РАТ У СИРИЈИ: Борба или предаја Турске и Саудијске Арабије (ПРЕВОД СРБИН.ИНФО)

21:53 14.02.2016.

Нико не зна како ће се рат у Сирији завршити, а камоли како ће се одвијати наредних годину, месец или недељу дана. Постоји много променљивих, нових догађаја, обрта и окрета и дешавају се брзо, понекад неочекивано. Зато што не знамо шта се заиста догађа иза завеса у Вашингтону, Анкари и Ријаду не можемо рећи да се тај трио спрема за копнену инвазију на Сирију.

Како би направили веродостојне интерпретације и предикције, можемо их само заснивати на откривеним информацијама иако су оне дизајниране да нахране гладне медије и њихове жедне конзумере. Анализе које правимо се базирају само на чињеницама које су представљене јавности.

То није лак задатак јер се ситуација надаље компликује, недавне информације не само да су некомплетне већ су и збуњујуће и контрадикторне. Видимо супарнике који дају изјаве пуне слоге док са друге стране видимо савезнике, или наводне савезнике, који су оштри једни према другима, те ако не користимо разум нећемо наћи никаквог смисла, већ само придодати конфузији.

Зауставимо се на скорој изјави Ердогана. Оно што је он поручио својим америчким “савезницима” се не разликује много од “ви сте или са нама или са нашим непријатељима” (нпр. Курдима). Ипак Ердоган и САД су наводно савезници и чланице НАТО.

Рећи да је Ердоган несрећан да види како се северна Сирија враћа под контролу Сиријаца мало по мало је блага реч. Скоро пет година он је преплављивао регион sa десетинама хиљада милитаната, муницијом, залихама не поменувши сво пљачкање индустријске инфраструктуре Алепа. И сада, у трену ока, он види како му све измиче из руку, док САД гледа и није способна нити жељна да уради било шта. Ердоган је врло гласан у критиковању САД и преиспитивању њихових лојалности њему. Он је врло бесан.

Неколико дана пре ове изјаве, Русија је изјавила како се Турска спрема за копнени напад на Сирију, што је Турска негирала. Обе тврдње су наишле на слабу пажњу америчких званичника. Сада, то је та Америка која забада нос у најмање ициденте и разматра изградњу кокошарника у Перуу као питање националне безбедности. Зашто Америка не би коментарисала тако озбиљне ствари, као претходно наведене, осим ако тиме не поручује посматрачима да не коментарише јер ако Турска покрене копнени напад на Сирију, то није посао Америке!

Али ако се вратимо неколико недеља уназад до необичног НАТО састанка који је Ердоган захтевао одмах након обарање Су-24, резолуција је била да Турска и Русија истраже своје разлике, НАТО се није мешао.

Могуће је да је Ердоган најопаснији човек на Земљи сада. Ако није најопаснији онда је у првих десет. Ако ништа друго он је мега мегаломан. Сматра себе супериорним кога је Бог послао да врати некадашњу славу исламу и Отоманском царству. Све друге он види као инфериорне и када се саветује са савезницима, укључујући Обаму, он их користи, а не прима наређења од њих. Било који посматрач и критичар Ердогана који не увиђа ову чињеницу пропушта врло важну стварност и вероватно најрелевантнију карику у ланцу ове комплексне и превртљиве личности.

У недавном чланку, Andrew Korybko је бриљантно истакао могућности Русије у случају копненог напада Турске на Сирију. Постоји много опција, а у случају таквог догађаја Андреј је предвидео да Русија неће ући у свеопшти рат са Турском и да ће одврнути вентил Ердогану који постоји да не би отишао предалеко.

То се дешава сада, до неког степена. Скоре вести су о бомбардовању Курда у северној Сирији од стране Турске. Други каснији извештаји сведоче да су погођене и позиције Сиријске армије.

Постоје и непотврђене вести да је Вашингтон затражио од Анкаре да престане са бомбардовањем позиција Курда и сиријске војске.

Обама је разјаснио да не планира директне конфронтације са Русијом у Сирији. Са друге стране, Русија упозорава против такве интервенције. Ова упозорења се не односе само на Турску већ и на Саудијску Арабију.

