дебакл је (ван сваке разумне сумње) доказ да су амерички антинеоконисти или лажни, или да им је снагу воље попут желеа (то важи и за Тулси Габард, узгред). Да ли ће Неоконси схватити да ће лично и физички умрети ако устрају у подизању улога? Можда. На крају крајева, САД могу себи приуштити свеобухватно уништену Украјину и не мање свеобухватно уништену ЕУ. Нарочито сада када је Уједињено Краљевство напустило ЕУ, Англима још и више није стало, а изазивање ратова у Европи је ионако стара британска традиција.

Права последица ароганције и незнања неоконса је то што су далеко од жеље да се прво баве Русијом а Кином као крајњим циљем; они сами су у великој мери допринели великом јачању руског и кинеског, а сада и индијског савеза.

Неоконси би могли да одлуче да Европу оставе да изгори, а да они и даље наставе да контролишу САД које, за разлику од ЕУ, имају обиље природних ресурса и остаће, ако већ не светски хегемон, онда барем велесила. У том случају, њихов план је једноставан: да наставе да се залажу за максималну конфронтацију и рат у Европи, али без укључивања САД у нуклеарну размену са Русијом. Британци на свом острву можда имају сличне планове, само у мањем обиму и са виталном потребом да се у потпуности ослоне на подршку САД. У „најбољим“ случајевима (за њих), Велика Британија би била задужена за управљање хаосом у Европи у име САД.

Узгред, мислим да неоконзервативци није брига ни за Израел и израелски народ. Ни енглеске владајуће „елите“ не маре чак ни за становнике САД или Велике Британије. Ако постоји једна лекција коју морамо да извучемо из ужаса 11. септембра је да ови људи неће оклевати да убију хиљаде „својих“ јер, у стварности, без обзира на све патриотске или ционистичке заставе, њима је стало само до себе и сопствене моћи.

Напомена: Аутор Степски нема ни трунке сумње (а један део његовог сајта је томе и посвећен), да је рушење Светског Трговинског Центра у Њујорку, 11. септембра, операција лажне заставе, неоконса, како би оправдали ратове које су потом повели и хаос који је уследио!

НАТО је шала, и пре или касније Русија ће денацификовати целу ЕУ, политички или економски или, ако не преостане друга опција, војно. Прво ће морати да се денацификује Украјина, па онда лудаци 3Б+П (три балтичка патуљка и Пољска). Потом ће доћи на ред ЕУ/НАТО почевши од Немачке. До тада ће САД већ претрпети огромну економску, друштвену и културну катастрофу која ће вероватно потпуно преформатирати тренутну америчку политику. Где ће Неоконси даље? Не знам и, искрено, није ме ни брига. Неоконси су опасни само као паразит који напада мозак много већег домаћина. Једном када домаћин падне, паразит би могао да га напусти и одбаци, и потражи новог домаћина. Сам по себи, овај паразит је слаб и универзално је омражен.

У међувремену, заглупљена овца (Woke-sheep) може да се заокупи питањима типа: да ли мушкарци могу да рађају или одлучивањем да ли ће сенатор који „тверкује“ 12 решити многе проблеме САД.

Па куда ми то идемо одавде?

Па, барем до сада, лидери САД су и даље у пуном залету „подизања улога до бескраја“ заједно са својим добровољним робљем у источној Европи. Ови „влажни снови“ чак укључују и злогласни „Идел Урал” 13 који је осудио Александар Солжењицин у својим чланцима насупрот једнако злогласног „закона о заробљеним нацијама”. У ствари, овај „закон“ води порекло од ЦИА-е и нацистичке Немачке. Дакле, можемо рећи да ово није ништа друго до „исто старо, опет и поново исто оно старо“. Иако не сасвим, неке ствари су се промениле.

