Pročitaj mi članakZanimljiva je mirnoća ruske komande koja tokom septembra uopšte nije žurila da ubacuje strateške rezerve u borbu. Kao da imaju neki svoj naum koji nema veze sa dešavanjima na terenu
Последње три недеље од како сам писао су донеле доста тога.
Процес придруживања Херсона, Запорожја, Донњецка и Луганска Руској Федерацији је окончан и запечаћен. Дошло је до ескалације државног тероризма нападима на националне, али и међународне виталне инфраструктурне објекте. Руси су коначно добили функционалну обједињену команду специјалне војне операције (у даљем тексту СВО) и то се моментално осетило на терену. Мобилизација, упркос бројним потешкоћама, иде по плану. Фронтови су углавном статични, за сада.
Поставља се велико питање шта је уопште био план руске команде током септембра.
Наиме током лета, поготову у августу је уочи дуго најављиване украјинске „контраофанзиве“ дошло до значајног смањивања ионако ограниченог људског потенцијала СВО. Наводно је чак педесет хиљада војника којима су истекли краткорочни уговори напустило службу управо тада, што је непроверљива цифра, али анегдотално постоје сведочанства да је знатан број активних припадника армије РФ ангажованих у СВО био на годишњим одморима. Свакако заслуженим, али је ипак доста неодговорно у тако осетљивом тренутку слати људе на летовање. Са друге стране не могу се држати ни неограничено у борби, или чак на одмориштима у позадини. Поново анегдотски, али чини се да је процес ротације људства текао доста неравномерно – док су неке јединице имале устаљен ритам одмора, друге су изгледа биле готово непрекидно борбено ангажоване од почетка СВО, што нормално води прегоревању.
Оно што лаици не разумеју је да је потребно имати знатно више људства на располагању него што је довољно да се држи сам фронт. Током Другог светског рата Црвена армија је у просеку борбено ангажовала свега 40% свог људства у сваком датом тренутку, док су милиони били на позадинским дужностима, обуци или одмору. Због ограниченог професионалног и добровољачког састава руске армије додељеног СВО такав систем није изгледа било могуће усталити како треба. То је онда довело до тога да знатан број краткорочних уговораца након истека уговора напросто напусти операцију услед замора а не кукавичлука или помањкања патриотизма.
„Стоп-лосс” мере
Прилично је сумануто да руско Министарство одбране није предузело адекатне мере да тај процес предупреди, а то је било могуће извести на више начина. Од најочигледнијег – ангажовања свеже обучених регрута уместо њиховог отпуштања кућама; преко цеђења гарнизона диљем земље од расположивог професионалног састава и отказивања војних вежби које су имале врло дубиозан пропагандни ефекат; прекомандовања људства из разних паравојних и полицијских организација у армијски састав; до увођења забране напуштања службе иако је уговор истекао – непопуларна мера свакако, али нужна у тешким тренуцима. Американци су током окупације Ирака завели такве административне „стоп-лосс” мере да би стабилизовали одлив људства које је било немогуће заменити. То је напросто стуктурни проблем професионалних армија – њима није могуће водити велике и/или дуготрајне ратове.
Решење је пронађено у ефкетивном напуштању стратешки најмање битног дела територије и делимичној мобилизацији 300.000 људи, и успут коначном завођењу мере (забране) напуштања службе без обзира на статус уговора, док траје СВО. Наравно, да је та мобилизација била проглашена почетком марта, када је било јасно да је гамбит меког обарања режима у Кијеву пропао, не би било потребе ни за напуштањем тих територија, већ би се сада можда већ вијорила руска застава у Николајеву и Славјанску. Не само да нису извршили благовремену мобилизацију, већ су месецима одуговлачили и са прихватањем добровољаца по принципу „не треба, све иде по плану“.
Међутим природа власти у Кремљу је таква да по сваку цену жели да постигне политички ефекат са што мањим ризиком и трошком. Отприлике као врло буквално имплементирање Клаузевицевог схватања политичко-војног континуума. Наравно, то тако не може у свим приликама, и веома је важно разумети када нека доктрина може, а када не може да постигне жељени ефекат. Не можемо нагађати како је изгледао процес доношења одлука иза врата у Кремљу, да ли је било улепшаваних извештаја, погрешних процена, пословних тајкунских интереса у игри – вероватно у некој мери од свега тога по мало, али мислим да је јасно да се понајавише радило о политичким ограничењима формата СВО који је по сваку цену покушавао да избегне шири друштвени ангажман путем ангажовања регуларних регрута и мобилизације.