У свом последњем чланку The Saker предвиђа да ћемо “у наредних неколико дана сведочити драматичној ескалацији конфликта у Сирији.” То је могуће и вероватно али до које мере ћемо видети ескалацију?

Затим се осврнимо јужно од Анкара, на Ријад. Саудијци су неуморни и узнемирени америчком пасивношћу откад је почео рат у Сирији. Они су буквално молили САД и НАТО за директну интервенцију али узалуд. Поставља се питање, ако Америка није желела да директно интервенише у Сирији пре него што је Русија ступила на сцену, зашто би сада ризиковали директну конфронтацију са Русијом?

Није неуобичајено за политичаре да лажу и дају варљиве примедбе. Врло је могуће да Америка покушава да изгледа као неко ко тражи мирна решења док иза сцене гура турске савезнике у рат.

Савезници међутим не клевећу једни друге, поготово не у јавности осим ако нису у озбиљној кризи. И савезници не планирају да иду у ратове заједно ако имају кризу.

Ако спојимо тачкице вероватноћа директне америчке/НАТО интервенције у Сирији делује мала. Они ће вероватно обезбедити тиху подршку саудијско-турској интервенцији али НАТО неће директно ући у конфликт.

Саудијска Арабија је већ заглибила у рату против слабо опремљене и слабо финансиране јеменске војске и не успева да победи месецима након бомбардовања.

Непотребно је рећи како је саудијска економија у расулу. Саудијци већ користе плаћенике из других земаља попут Судана, Пакистана и чак Јемена. Перспектива слања саудијских трупа у Сирију да се боре и победе је невероватна попут покушаја да се стави прва камила на Месец.

Турци и Саудијци су изузетно фрустрирани што су се преокренули њихови ратни напори у Сирији. Министар за спољне послове Џубаир и даље тражи склањање председника Асада као предуслов сваком мировном преговору. Нико не прихвата његову реторику са симпатијом и његово краљевство и Турска су дошли до фазе у размишљању када схватају да ако десетине хиљада милитаната није могло да уради посао, ако Америка и НАТО не уђу, онда ми морамо да засучемо рукаве и то урадимо.

Много деценија је Саудијска Арабија била идеалан модел који је Америка тражила у местима попут Блиског Истока. Саудијска Арабија је била стабилна и компатибилна. То је оно што је ултимативни циљ Америке – стабилност базирана на сарадњу. Ако се не може постићи сарадња, стварања нестабилности је план Б.

Међутим, плиме Саудијске Арабије се мењају или ће ускоро бити промењене. Саудијска сарадња почиње да бледи. Саудијци су несрећни да виде ирански нуклеарни договор са Америком. Они се жале због тога што је опасност за Американце, јер одише ситуацијом сарадње под претњом.

Исто се може рећи за Ердогана узевши у обзир недавне нападе на америчку спољну политику. Када сарадња ослаби, Америка почиње са резервним плановима. То је сценарио када амерички силеџија уђе и ствара нестабилност, али Турска није Саудијска Арабија. Ако Америка изненада одлучи да повуче тепих испод Ердоганових ногу он ће постати жртвено јагње али не и Турска. У случају Саудијске Арабије, осим ако краљевска породица не жртвује краља и његовог арогантног сина принца Мухамеда Бин Салмана, онда ће цела краљевска породица бити жртвована.

У чланку Шармин Нарвани пише зашто Америка губи интерес и могућност да се упусти у више акција на Блиском Истоку и поново како видим Америка неће кренути у одбрану Ердогана или Саудијске Арабије у случају плана инвазије Сирије. Могу им дати моралну, дипломатску па чак и оружану помоћ али се неће војно ангажовати.

Ово ставља терет победе на Саудијску Арабију и Турску. У овом случају имају две опције: послати трупе у Сирију или користити њен ваздушни простор за ограничене ваздушне нападе и границе за артиљеријске нападе.

Са сиријско-турском границом у рукама Курда и Сиријске армије, копнене снаге имају мало шансе, а са С-400 ваздушне снаге неће ући у парк.

Опције за Саудијску Арабију и Турску јесу да се повуку, ангажују у ограниченим окршајима како би сачували образ или да прошире конфликт и суоче се са тешким последицама.

Ghassan Kadi