Током Другог светског рата руски народ је брзо схватио да Хитлер није био никакав „ослободилац“, ништа више од Наполеона пре њега, и да је користио само такав језик да би покушао да оствари победу. Но, током Хладног рата, било је лако поверовати у тезу да је непријатељ Запада у ствари комунизам и његова идеја о општем ослобођењу од капиталистичког јарма. А онда, ако би се Русија ослободила КПСС (Ком. Партија Совј. Савеза), Запад би пригрлио тако слободну Русију?

Али, не, десило се управо супротно: упркос „слободи“ џинса, брзе хране, криминала и порнографије „неограничене хране по фиксној цени“… Русија је опљачкана и била веома близу потпуног распада (само је други чеченски рат са Путином као главнокомандујућим то спречио). Уместо обећаног „демократског раја“, Русија је била дубоко уроњена у најгору врсту капиталистичког пакла који се може замислити.

Штавише, комбинација прилично неспособне совјетске пропагандне машинерије и много ефикасније западне пропаганде створила је многим Русима илузију да је Запад група слободних и просперитетних нација које желе само најбоље за Русију. Западна ноћна мора 90-их отворила је очи некима, али не свима. Као и апокалипса у такозваној „независној Украјини“. Али она врста отворене, директне и апсолутне мржње према Русији, Путину и свему руском коју сви познајемо уверила је огромну већину Руса да оно што Запад жели јесте „коначно решење“ за „руски проблем“ слично ономе што је Папистички режим Павелића током Другог светског рата тражио за Србе: убити трећину, протерати још трећину и „преобратити“ преосталих трећину.

Неке ствари се никада не мењају, поготово не на Западу. Муслимани су у праву када говоре о „модерним крсташима“!

Русија је до сада само са чуђењем, па чак и забавом посматрала како ЕУ врши економско, политичко и социјално самоубиство, а да није ни покушала да побољша своју судбину. За људе у Европи постоји само једна ствар важнија од њиховог империјалистичког и расистичког начина размишљања: њихови новчаници. А тај новчаник исту ту Европу прилично боли од када су уведене самопоражавајуће „санкције“ Русији. У Русији се тај став назива „дете који смрзава сопствене уши да би разјарило своју баку“: инфантилан, самопоражавајући и једноставно глуп став.

Уз то: колико је дакле режима (под тим мислим на политичке системе, за разлику од влада које чине конкретни људи) угрожено народним незадовољством у ЕУ? Ако на пример, Трасова (Лиз Трус државни секретар за спољне послове, Комонвелт и развој Уједињеног Краљевства прим. Радо Мир) замени Бориса Џонсона у УК, то ће бити промена владе, али не и промена режима.

Тужна стварност је да нема таквих. Наравно, они су изузетно непопуларни, баш као што је „Бајден“ у САД, али промена глава марионетским фигурама неће учинити ништа да промени режиме на власти (у суштини, то су колонијални окупациони режими, под контролом САД).

Стога је вероватно да ће Русија морати да подигне скалу бола за неколико степени навише, е да би се овце у ЕУ или САД опаметиле. Пре свега, мислим на економске мере, али ако лудаци из 3Б+ПУ ураде нешто заиста глупо, Русија неће оклевати да употреби војну моћ ако/кад затреба. Суштина је следећа: Русија треба да денацификује цео европски континент, и што више земаља каже да се придружује НАТО-у, Русија ће имати више кандидата за денацификацију.

Немогуће је предвидети будућност, једноставно има превише варијабли у овом тренутку, али бих понудио следеће (оквирне) кораке ка ескалацији:

-Русија би постепено или могла да одбије да прода своје ресурсе Европи, не само гас и нафту, наравно, већ и све остало што је Русија у прошлости продавала ЕУ по веома добрим ценама и што је било кључно за богаћење ЕУ нација. Дакле, то би био потпуни економски контранапад Русије на ЕУ. Као почетни корак, Русија би такође могла да захтева и да се плаћа само у рубљама, за било који извоз у ЕУ.