Јер не само што Руси имају проблематично историјско искуство са мобилизацијама у ратовима са почетка 20. века, већ и са комитетима мајки које су представљале озбиљан друштвено-политички проблем током познијих година рата у Авганистану и у Чеченији, а који и данас оперишу као агентурна мрежа ЦИА-е у причуви. Такође, не само да губитак људских живота грађана из резерве негативно утиче на друштво у целини, већ подиже и симболички улог и ограничава маневарски простор дипломатије.
Спремност на жртву
Наиме, људи су спремни да се жртвују у рату, али не зарад нејасно дефинисаних циљева и очигледног политичког калкулантства и непринципијалног тактизирања. Ми смо то непосредно искусили на нашем простору и одлично разумемо последице. Оно што је у међувремену испливало на површину је да су они мартовски преговори у Турској заправо били готово па успешни, и да је Зеленски начелно пристао на руске захтеве, но да га је Борис Џонсон посетио и предочио му последице ако се не предомисли. Тако да је руска стратегија од марта до септембра на неки начин била процес уразумљивања Зеленског путем крварења украјинске војске (у даљем тексту ВСУ) и довођења назад за преговарачки сто, што је из угла Кремља далеко јефтинија опција него тотално ратовање до Пољске границе. Чак је током говора током проглашења присаједињења новоруских области Русији Путин говорио о жељи да се сукоб оконча преговорима, мада је у овој тачки то већ вероватно више декларативно него озбиљно.
И само учешће руске армије је смањено на минимални могући профил, и борбена дејства су максимално пребачена на локалне јединице Луганске и Доњецке Народне Републике (у даљем тексту ЛДНР) и Вагнеровце, док су руске регулране снаге углавном само пружале подршку, по рецепту из Сирије. Међутим то би подразумевало да је Кијев аутономан и рационалан политички актер, а није ни једно, ни друго.
Услед последица тако заводљиво смислене стратегије није највећи проблем напуштање територије, која уосталом може да се поново и заузме, већ у осокољавању Украјинаца, који су по први пут осетили опипљив успех, макар и ограничен, након месеци ланчаних пораза и пољуљаног морала, и додатног охрабривања западних спонзора да наставе процес стипендирања Украјине до последњег Украјинца. Одокативно, последице те мискалкулације су продужиле рат за 3-6 месеци.
Ефекат мобилизације
Масовним увођењем резервиста у борбена дејства руско друштво се непосредно везује за исход ратних операција. Чини се да је током пролећа и лета готово намерно вршено анестизирање руске јавности монотоним саопштењима Министарства одбране Руске Федерације и уверавањем да је „рат посао професионалаца који су за то плаћени“ (потпуно игноришући снаге ЛДНР, за које су улози наравно немерљиво већи), чиме се отварао простор за дипломатско решење које би нешто уступило зарад главног циља –ванблоковског положаја Украјине. Међутим увођењем резервиста у игру то више неће бити могуће, бар не без озбиљних друштвених последица – нико Путину неће опростити смрт хиљада, или можда десетина хиљада резервиста ако не постигне потпуну победу. Сада целокупно руско друштво учествује у политичком процесу виталном за нацију.
Сам процес мобилизације је добрано на путу, по јучерашњем Путиновом саопштењу од циљаних 300.000 већ је регрутовано 220.000, од којих је 33.000 „у јединицама“ а 16.000 „на борбеним дужностима“. Већ су стигли и први извештаји о погинулим и заробљеним резервистима који су на брзину упућени да попуне јединице и стабилизују фронт. Међутим јасно је да ће већина бити спремна тек касније током јесени или чак од нове године.
Оно о чему се полу-званично говори на разним странама је да ће ових 300.000 бити тек први мобилизациони талас и да ће вероватно бити мобилисано укупно до милион људи, мада наравно тако нешто не може преко колена да се обави већ ће морати да иде етапно, вероватно током пролећа следеће године. То је сасвим разумна цифра за вођење озбиљног континенталног рата против друге милионске армије.
