Прочитај ми чланак

АМЕРИЧКЕ ИСТИНЕ: Психолошко ратовање и пропаганда у контексту сиријског сукоба

0

sirijskog-sukoba-kako-biti-sampion-demokracije-i-pomagati-ekstremistima-bez-posljedica_4073_7075

(Д. Марјановић)

Психолошко ратовање и пропаганда у контексту сиријског сукоба – како бити шампион демократије и помагати екстремистима без последица.

У контексту сиријског сукоба у последње време САД је направио можда и једини потез који се може окарактерисати као позитиван – након што су радикални исламисти буквално прегазили упоришта тзв. Слободне Сиријске Војске ( ФСА ) на северу Сирије, преузевши контролу над њиховим базама и складиштима оружја, САД су донели одлуку о прекидању доставе тзв.”несмртоносне”опреме за опозицију.

То је звучало као један од првих логичних потеза америчке администрације од почетка овог сукоба. Заправо, то је био и једини могући потез – колико год је Обамина администрација усредсређена на рушење власти у Дамаску, ипак не могу себи да допустеситуацију да их се на тако експлицитан начин доведе у позицију ”савезника” са радикалним исламистичким групама.

Непосредно након пада ФСА база прошле године на северу Сирије, достава опреме је обустављена. Неки су тада истицали како је тешко поверовати да би се САД тек тако олако потпуно повукао из овог сукоба – изгледа како су били у праву. Наиме, након што је постало потпуно јасно да је ”умерени” сегмент сиријске опозиције на терену у Сирији трајно елиминисан – многи ће констатовати како већ дуго не постоји или пак никада није ни постојао – почело се са опсежним, примарно медијским деловањем које је за циљ имало да врати САД назад на ”шаховску таблу” Сирије.

Изведен је, пропагандано гледано, врхунски маневар – Западни медији су прихватили чињенично стање које је на снази већ годинама, да борбу предводе радикални исламистички милитанти, но сада је покренут један посебан процес кроз који се настојало диференцирати исламисте на терену, па смо тако имали прилике да читамо у неким од најутицајнијих медија на свету како борци у Сирији прелазе из ИСИЛ – а у Ал – Нусра Фронт јер је ИСИЛ, тобоже, ”радикалнији” од ове друге групе – а обе су огранци Ал Каиде који се намећу за доминацијом.

Да не би било забуне, нема ништа спорно у томе да се објективно новинарски обраде ”праксе” ове две групе те дође до закључка како ИСИЛ уистину и јест ”радикалнија ”фракција. Но, када се то ради на такав начин да се другу страну приказује као ”не тако лошу „, то више није објективност већ чиста пропагандна манипулација.

Познати аутор Ноам Чомски је у више наврата изразио чуђење данашњом великом популарношћу ”теорија завере” истичући како заправо ”све пише” на страницама Њујорк Тајмса. Потпуно је у праву – они који детаљније прате извештавање о рату у Сирији могли су да примете како већ се недељама настоји да прихвати теза ”да, борбу на терену предводе исламисти, али нису сви исти – неки су умеренији“. Каква ли је то ”умереност” која се користи у сврхе такве диференцијације?

Постоји ли иједна опозициона група која заиста има некакав утицај на терену, а да у исто време – барем декларативно – позива на рушење Асада и суживот у новој, рецимо, демократској Сирији? Подсетимо, говоримо о стварним актерима на терену, не некаквим про- западним производима који већ годинама живе по скупим хотелима од Цариграда, Каира до Париза.

Одговор је једноставан и може се врло лако да провер – не, такве групе у Сирији на страни војне опозиције не постоје. Све групе које делују на терену су у исто време поприлично активне и на разним друштвеним интернетским мрежама, тамо комуницирају са светом и објављују своје прогласе. Готово сви ти прогласи позивају или на прогон или на физичку елиминацију сиријских мањина као што су хришћани и алавити.

sirija diplo-master675.jpgarge

Такве групе нипошто не могу бити окарактерисане као”умерене „, осим у политичко – пропагандне сврхе, што се ових дана чини. Како САД успева у спровођењу тако очигледних двоструких мерила? И овде се не ради о никаквом ”антиамериканизму”- чак и да сте највећи љубитељ америчке културе, економије, политике или чега већ не – оваква двострука мерила је напросто немогуће да игноришете. Они који добро познају спољну политике нису нимало изненађени и њима је ствар посве јасна -”циљ оправдава средство“, све ће се учинити како би се остварили циљеви геополитички.