-Русија већ тамани гомилу пољских, британских и других плаћеника (извините, „саветника“ и „добровољаца“) у Украјини, али већина њих су само обична гунђала. Русија би могла да почне да гађа више рангове који су укључени у рат против Русије, укључујући мете у Кијеву и другде. Русија је до сада покренула само мали део своје стварне ватрене моћи, али ако се повећају испоруке оружја САД/НАТО-у и ангажовање плаћеника, Русија ће имати мало избора осим да додатно подигне скалу бола. А ако Пољаци, или балтичке државе „потпуно полуде“, удари на циљеве у овим земљама постаће неизбежни (Путин је већ упозорио на то када је поменуо ударе на „центре одлучивања“).

-Коначно, ако Русија одлучи да је свака мера превазиђена, први циљеви руског војног одговора на прокси рат САД/НАТО били би напади на капацитете US/NATO C4ISR, укључујући AWACS/JSTARS 14 авионе, SIGINT 15 центре и сателите.

Тренутно, ови авиони САД/НАТО лете само дуж украјинског ваздушног простора и остају ван Украјине. Али ако, рецимо, САД/НАТО буде активно учествовао у нападу на Крим или Кримски мост, онда ће све опкладе бити искључене, а С-400 и различито оружје за одвраћање ће проговорити.

Замислите на тренутак да Русија обори амерички AWACS/JSTARS авион, каква ће бити реакција Запада? При том не мислим на изливе гнева и мржње, они су већ на максимуму и заиста немају ефекта по Русе. Да ли би САД/НАТО покушале да оборе руски авион? И какав би тек био одговор Русије на то?

Истина је да САД/НАТО једноставно немају средства да воде копнени рат против Русије. За то им буквално недостаје све што је потребно. Наравно, имају много (углавном старих и подзвучних) крстарећих ракета које би могли да испале Русију, али и овде би то опет представљало дилему за Запад: ако удари буду неуспешни (као што су били у Сирији), шта да раде следеће? А ако ови удари буду успешни, шта би онда Руси урадили следеће? Да искористе сопствене конвенционалне способности стратешког одвраћања за напад на циљеве широм Европе, а можда чак и САД? А шта онда?

Ваздушне снаге и крстареће ракете су веома прецењене у америчкој пропаганди. Један од мојих наставника на колеџу био је пензионисани пуковник УСАФ-а који је радио за програм ИФ-23 и који нас је научио веома добром курсу о планирању снага. Једног дана је рекао на часу: „Каква ће вам корист бити ако избомбардујете све своје мете, оборате непријатељске летелице и, ако по повратку затекнете ваш официрски клуб пун непријатељских војника?! Шалио се, наравно, али оно што је знао и хтео рећи је да само „чизма на земљи“ може добити рат. А „чизма на земљи“ је управо оно што ни САД, ни НАТО (ни Израел или Саудијска Арабија), иначе не могу да распореде, посебно против војске која има највеће искуство копненог ратовања на планети, и то са огромном маргином у односу на све побројане !

Уистину, Неоконси имају два избора: или прихватити пораз у Европи и задржати САД као своју прћију и домаћина, или изгинути у великој нуклеарној конфронтацији која ће збрисати милионе (за шта их уопште није брига), укључујући и саме Неоконсе (до којих им је пак много стало).

Сам покушај да уразумите или убедите месијанске, нарцистичке и заблуделе расистичке манијаке је опасан и углавном узалудан посао. Због тога Русија веома пажљиво подиже скалу бола. Тренутно, већина напора Кремља није чак ни усмерена на Запад, већ на стварање језгра будућег мултилатералног света, земаља БРИКС-а и кандидата БРИКС-а (укључујући потенцијално Иран, а Аргентину, Египат, Турску, Саудијску Арабију, Авганистан , Мексико, Либан и Индонезију у блиској будућности). Русија такође шири своје везе са Африком и Латинском Америком. На крају, али не и најмање важно, Русија, Кина и Индија стално проширују своје везе, па чак и сарадњу, а нарочито са Кином.