Наравно да такав процес не може да иде без проблема, не би ишао ни у озбиљније организованим системима од руског, а поготову не у контексту ноторне корупције и неспособности руских регрутних комесаријата и логистичких база.Тако се испоставило да недостаје милион и по комплета униформи које би требало да су на лагеру, а нису, уз потпуни хаос у евиденцијама комесаријата, несистематичност спровођења прокламованих правила и покушаје са разних страна да се пронађу рупе у систему.
Међутим то је све у неким параметрима очекиваног и прихватљивог, ако не баш и пожељног. Последњи пут када је у СССР вршено масовно позивање резервиста, током проглашења ванредног стања у Пољској за Јарузелског, био је још већи хаос и логистички слом који је изазвао не малу нелагоду у Кремљу.
Питање морала
Међутим, рекло би се да је морал руских резервиста сасвим коректан, појавио се и знатан број добровољаца (од којих су неки враћани кућама јер је „регионална квота већ попуњена“!) а да ли ће тако да остане зависиће пре свега од начина ангажовања и квалитета командовања.
Најразумније је постепена аклиматизација и етапно увођење у већ уигране и искусне саставе са борбеним искуством – та формула је дала сасвим солидне резултате у ДНР-у где је, услед њихових локалних прилика, осам година била избегавана општа војна обавеза, па кад је спроведена делимична мобилизација „резервиста“, од којих многи никад нису служили војску или су је служили пре више деценија, то је личило на свашта. Међутим до сада су се многи од тих људи уз помоћ професионалних припадника већ привикли и постали сасвим употребљив војнички материјал.
Главни генератор проблема је руско Министарстов одбране које је иначе неуралгична тачка у руском систему одбране већ безмало деценијама. Неспособност апаратчика, каријеризам и непотизам, толерисање разних феномена који нису за толерисање, крутост и нефлексибилност у процедурама и ланцу командовања, отуђеност од војске на терену као и ширег грађанства, све је то допринело привлачењу одиума руске јавности.
Отуда и оштре опаске Кадирова и Пригожина, као и гунђање многих других. Иако се Кадиров устремио на генерала Лапина, који му није остао дужан, бројни сведоци тврде да је генерал заправо врстан официр, и да је на Лимански правац послат да организује извлачење и да није одговоран за одлуку о напуштању. Ипак, без обзира да ли се ради о намиривању неких личних размирица или просто о убирању политичких поена јер није нека тајна да Кадиров себе види на месту Шојгуа, Лапин је ни крив, ни дужан, постао симбол целог система.
Фактор Суровикин
Последично, гласнине говоре да је Шојгу већ неко време у Путиновој немилости и да му се смеши замена, а да иако Герасимов није смењен, да се одлуке доносе мимо њега. Генерал Сергеј Суровикин, бивши командант ВКС и искусан оперативни официр са богатим искуством и несумњивим патриотизмом је прокламован као нови свеобухватни командант СВО, трећи по реду након Жидка и Дворникова. Истини за вољу обојица претходника нису имали одрешене руке и није им дата прилика да воде операцију како су сматрали за потребно, но изгледа да ће бити трећа срећа и да је Суровикину дато одобрење да ради како сматра да је потребно.
Он је то одмах и демонстрирао вишеденевном ракетном кампањом по инфраструктурним циљевима диљем Украјине, пре свега уништавањем 30 одсто електричне мреже. То није ништа што не може да се поправи за пар недеља, али шаље јасан наговештај онога што ће следити убудуће.
Наиме доста се спекулисало око смисла ових напада, да ли се ради о претњи, освети за напад на Керчки мост, итд. На страну што је Дејан Берић устврдио да су ови напади били планирани још од проглашења мобилизације и да су се случајно поклопили са бомбашким нападом на мост, што може, а и не мора буде тачно, мислим да се превасходно ипак ради о слању поруке нарогушеној руској јавности да је играње финоће са Кијевом готово и да ће се убудуће ићи грубом игром, што треба да охрабри породице резервиста да њихови напори неће проћи залудно као политички маневар.
