Pročitaj mi članak

Poznati ruski analitičar tvrdi: Glavni cilj uopšte nije Ukrajina, pa čak ni Zapad

0

Već nekoliko dana vode se sporovi oko neočekivanog uspeha ukrajinske kontraofanzive u rejonu Harkova, usled čega su naše jedinice napustile većinu okupiranih teritorija u ovom regionu, postavlja se pitanje: šta se dogodilo, ko je kriv i šta dalje?

Изјава нашег Министарства одбране да је „донета одлука о прегруписавању руских трупа и у ту сврху изведена операција за сузбијање и организовање пребацивања трупа“, не умирује – сви се сећају тешких борби за градове које смо сада оставили и судбину наших војника, сада остајући на овим територијама, не може а да не узбуди руско друштво, пише Петр Акопов за РИА.

Фото: Министарство одбране Русије

У принципу, јасно је да је главни разлог потцењивање непријатеља, а говоримо и о способностима и потенцијалима Украјине, и о степену умешаности Запада у сукоб. И то се односи не само на конкретну ситуацију у Харкову, већ и на цео ток непријатељстава, током којих у почетку делујемо у мањем броју од непријатеља.

Зато се све више говори о томе да је време да се прекине специјална војна операција и пређе у пуноправни рат, уз мобилизацију свега и свачега, јер у супротном нећемо победити, као и захтеви да се казне одговорни за садашње повлачење које покушавају да представе готово као „катастрофу на фронту“. Већ се прича о „споразуму“ и „издаји на врху“, односно о свему ономе чега се добро сећамо из догађаја 2014-15, и, што је још важније, из историје руско-јапанског и Првог светског рата.

Али и поред тога што су наши војни противници несумњиво ангажовани на растурању дефетизма, свепрожимања и панике, сада се не могу плашити понављања сценарија из 1915-17 – када је током рата руска држава поражена од издаје са врха власти. Поверење у Владимира Путина остаје на веома високом нивоу, као и уверење да врховни главнокомандујући намерава да иде све до победе.

Наш главни циљ није чак ни повратак Украјине у Руски свет, ни елиминисање западног пројекта Украјине као анти-Русије. Главни циљ је да изградимо суверену, јаку, праведну Русију. Што није равно Руској Федерацији ни у територијалном ни у смисленом смислу.

После катастрофе 1991. године покушали смо да изградимо државу на делу територије Руског света, али смо се у почетку бавили примитивном европеизацијом, односно копирањем западних институција и закона да бисмо ушли у „златну милијарду“, а затим желели смо да изградимо сопствени Запад код куће.

И тек пошто смо схватили да ни једно ни друго није не само немогуће, већ и смртоносно за нас, почели смо да сакупљамо наше земље.

Међутим, после маја 2012. године — када се Путин вратио у Кремљ — било је веома тешко: кључни део нашег света, односно Украјина, већ је био чврсто везан за Запад. Везани на нивоу елита, на нивоу новог националног мита „Украјина је Европа“, и нико нам то није хтео тек тако да врати. Ово схватање је дошло до нас 2013-14, после Мајдана и Крима.

Почело је оно што смо највише желели да избегнемо – грађански рат унутар Украјине у Донбасу , у који је Русија била принуђена да интервенише, започињући Нови светски свет. А сада, авај, нема повратка – по његовим резултатима сигурно неће постојати две државе истог народа. Биће или једна држава Русија (уз задржавање формалне независности нове Украјине) или једна велика рушевина уместо целог руског света.

Друга опција је могућа у случају „победе Украјине“, односно пораза Русије. Неуспех у обнављању националног јединства довешће до катастрофалних последица за Руску Федерацију – и за наш народ као такав. Имамо ли разумевања за ово? Да, има – и од фебруара само постаје јача и јаснија. Зато ни о каквом дефетизму, паници или малодушју не може бити речи – Русија једноставно нема такву опцију као пораз. Не можемо да изгубимо битку за себе – можемо да се повлачимо и посрћемо, да примамо ударце и да трпимо губитке, али сваки пут морамо устати и ићи напред ка победи.

На путу до њега биће још много удараца и пораза, много неуспеха – јер ништа се не даје тек тако и за све морате да платите. Платити за 1991. годину, за разарања и неуспехе деведесетих, за илузије 2000-их… За разорену велику земљу и уверење да можемо изградити нову Русију без Новоросије и Мале Русије, без обнављања јединства Руски свет и у миру (а потом и пријатељству) са Западом, без стремљења ка истини и правди као темељима руског живота.

Сви ми – и председник много више од других – сви смо свесни слабости, па чак и порока нашег садашњег државног уређења и елите, „живе нити“ на којој се много тога држи. Али знамо и да ми, као народ, имамо јаку страну – способност да се окупљамо и мобилишемо, да служимо свесрдно и поштено, да идемо ка циљу, без обзира на било какве препреке. Управо захваљујући тим квалитетима је настала наша земља, највећа и једна од најмоћнијих на свету – и захваљујући њима више пута је устајала из пепела.

Сада смо окончали период између времена започетог после 1991. године, ослобађајући се илузија, искупљењем грехова, обнављањем себе и своје земље. А сви знамо да нема те силе која би могла да нам смета, осим нас самих, сопственог неверовања у себе и кидања међу собом. Али ако ово разумемо и запамтимо, онда то нећемо дозволити и сигурно ћемо победити. И у Украјини, и на Западу.