Но, већина, која није упозната са начинима деловања, не примећује ове контрадикције. Зашто? Овде долазимо до појашњења зашто смо актуално пропагандно деловање назвали ”врхунским“. За широке масе, као аперитив који се служи за стимулисање апетита пре оброка, произведен је готово бескрајни низ пропагандних текстова, изјава и осврта у којима се сиријска влада демонизира до крајњих, готово ”нечастивих“, граница. Тај десант на јавно мњење трајао је целу 2011, целу 2012 и знатан део претходне 2013. године.

До данас је просечни конзумент овог материјала већ фомирао поприлично чврсте ”ставове” о конфликту у Сирији. Чак ни повремени ”ексцеси” у виду масакра, одрубљених глава и сличних злочина у изведби тзв. опозиције, нису довољно снажни да би срушили претходно усађени став о монструозности сиријске владе. Евентуално прича може измаћи контроли до тог нивоа да ће просечни посматрач установити како су ”сви исти“, стога не изненађују бројни коментари, махом читаоца на америчким медијима, који ситуацију елаборирају на начин ”нека се побију“.

Чак и такав назовимо га ”неутралан” став већ је посве довољан за актуелну америчку администрацију да има слободне руке – тј буде слободна од било каквог домаћег гласнијег критиковања – у спровођењу свог плана за Сирију.

Пропаганда о сиријском рату је заправо једна велика и неисцрпна тема коју би се могло обрађивати на дуго и широко, до најситнијих детаља, јер ако је посматрамо само у том уском контексту, она је заиста фасцинантан ”сведок једног времена“. Тако на пример можемо да видимо како је једна од највећих потпора анти – сиријским снагама конзистентно стизала из либерално елитистичких кругова, који се због неког чудног разлога данас називају ”левичарима“, што је посве погрешно.

Осврнимо се само на тренутак на ово, без већег удаљавања од теме – особа је ”левичар”или је”левија” у оној мери у којој верује, осећа, сматра или мисли да је нужно, да међу људима влада што већа једнакост по питању животних услова, стандарда, примања, генерално да класне разлике буду што мање или да потпуно нестану. С друге стране, либерални елитисти који себе данас називају левичарима никада нису веровали у класну или материјалну једнакост, већ промовишу индивидуализам, што већу улогу тржишта, замену политичара с предузетницима итд итд Дакле, на сцени – оној доминантној сцени – имамо конзервативне и либералне тдесничаре, левичари у мејнстриму уопште не егзистирају или се појављују повремено на маргинама.

У контексту рата у Сирији и пропаганде, либерални десничари, самопрозвани левичари, често су најгласнији у подршци америчког индиректног интервенционизма и најудобније прихватају огромну количину анти – сиријске пропаганде која се производи. Конзервативни десничари, махом у САД – у, не деле баш такве ставове, али њихови ставови – па и они понекад про- сиријски – увелико су детерминисани искључиво чињеницом да у Белој Кући седи Барак Обама. Да је неким случајем на власти Георге В. Буш, вероватно би били још горљивије поборници анти – сиријске пропаганде као и у време Ирака и Авганистана.

Једина конзистентна критика америчког крипто – интервенционизма у Сирији, мада била на маргинама средње струје, била је од стране аутентичних левичарских анти – империјалиста широм света. Као и у случају Ирака, та критика ни сада није про- Асадовска, осим у ретким случајевима, али је анти – империјалистичка. Зар није онда анти – империјализам нужно и про- режимска политика? Није, јер анти – империјалистичка критика уједно појашњава историјске односе који су готово свуда и довели до конфликтних ситуација, тако и ширу историју Сирије је немогуће посматрати само кроз задње три ратне године, без спомињања француске окупације, ратова с Израелом или пак ширење НАТО – а на Турску итд.

