Прочитај ми чланакМикробиолог из Калифорније др Кари Малис (1944-2019, напомена Стања ствари) добио је 1993. године Нобелову награду за развој једне од данас најчешће коришћених техника у молекуларној микробиологији – ПЦР, ланчане реакције полимеразе.
Једна од првих примена ПЦР-а била је анализа људског ткива на присуство ХИВ-а. ПЦР се обично користи у истраживачким лабораторијама за откривање културе вируса код заражених особа.
„Људи који се тренутно баве истраживањем сиде постају неуротични кад им поставите било какво питање. Кад сам почео постављати питања, само сам хтео знати где су папири: само ми покажите папире које су вас уверили да је ХИВ узрок сиде, јер ми је било потребно да се позовем на те папире пошто сам радио на тесту за ХИВ помоћу ПЦР-а и требало је да поднесем извештај Националном институту за здравље о постигнутом напретку. Прва реченица у том извештају гласила би да је ХИВ вероватан узрок сиде. Мислио сам да је то истина пре него што сам се тиме почео бавити. Тражио сам референцу за такву тврдњу 2-3 године и нисам је успео наћи. После две године на сваком састанку о сиди бих питао све присутне, претражио сам све рачунарске базе података, и није било референце. Није постојао нико коме би се могло уписати у заслугу да је то рекао. А то је веома необична ситуација у науци – признавање заслуге за откриће је најважније у животу једног научника…
Једино што имамо је чланак у Њујорк тајмсу и извјештај Центра за контролу и превенцију заразних болести (CDC). То није довољно. То не би било довољно ни да се објави какав осредњи научни рад… А сигурно није довољно да се на основу тога изгуби много живота и да се милијарде долара годишње дају на лечење…
Колико смо новца ове године зарадили од ХИВ-а?… У питању је епидемија и сваке године зарађујемо све више…
***
Научници се сматрају крајњим пресудитељима оног што је добро за планету и шта није, а притом сами појма немају. Једино што не носе беле свештеничке одежде, већ беле лабораторијске мантиле. И уместо да нам доносе Божију реч, доносе нам реч Агенције за заштиту животне средине или које већ. Притом сами не морају разумети оно што вас терају да чините. И мислим да људи природно на то ,падајуʻ јер човечанство има потребу за нечим налик религији, нечим што чини да се осећате као да припадате некој већој скупини, да сте, упркос свом ситном животу, део нечег доброг и великог.
Кад се веровања испреплету са чињеницама, онда питања чињеница постају питања од религијског значаја – и дешава се да се неко наљути на вас што поставите питање на састанку научника…“
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 28, 2020