У том погледу, снажно бих препоручио неоконзервативцима и њиховим марионетским режимима да пажљиво размотре импликације Путинових речи да „Још нисмо заиста ништа озбиљно ни почели“ (мы ещё всерьёз и не начинали). То није претња, већ констатација чињенице. Да ли ће Запад наставити да се претвара да је Русија пред колапсом, или да Путин блефира, одредиће даља дешавања.

Управо сада, и то тачно како сам предвидео да ће се десити, Русија је у суштини потпуно одустала од било каквог облика дијалога са Западом, пошто је Запад у суштини прекинуо све своје дипломатске везе са Русијом. Другачије речено, Русија сада делује једнострано, не обазирући се ни на јауке нити на претње са Запада. У ствари, сурова реалност је да Русија и нема потребе, а нити користи од таквог Запада, посебно Запада који покушава да изврши колективно самоубиство милионским резовима. Управо сада, Запад углавном самподиже праг бола, уз малу или никакву помоћ Русије. Али то не значи да Русија неће проактивно дејствовати на ту скалу ако (или када) буде потребно. А ако Западне овце преферирају да прате атлетске догађаје или шаховске турнире без руског учешћа, свакако нека то ураде; притом, они и обесмишљавају ове догађаје. Исто важи и за сво тамошње #cancelRussia лудило, укључујући уништавање статуа и споменика или санкционисање руских музичара. Чини се да наводно поносни и слободољубиви источноевропљани посебно уживају у својим „славним победама“ против старих совјетских статуа и споменика. Кажем – нека, то је само показало њихову немоћ и потпуну небитност. Ако они сами немају поштовања према себи, зашто би било ко други имао?
Као што изрека каже, „пробуди се и пропадни“ (“go woke, go broke”). Одговарајући епитаф на западном надгробном споменику.

Што се тиче Русије, њена права будућност лежи на југу, истоку и северу. Онаи нема потребе ни користи од Запада. Скоро хиљаду година западног империјализма долази до срамне и самоизазване смрти, на овај или онај начин. Као што сам много пута написао, тај систем није био ни одржив ни реформски. Или ће умрети од сопствених унутрашњих противречности, или ће Русија и Кина морати да га уклоне. Они дефинитивно имају средства за то, али неће деловати директно осим ако не буду испровоцирани.

Али то је, ако се догоди, још у даљини, на путу. За сада улазимо у дугу фазу (вероватно много месеци) постепеног повећања прага бола. Русија ће наставити да меље НАТО снаге у Украјини и пустити да економска реалност урони у свест европских оваца.

Као што многи примећују у Русији: „сада ће русофобија јако поскупети“.

Више него да се слажем.

Андреј 16

1 C4I Акроним за: команда, контрола, комуникације, компјутери и обавештајни рад (command, control, communications, computers, and intelligence)

2 TOS-1 (Russian: тяжёлая огнемётная система [ТОС-1], Тешки совјетски вишецевни ракетни бацач калибра 220 мм од 30 цеви (оригинални систем, Објекат 634 или ТОС-1М) или 24 цеви (Објекат 634Б или ТОС-1А), који може да користи термобаричне бојеве главе, постављен на шасију тенка Т-72. ТОС-1 (Buratino) је пројектован за напад на непријатељске утврђене положаје и лако оклопна возила и транспорте, посебно на отвореном терену. Нови систем ТОС-2 (Тосочка) први пут је представљен током Параде победе у Москви 2020. године,[8] и даље приказан током вежби Кавказ-2020 у септембру 2020. Опремљен је снажнијом ракетом ТБС-М3 и сопственом дизалица. Такође има повећан домет и заштићен је од прецизног оружја. Систем користи теренско возило 6к6 Урал-63706-0120 уместо гусеничарске оклопне шасије ТОС-1А. ТОС-2 је ушао у службу Централног војног округа Русије 6. јануара 2021.

