Прочитај ми чланакПротестне акције у Белорусији су почеле после председничких избора. Какав је став Римокатоличке и православне цркве у вези са тим акцијама?
Године 2020, 9. августа одржани су председнички избори у Белорусији. Према резултатима Централне изборне комисије (ЦИК), актуелни председник земље Александар Лукашенко победио је убедљивом већином добијених гласова. «Побегао» је од најближе пласиране конкуренткиње Светлане Тихановске за више од 70% гласова.
Међутим, упркос наизглед безусловној победи, већ увече улице вишемилионског Минска биле су испуњене различитим групама демонстраната (у количини од неколико хиљада људи) који покушавају да докажу да су резултати избора фалсификовани, а Лукашенкова победа фикција.
„Спонтани“ протести, као што је то био случај недавно у неким земљама постсовјетског простора, били су добро организовани и далеко од мирних.
Врло брзо, „мирни“ бацани су протест претворио се у нешто сасвим супротно: на припаднике служби безбедности бацани су експлозивне направе, камење, а покушани су и директни судари. Као резултат тога, једна особа је умрла, 3000 их је притворило полиција. Такође, више од 40 службеника полиције има повреде различите тежине.
Јасно је да ће се ситуација у земљи само погоршати у блиској будућности и може довести до још већих компликација и сукоба. Очигледно је и да сценариј протеста у Минску толико подсећа на кијевски Мајдан (обојену револуцији 2014. године – прим . прев.) да једноставно није могуће не уочити паралелу. Ту је истовремено (као по команди) укључивање западних медија у „праћење“ теме, изјаве представника других држава о праву Белоруса на „мирне протесте“ и „независне“ резултате излазних анкета које су спровели представници „слободне западне штампе“, затим добро организована и припремљена опозиције која се не слаже са резултатима гласања, а на крају ту су и пароле о „европској Белорусији“ и још много тога.
Међутим, нећемо се фокусирати на политичке компоненте овог сценарија, већ на верске. Јер, као у случају украјинског Мајдана, важну улогу у подстрекавању на протесте у Минску имали су римокатолици.
Римокатолици и «мајдани»
Давно пре председничких избора, Римокатоличка црква у Белорусији организовала је снажну медијску кампању под називом „Римокатолик не фалсификује“.
Према организаторима, овај покрет би требало да пренесе верницима да је „учествовање у фалсификовању или сузбијању чињеница фалсификовања тежак грех, за који се мора исповедити“. Један од организатора овог „покрета“ генерално је изјавио да „нико о томе (фалсификовању) не говори тако јавно као ми“.
О томе је посебно говорио лидер белоруских римокатолика Тадеуш Кондрусевич.
Организатори кампање су, што је интересантно, сигурни да «избори у Белорусији никада нису били фер. То је јасно и зато што током читавог периода председниковања Лукашенка, надбискуп Кондрусевич није му никада честитао на победи, јер је добро разумео цену ових избора.»
Другим речима, представници Римокатоличке цркве(РКЦ) у Белорусији јавно изјављују да они и њихово свештенство сматрају да су сви претходни избори за председника нелегитимни и неважећи. Као резултат, позивањем на „савесно“ гласање, РКЦ заправо подстиче људе на протесте.
Немогуће је, дакле, не приметити аналогије са поступцима римокатолика у Белорусији са поступцима њихових једноверника у Украјини пре шест година.
Треба ли уопште подсећати да су ударна песница кијевске обојене револуције (Мајдана), били унијати (гркокатолици), чији је лидер Свјатослав Шевчук и који је директно позвао своје следбеника да узму учешће у протестима.
Па чак и неколико година након смене власти, 2019. године, отворено је изјавио да је победа кијевског евромајдана постала могућа само због учешћа унијата: „Крајем 2013. године – пише лидер Украјинске гркокатоличке цркве (УГКЦ)– покушали су да нам одузму могућност да остваримо свој национални сан – сан о слободној, римокатоличкој, европској Украјини … и на Мајдану смо, по цени великих жртви, одбранили своје право да у слободи чинимо добро. «Заузврат, бискуп УГКЦ, Борис Гудзјак 2014. године, тврдио је да је чак половина учесника у протестном покрету у Украјини била из редова гркокатолика.
Интересантно је да је чак и за време првог Мајдана 2004. године, већина демонстраната припадала управо УГКЦ и били су смештени у Украјинскомдому у Кијеву, где је било седиште Комитета националног спаса, Центар УГКЦ и Украјински римокатолички универзитет (УКУ). С тим у вези, да подсетимо да су најрадикалније и оружане формације Мајдана – „Десни сектор“ и „Трозуб“ – уствари организације које делују у уској сарадњи са УГКЦ.