Империјализам је произвођач сукоба, рутер сукоба, као и окидач сукоба, а Сирија је још један у низу примера који потпуно одговара поменутом процесу. Штавише, Сирија је данас – уз горе споменуту пропагандну компоненту – толико ”добар” пример да нам помаже тачније сагледати и бројне претходне сукобе.

Вратимо се на саме актуалности – период кратког америчког удаљавања од сиријске шаховске табле приближава се крају. Пропаганда је учинила своје и наметнула се до сада најнереалније ”стварност”- она која нам говори о тзв. Диференцијација унутар радикалног исламистичког корпуса који чини опозицију на терену.

sirija diplo-master675

Овог четвртка  лист Њујорк Тајмс истиче :

”Обамина администрација разматра могућност наставка достављања несмртоносне војне помоћи сиријској опозицији умереној, потврдили су високи званичници у администрацији, упркос томе што би део те помоћи могао завршити у рукама исламистичких група које су у савезништву са умереним актерима „. – The New York Times.

Вероватно не део, већ све. Питање се поставља још једном :што је тај умерени актер? Изгледа како је то постао термин за посредника преко којег америчка војна опрема стиже до радикалних милитаната.

У тексту се даље наводи :

”Због наглих промена савезништва унутар сиријске опозиције, неки исламисти су се борили на страни ФСА у борби против Ал – Каидиног огранка, ИСИЛ. То је умањило забринутост Американаца око наставка слања помоћи, рекли су званичници. Поновно слање помоћи, кажу, послало би поруку о америчкој подршци у време када опозиционе групе прете бојкотом мировне конференције 22. јануара из страха да ће их иста да дискредитује, те како би се могла искористити за чвршћи притисак да Асад остане на власти. Званичници у администрацији истичу како се помоћ не би директно достављала Исламском Фронту, скупини под којом се окупљају побуњеничке групе које желе ортодоксну исламистичку државу у Сирији. Помоћ би се слала искључиво путем Врховног Војног Савјета, војног крила умерене, секуларне сиријске опозиције ( оп.а. СНЦ – а). Но, један високи званичник истиче: ‘Морате узети у обзир како Врховно војно веће сарађује са Исламским Фронтом на терену ‘, надодајући како ‘нема начина да се 100% каже да иста помоћ неће завршити у рукама Исламског Фронта’ „.

Тачно, нико не може 100% да тврди да америчка војна ”несмртоносно” опрема неће да заврши у рукама Исламског Фронта, но многи ће се сложити како ће она тамо ипак ”100%” да заврши, као што је и до сада. Где би другде и завршила? ФСА и њихово тзв.”Врховно војно веће”(крило СНЦ – а) заправо више и не воде рат, тако да сва америчка опрема може ићи једино у руке Исламског Фронта који – како, напокон, потврђује и НИТ – жели ”ортодоксну исламистичку државу у Сирији“. Но, ето, ”бар није у рукама Ал Каиде”- као да је цивилима који гину у масакрима имало битно да ли масакр над њима спроводи Исламски Фронт или Ал – Каида.

У овом кратком осврту показали смо како пропаганда одржава САД за столом, пред сиријском шаховском таблом. Медијска пропаганда која је спровела фиктивну диференцијацију између екстремиста из Ал – Каиде и екстремиста из Исламског Фронта, омогућила је САД – у да настави са крипто – интервенционизмом у Сирији пред одржавање конференције у Женеви – и то тако добро да свет неће ни трепнути због тога.

Можда ће се некима учинити ово готово спонтана транзиција са ”Подржавамо про- демократске активисте” на ”Не можемо 100% рећи како наша војна опрема неће завршити у рукама радикалних исламиста“, но она то нипошто није. Медијска пропаганда је данас озбиљан и нимало лак посао у који се улажу огромна средства, користе врхунски стручњаци, научне студије итд.

Психолошко ратовање увек је било компонента сваког рата, но данас је од пресудне важности за исход истог. Не само у рату, пропаганда у данашњем тзв. ”демократском” друштву (права демократија не постоји у капитализму, јер да постоји не би постојао капитализам) користи се уместо силе у претходним друштвима. Но, људи су научили како се супротставити сили, тако ће морати да науче и како се супротставити пропаганди, а први корак је да постану свесни када им се сервира.

(Адванце)