3 Руска ФАБ-3000 М46, високоексплозивна (ВЕ), опште намене (ОН), авионска бомба (3000кг) са стабилизованим перајем, са односом пуњења (1400кг) и тежине 50/50. Потенцијални радијус уништења 46 метара, а радијус дисперзије фрагмената достиже 260 метара.

ФАБ је скраћеница од фугасна авиабомба што значи бомба за рушење из ваздуха, позната као бомба опште намене на Западу.

4 Скуп људи у земљи (која је у рату), а који потпомажу субверзивне активности пете колоне дефетистичким причама, ширењем гласина и другим активностима које слабе отпор или умирују непријатеља (https://www.merriam-webster.com/dictionary/sixth%20column)

5 C4ISR Акроним за: "команда, контрола, комуникације, компјутери, обавештајни рад (C4) и Обавештајни рад, надзор и извиђање" (command, control, communications, computers(C4), Intelligence, Surveillance and Reconnaissance (ISR)

6 На ову (болну) тему руског друштва, Степски је заиста пуно пута писао, нпр: https://thesaker.is/could-this- finally-be-the-end-for-the-atlantic-integrationists/

7 Централна команда Сједињених Држава (United States Central Command (USCENTCOM or CENTCOM))

8 #cancelRussia #ОтказивањеРусије – (идиотски, прим. Радо Мир) покрет за подизање свести о томе да је руска култура увек пратила руску агресију и прикривала праву нехуману природу руске империје.
https://cancelrussia.info/ нпр.

9 Шта значи woke?

Старо значење речи дефинише буђење као једноставно „прошло просто време од пробудити се (wake) “, као да се пробуди или расани. У савременом смислу, значење речи се доста променило, а 2017. године у речник је званично додато ново значење речи woke. Реч, коју је Merriam-Webster описао као „углавном амерички сленг”, речник дефинише као: „Свесни и активно пажљиви према важним чињеницама и питањима (нарочито питањима расне и социјалне правде)”.

10 Volkssturm НАЦИОНАЛ СОЦИЈАЛИСТ

Организација (основана пред крај Другог светског рата) за подршку Вермахту у одбрани домовине

11 Signaling Network / Mреже Сигнализацијe

12 Тверкинг (twerking) – плес уз популарну музику на сексуално провокативан начин који укључује покрете бокова и ниски, чучећи став.

13 Држава Идел-Урал, такође позната и као Волго-Уралска држава или Идел-Уралска република, је била краткотрајна татарска република која се налазила у Казању и која је тврдила да уједињује Татаре, Башкире, Поволшке Немце и Чуваше у немирима грађанског рата у Русији.
Често виђена [од кога?] као покушај да се поново створи Казански каганат, република је проглашена 1. марта 1918. на Конгресу муслимана из унутрашњости Русије и Сибира. Идел-Урал значи Волга-Урал на татарском језику. Републику, која је у стварности обухватала само неке делове Казања и Уфе, Црвена армија је поразила 28. марта 1918. године. Њен парламент се распао у априлу исте године.
14 The Northrop Grumman E-8 Joint Surveillance Target Attack Radar System (Joint STARS) је ваздушни авион за земаљско осматрање, управљање борбом и команду и контролу ваздухопловства Сједињених Држава. Прати копнена возила и неке авионе, прикупља слике и преноси тактичке слике командантима земаљских и ваздушних театара (борбених операција). Авионом управљају и јединице Ваздухопловства САД-а и јединице Националне гарде ваздухопловства, а такође има специјално обучено особље америчке војске као додатну летачку посаду.

15 SIGINT укључује прикупљање страних обавештајних података из комуникационих и информационих система и њихово пружање корисницима у влади САД, као што су високи цивилни и војни званичници.