Након неких 500 крстарећих пројектила и самоубилачких дронова дошло је до смањења интензитета, што је и нормално, јер је такав темпо напада неодржив, али је јасно да ће по потреби бити могуће поново ескалирати. Уништени трафои и трансформатори се могу заменити, али и поново уништити, а у неком тренутку више замене неће бити могуће јер неће бити резервних делова, нити могућности да се произведу или увезу. Што не само да утиче на квалитет живота Украјинаца већ далеко битније на капацитет транспорта железнице (а гађана су и железничка чворишта), која је главни вектор транспорта војске и технике по унутрашњим линијама комуникација унутар Украјине. Како се рутински шаљу мешовите композиције са војном опремом и цивилним вагонима, то су Руси били снебивљиви око гађања, али уништавањем чворишта и депоа могуће је за пар недеља целкупну железничку мрежу избацити из употребе и натерати ВСУ да све транспортује друмским саобраћајем, што свакако није нимало оптималан начин, поготову ако уништење железничке мреже буде пратио наставак уништења складишта нафте.
Такође овим нападима је окончана хвалисава понуда Кијева да ће, услед колапса привредне активности и последично смањене потрошње струје, моћи да извозе струју у ЕУ, чиме би надоместили руски гас. Неће се извозити ништа, а по свему судећи ово ће бити надасве хладна и тамна зима у Украјини.
Руски пик је био на објекте СБУ, који су препознати као главни носиоци терористичких активности у Русији. Изгледа да је током ракетирања погинуо позамашан број официра тајне службе. А шлаг на торту је било погађање зграде саветодавне мисије ЕУ у Кијеву, као показивање прста средњака Бриселу. (…)
Стање на фронту
Што се стања на фронтовима тиче, тронедељана руска упорна одбрана у Лиману је пореметила динамику украјинске офанзиве, и кумулативни ефекат знатних губитака и знатно развучене логистичке мреже, без функционалне железнице, је знатно успорио њихове планове за брз развој напада на Сватове, као капију северног Луганска. Руси спроводе релативно упорну, али еластичну одбрану са малобројнијим снагама на широком фронту и спречавају приступ Сватовом за сада, купујући време за утврђивање и довлачење додатних резерви. Искрено, лично сам очекивао да ће до сада већ бити борби у самом граду, но ВСУ је била принуђена да успори темпо због попуне, ротације и одмора јединица. Тренутно су нагомилали знатне снаге и очекује се наставак офанзивних операција већег обима сваког дана.
У Донбасу Вагнер и ДНР (који још увек није формално увршћен у састав армије РФ, а оперативно вероватно неће бити још дуже време) као да воде неки потпуно паралелан локални рат и полако померају фронт даље од Доњецка и даве Артјемовск (укр. Бахмут; прим НС) као змија жабу. То све иде врло полако, јер се напредује кроз утврђене линије наспрам у најмању руку подједнако бројног (а са резервама и ротацијама и знатно бројнијег) противника, и у жељи да се минимизују сопствени губици, али свеједно иде. Мало је пешадијских формација на свету које би биле у стању да раде оно што раде Вагнеровци и неке јединице ДНР-а.
На запорошком фронту се одигравају непрекидне локалне борбе са међусобним насилним извиђањима, али без шире ескалације. У Херсону је након повлчења са северног дела и скраћивања фронта дошло до стабилизације и Руси пружају упорну одбрану, наносећи свакодневно незанемарљиве губитке ВСУ.
Оно што је била широко очекивано – напредовање Украјинаца у Луганск и покушај пробоја фронта у Запорожју се није још увек одиграло, али се врши гомилање снага на свим правцима и сва је прилика да ће доћи до крупнијих офанзивних операција у наредним данима.
Наиме, иако је овај октобар доста благ и не много кишовит, а у понтској степи је распутица мање драстичан проблем него у севернијим пределима, ускоро ће доћи до промене временских прилика, и било какве нападне радње ће бити знатно отежане, а украјинска тактика убацивања мобилних група на теренским возилима у непокривене посторе преко отворених поља, која се показала тако успешном током септембра и почетка октобра, сасвим онемогућена. Већ током кишних дана крајем септембра су Украјинци били принуђени да се групишу на цестама, што је омогућило руској артиљерији да им лупа колоне као на полигону.