«Хришћанска зрелост» или једноставно политика?
Занимљиво је да и у Белорусији и у Украјини римокатоличка јерархија активно дозвољава себи да говори о политичким темама. Са једном разликом – белоруска јерархија РКЦ то раде пажљивије.
И у Белорусији и у Украјини представници РКЦ и УГКЦ верују да суделовањем на изборима верници на неки начин показују не политичку, већ хришћанску (!) зрелост. А „правилно“ гласање доказује постојање свесног избора.
И ево којим се речима обратио поводом избора лидер римокатолика Белорусије, надбискуп Тадеуш Кондрушевич: „Учешће на изборима је манифестација одговорности и зрелости у изградњи будућности наше земље“.
Сагласје и паралеле у формулацији су превише очигледне да би биле обична случајност.
Почетком августа, тачније 4. дана овог месеца, то јест неколико дана пре избора, исти тај Кондрушевич даје изјаву која се може схватити као прикривени позив на учешће у протестним акцијама или, барем, као подстицај да се учествује у њима. Говорећи о предстојећим изборима, поглавар Белоруских римокатолика изјављује: «Стога се нећемо бојати потешкоћа, јер Исус је с нама. Ако Му верујемо, а различите друштвене и политичке снаге делују у складу с духом Еванђеља и брину се за опште добро наше земље, тада ће нам Исус помоћи различитим начинима (разним – то је природно) да будемо један народ, узајамно волећи и поштујући браћу и сестре, те да олују претворимо и мир». Имајте на уму да Кондрушевич упозорава на «олују» већ 4. августа – када још није било протеста. Стога се нећемо изненадити ако римокатолички свештеници, лаици и бискупи у наредним данима буду најактивнији учесници протеста против власти.
Православни и «револуција»
Православна црква заузима потпуно другачији став по питању револуција и протеста. И у Украјини и у Белорусији, свештенство је од самог почетка предизборног процеса позивало грађане на мир и избегавање насиља.
Уочи председничких избора, екзарх Белорусије, митрополит мински и заславски Павел, обраћајући се верницима, рекао је следеће: «Белоруска православна црква позива све грађане земље, носиоце различитих погледа, на склад, дијалог и међусобно уважавање, подсећа на важност одржавања мира, спокојства и разборитости. Обраћајући се свим становницима Белорусије, позивам вас, драга браћо и сестре, да се не потпадате под утицај провокатора и њихових позива и да не кренете на пут насиља, конфронтације и кршења законитог поретка. Свака особа у нашој земљи која је достигла пунолетство има право да учини свој слободан избор, али овим правом се не треба користи на барикадама и митинзима, већ на бирачким местима која су предвиђена и организована у складу са законодавством Републике Белорусије.»
У јануару 2014. године свештеници и монаси Украјинске православне цркве – Московског патријархата са транспарентима и крстовима стали су између бунтовника и припадника полиције и позвали их на дијалог. Наша јерархија непрестано је позивала на мир и сагласје, свештеници и лаици су молили за прекид грађанског сукоба у Кијеву и земљи у целини.
Да приметимо да код православних нема говора о «олуји», нити ставова да се «не треба бојати потешкоћа, јер Исус је са нама», и тако даље. Све је изузетно јасно и разумљиво – своја законска права треба бранити у оквиру поретка, а не на барикадама.
***
Зашто постоји тако фундаментална разлика у погледима на протесте између РКЦ и православља? Зашто кардинали Римокатоличке цркве сматрају да имају право да позивају народ да у име Исуса учествује у разним „Мајданима“ (као што је то случај, на пример, у Хонг Конгу), док се православни епископи моле за мир и позивају на љубав и поштовање? На крају крајева, Еванђеље је исто и код нас и код римокатолика, а у Господа Исуса Христа верују како православни, тако и римокатолици. Зашто онда постоји таква разлика у погледима?
Све је то зато што се православни сећају да Христово Царство није од овога света. Спаситељ је дошао на земљу не да би променио политички систем, већ да би променио душу и срце човека. Господ нас не ослобађа од земаљских тирана, већ од тираније греха, сотоне и смрти. Православни хришћани се увек сећају да су пре свега грађани неба. Они памте да је патриотизам љубав према отаџбини, љубав према свом народу, поштовање свих, а не мржња, бес и агресија. Црква не дели вернике на странке, не наводи која су политичка становишта тачна, а која погрешна, не каже да политички став зависи од „хришћанске зрелости“ (као што тврди Свјатослав Шевчук). Не, наш хришћански живот, као и зрелост, зависи само од вере у Христа и покајања за грехе.
С руског превео Зоран Милошевић