 О аутору:

Ево шта аутор текста, изванредни аналитичар, Андреј Рајевски (псеудоним Saker – Степски) каже о себи:

Рођен сам у Цириху, Швајцарска, од оца Холанђанина и мајке Рускиње. Отац нас је напустио када сам имао 5 година, тако да су ме мајка и моја руска породица васпитале и зато сам узео мамино презиме. Већину живота сам живео у Женеви, Швајцарска. Године 1984. одслужио сам војни рок – јединица за електронско ратовање; касније сам пребачен у војну обавештајну службу (UNA) као специјалиста за језике где сам радио за швајцарско ратно ваздухопловство. Затим сам отпутовао у САД где сам дипломирао међународне односе на Школи за међународне сервисе ( School of International Service
SIS) на Америчком универзитету и магистрирао стратешке студије на Paul H. Nitze School for Advanced Internationa Studies (SAIS) на Johns Hopkins University. По повратку у Швајцарску, радио сам као цивилни консултант за Швајцарску стратешку обавештајну службу (SND) пишући стратешке анализе, првенствено о совјетској/руској војсци. У војсци сам добио чин „техничког официра“, еквивалентан мајору, што је фенси начин да се каже да сам аналитичар. Такође сам радио
као специјалиста за „непријатељске операције“ („Црвени тим“ по амерички) за обуку на оперативном нивоу Генералштаба швајцарских оружаних снага.

(Посебна напомена за неке алтернативно надарене људе: не, никада нисам радио/служио ни један дан у НАТО-у. У време мог рада за швајцарску војску, Швајцарска је још увек била неутрална земља чија је војна доктрина била чисто одбрамбене природе и била је још увек несврстана земља. Другим речима, био сам спреман да служим и, ако је потребно, браним земљу свог рођења, а да ни на који начин не повредим интересе моје „историјске домовине“, Русије.)

Тада сам прихватио позицију у Институту УН за истраживање разоружања (UN Institute for Disarmament Research UNIDIR) где сам се специјализовао за тактику и операције одржавања мира. То ми је дало прилику да заједно са генерал-мајором И. Н. Воробјевим са Руске генералштабне академије будем коаутор књиге о руским мировним операцијама. Мој последњи рад у UNIDIR-у је био о психолошким операцијама и обавештајним подацима у мировним операцијама који можете преузети овде.

У исто време, написао сам и оцену учинка руске војске током првог чеченског рата за Journal of Slavic Military Studies, коју је неко касније поставио овде. Ратови у Босни и Чеченији су ми заиста отворили очи за праву природу Империје. Пошто сам мислио да живим у демократији, изнео сам своје мишљење о овим темама и убрзо завршио као сумњив од стране мојих бивших шефова. Напустио сам УН и преузео функцију у Међународном комитету Црвеног крста (ICRC) што је вероватно била највећа грешка у мом животу и о којој никада нећу јавно говорити. До тренутка када сам напустио тај посао, у основи сам био стављен на црну листу као „опасан елемент“ (што значи „нелојалан“) од стране мојих бивших шефова (моји редовни контакти са руским дипломатама и моји напори да пружим помоћ босанским Србима вероватно ми нису ишли у прилог). Са тоталним гађењем, напустио сам каријеру војног специјалисте и преобучио се за софтверског инжењера. Када је 9/11 сломио ИТ сектор, поново сам остао незапослен и отишао из Швајцарске у САД где смо са супругом одшколовали наше троје децерадећи свакакве послове; углавном као преводилац (течно говорим руски, француски, енглески, шпански и немачки) док је моја супруга радила као ветеринар (сада, када су нам деца одрасла, супруга и ја радимо заједно).

Године 2007. oдлучио сам да покренем анонимни блог, углавном као психотерапију за себе, и назвао га „Vineyard Saker“ (http://thesaker.is/).

За Србин.инфо посрбио: Радо Мир

Izvor: thesaker.is, srbin.info