А морају да искористе моментум јер ће на зиму пристићи руски резервисти, добровољци и ослобођени уговорци у довољном броју да преотму иницијативу.
Шта ће урадити ВСУ
Доста се спекулише о томе шта је главни, а шта споредни могући правац напада, међутим на основу досадашње праксе ВСУ и генералне диспозиције снага се може закључити да неће оперисати са стандардном америчком доктрином једног демонстративног и једног главног удара на мање вероватном правцу, чега се доследно држе још од Нормандије, преко Кувајта до КиМ, већ да ће у совјетској традицији напасти симултано на више праваца, и да ће стратешку резерву убацити на онај који највише обећава дубоким продором. Запорожје је свакако најважније, али и најјаче брањено ешалонираном одбраном.
Херсон је примамљив циљ, али је шанса да се град узме на јуриш готово непостојећа, а Русима би заправо и одговарало да пусте ВСУ да се приближи граду јер би тако могли да са источне обале Дњепра артиљеријом покривају прилазе граду, без проблема обезбеђивања дотура муниције баржама и скелама преко реке. Постоји реална шанса да се Херсон претвори у минијатурни Стаљинград, отуда и иницијатива за пребацивање цивила на сигурно, али је питање да ли ће Руси жртвовати неокрњен град да би исцрпли украјинску војску у урбаној борби.
Луганск је посебна прича. Да сам на месту Залужног упирао бих се рукама и ногама да не напредујем дубље. Јер су линије снабдевања ионако развучене, и питање је на шта би личиле да су још педесетак километара дуже, али битније од тога је улажење у стратешко полу-окружење.
Председник Украјине Владимир Зеленски одликује начелника Генералштаба оружаних снага Украјине Валерија Залужног орденом „крст за ратне заслуге”, Кијев, 6. мај 2022. (Фото: Канцеларија председника Украјине)
Наиме познато је да Руси већ одавно у Курској и Белгородској области одржавају знатне формације као стратешку резерву, а британски обавештајни извори наводе и веће формације у Ростовској области и на Криму. Ради се о свежим јединицама, вероватно још увек не потпуно попуњеним, али у процесу груписања и са знатним офанзивним потенцијалом. Како Украјинци немају довољно капацитета да поштено обезбеде ни текуће бокове према руској граници, свако дубље улажење у северни Луганск би их све више увлачило у веома неугодан положај да буду или ударени непосредно у бок источно од Оскила, било још неугодније, западно од Оскила у дубљу и слабије обезвеђену позадину, што би могло да разултује потпуним окружењем или чак и покушајем да се искористи релативна испражњеност Харкова од оперативних јединица и заузме град на препад. Такав напад би био доста хазардерски, и не бих му дао много шансе за успех јер је Харков темељо утврђиван годинама управо за такав сценарио, али би свеједно пореметио оперативне планове ВСУ која би брже боље морала да пребацује снаге назад ка граду отварајући се за контраофанзиву са других праваца.
Надасве је занимљива наизгледна мирноћа руске команде која током септембра уопште није журила да убацује стратешке резерве у борбу током украјинских „контраофанзива“, као да имају неки свој наум који нема везе са дешавањима на терену. Да ли се ради о некој узвишеној мудрости или разведености од реалности немогуће је рећи са стране, показаће време.
Руска офанзива?
Лично, не бих ни од руских офанзивних капацитета очекивао превише када се буду покренули на зиму.
Јединице ранга бригада и дивизија су још у јануару разбијане на батаљонске тактичке групе и након кумулативних губитака током године и попуне резервистима који нису темељно уходани у систем, неповратно је изгубљена иницијална кохезија и потенцијал за честито доктринатно деловање. Ово што ће уследити током зиме ће бити покушај да се тај потенцијал поврати, али то неће бити то. Мислим да ће руске формације имати успеха на оперативном нивоу, у ограниченим операцијама, али не бих очекивао неке стратешке успехе ширег замаха. Ово је рат који ће свакако трајати целу следећу годину.
Битно је и поновно формирање веће стратешке групације у Белорусији. Заправо, и после напуштања Кијевског правца крајем марта, неколико батаљонско тактичких група (у даљем тексту БТГ) је остало у Белорусији према Пољској, као гарант заштите суверенитета, али изгледа да је у току припрема за проширивање на ниво целе армије од 60.000 људи, а помиње се и цифра од могућих 120.000 као ојачање скромне белоруске армије која ће бити више одељена сузбијању диверзантских акција и покушајима унутрашње дестабилизације. Са толиком војском ако се стекне у Белорусији биће могуће поновно отварање фронта на северу, или барем терање Украјине да издвоји знатну резерву за затварање тог правца.
Да је било памети, Руси уопште не би губили време по предграђима Кијева и у Чернигову и Сумију који су били стратешка слепа црева, него би се устремили на Виницу и даље према Придњестровљу, одсецајући Украјину на пола и онемогућавајући било какво снабдевање са Запада, што је сине qуа нон било какве ратне стратегије. Можда ће нешто слично покушати са годину дана доцње (скидам маршалску бикорну).
Не(разумевање) медија
Посебно је потребно напоменути најновију свињарију руског Министарства одбране.
Наиме, незадовољство одређених званичника и старе гарде генерала критичким извештавањем независних патриотских репортера и аналитичара током последњих месеци је резултирало покретањем истражног поступка против десетак најпознатијих имена за „рушење угледа војске“. На страну што се ради о људима који су листом проверене руске патриоте, укључујући и Стрелкова, који истина годинама није бирао речи (мада је био необично пажљив током септембра), а који је и покренуо целу причу 2014. и који је сада назад у Донбасу на фронту, покушај имитације украјинског приступа застрашивања медија и тоталне контроле информативног простора је не само сулуд, већ и опасан.
Јер ти независни, а благонаклони репортери и аналитичари су одличан коректив за разне оперативне ступидарије и имају становит утицај. Не само да би се њиховим ућуткивањем уклонила једина независна инстанца која може да укаже на структурне проблеме, већ би се тиме целокупно информативно поље предало на тацни Украјини и „независним медијима“ на платном списку страних агентура. То што стара гарда држи да је најбоље да се не говори о проблемима и да се нико не коментарише и не позива на одговорност је удобна жељена позција, но то неће летети. Људи, поготову сад након мобилизације, итекако желе да буду информисани из прве руке, а ако МО не пружа адкеватне информације у обиму или поузданости, људи ће се природно окренути доступним алтернативама. А оне су минско поље пропагандних будалаштина и полу-истина.
Стварно би МСП требало да колегама из МО одржи један курс и медијске стратегије и разумевања комуникације са јавношћу. Још боље би било да се та булумента која не разуме како су се и медији, али и руско друштво (а и човечанство у целини) развили последњих пар деценија пензинише ен массе и да доведу млађе, динамичније и интелигентније људе са непосредним ратним искуством.
Епопеја са Елоном Маском је урнебесна епизода за себе. Суочен са пословичном хистеријом (о незахвалности да не причамо) украјинске дипломатије и јавности гледе његовог сасвим разумног, ако не баш озбиљног мудровања о могућем мировном процесу, Маск је одлучио да раскине сарадњу и најавио је престанак пружања бесплатних услуга Старлинка, без којег би целокупна комуникациона мрежа ВСУ колапсирала јер је то једини поздан начин за пренос информација високе резолуције из командних места у Немачкој и Пољској непосредно јединицама на терену, до нивоа вода и одељења.
Наравно, то се неће дозволити, и Пентагон ће преузети трошковник, томе црни фондови и служе, али не мислим да је то цела прича.
Упркос раним покушајима хаковања Старлинк мреже на почетку рата, који су лако осујећени променом контролног кода, протеклих недеља су пријављивана бројна замрачења покривености над критичним линијама фронта. Да ли се ради о радиоелектронском ратовању, ласерима или нечем трећем је немогуће рећи, али је прилично знаковито да су замрачења била локализована, дакле контролисана, и по свему судећи се ради о некој мери доакавања сателитској мрежи непосредно укљученој у ратна дејства. То представља проблем за финансијско осигурање сателита и надокнаду трошкова, али и могући губитак репутације, те вредности деоница. Не бих сасвим искључио ни то да је Маск, као стари трол, намерно испровоцирао Украјинце како би легитимно, без да му ико ишта приговори, могао да их откачи и пребаци врућ кромпир Пентагону.
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 16, 2022
