Европска унија коју оличава Европска комисија нам није потребна. У ствари, она се већ распала у парам-парчад у рукама оних који покушавају да је задрже

ада је у недељу почела да се шири вест да луксузна француска компанија Луј Витон (LVMH) читаву производњу парфема преусмерава на производњу гелова за дезинфекцију – мада су детаљи овог поступка можда били непознати – једно је било сигурно: то је био тренутак који ће ући у историју Диорове матичне компаније и осталих култних брендова.

Пандемија нам изоштрава перцепцију, а памћење почиње да нас служи још боље. Све се толико брзо одвија да умови долазе до тачке усијања. Не можемо да се носимо са свим тим, те много информација обрађујемо уз чуђење, запрепашћени. Брзо почнете да примећујете ко од пријатеља вас контактира, а кога нема, ко пушта машти на вољу а ко остаје заробљен у својим рутинама. Италијани ће сигурно заувек памтити тај авион којим је долетело медицинско особље и потрепштине из Кине, као и то да ниједан такав авион није послат из Франкфурта, Париза или Брисела. Европа је, заиста, највеће разочарење у овој кризи за сада.

КРАХ СОЛИДАРНОСТИ

Очекивало се да ће се председник САД, британски премијер и уобичајени сумњивци запетљати у својим изјавама и изнети личне планове од којих ће убрзо потом и одустати, доводећи животе људи у опасност због очигледно циничних краткорочних политичких поена. Ово је можда изазвало гнев становништва САД и Велике Британије, али шта би се друго од њих могло очекивати? Такође је било јасно да ће Немачке покрајине желети да потврде своју аутономију, увек помало каснећи у међусобној комуникацији и доносећи за нијансу различите одлуке. Али шок је наступио кад је Европска унија, као симбол, институција и пројекат, у трену ока нестала у магли. Колико је само политичара посветило бескрајно дуге говоре глорификовању овог енормног пројекта? Колико је само пута Европа поменута као ултимативни лек против национализма, ирационалних тежњи и нелибералних тенденција?

Када је ситуација постала озбиљна, Италија и Шпанија су остављене на цедилу да се сналазе саме. Наравно, вероватно је било неке размене преко одређених канала. Изгледа да министарства здравља редовно одржавају телефонске седнице. Али то је био минимум, а не максимум мера које је било неопходно предузети. У времену које у политичком смислу захтева размишљање ван кутије, односи међу чланицама Уније постали су строго пословни.

Наравно, сама борба против болести и контрола епидемије су пре свега локални, а тек потом регионални и национални проблем. На терену се боље види шта недостаје и како би се све могло боље организовати. Међутим, радници у епицентрима болести, заједно са националним владама, врло брзо су савладани обавезама.

Европа је требало да крене у акцију и помогне људима одговорним за сузбијање епидемије у северној Италији, Тиролу и Мадриду чак и пре него што су они скупили снагу да затраже помоћ. Наравно да је тешко послати раднике, али донације материјала и средстава, тј. симболичне акције европске солидарности биле би добродошле.

Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен и председник Европског савета Шарл Мишел путовали су не тако давно у Грчку да хвале истрајност којом се спољна граница ЕУ брани од миграната. У међувремену, Европа је нагло суспендовала основно право на азил, на које би избеглице требало да имају право да се позивају у сваком тренутку. На тај корак се чак ни Трамп није усудио.

Ах, какав је само херојски чин осигурати спољашње границе Европе! Да задржимо изван граница најсиромашније међу нама! Иронију на страну, бескрајно одбацивање ненаоружаних цивила и остављање да недељама буду у најгорим условима није нешто чиме се треба дичити. То је срамота за Европу. Али изгледа да ових дана у Европској унији нема много солидарности. Једна за другом, државе почињу да изненађују комшије увођењем посебних правила. Уместо заједничких напора да се сузбије инфекција и пружи подршка најтеже погођеним групама, дошло је до произвољног затварања граница, што више нема ефекта с обзиром да је вирус одавно стигао у све земље. Уместо тога, дошло је до поражавајућег и наглашено симболичног уништавања поверења.

ПРЕОСМИСЛИТИ ЕВРОПУ

Када је Немачка ове недеље предузела мере дуж своје границе са Француском, Берлин је то описао као затварање границе, али у Паризу су то назвали само циљаном контролом. Зар овако дрматична мера, која суспендује фундаменталне европске слободе, не захтева да две земље барем потпишу заједничку декларацију? Зар је могуће да је авионима из Ирана и Кине, земаља тешко захваћених вирусом, дозвољено слетање без икаквих препрека на немачким аеродромима, док се људима који путују на посао из Лорена у Сарбрикен не дозвољава да пређу границу?

Нажалост, све ово шаље врло јасну поруку: Европа је луксуз, далеки и утопијски сан који је требало да усрећи њене народе. Али кад не знате шта да радите, онда просто шаљите царинике назад на граничне положаје, као у стара времена. То може послужити да се пласирају снажне телевизијске слике и остави утисак да се нешто ради, али заправо само показује немоћ.

Михаил Горбачов у својим мемоарима говори како је, као млади члан Политбироа Совјетског Савеза, био сведок дебате о борби против незапослености. Старији другови разматрали су слање полиције у паркове и биоскопе како би ухапсили незапослене. На питање шта је тиме требало да се постигне његове колеге су одговориле да су навикли да решавају сваки проблем употребом полиције, те да ће тако решити и овај проблем. Европске владе су сада направиле исту грешку враћајући се познатим неадекватним мерама. Уместо креативног и храброг ширења политичких димензија које је неопходно, прибегава се ускогрудом и конкурентском начину размишљања и међусобним придикама.

Сваки национални министар здравља хвали свој властити народ – колико су довитљиви његови истраживачи, колико су храбри његови медицински службеници. Само размислите колико би ствари могле бити боље ако би Европа заиста удружила снаге у овој кризи. На исти начин на који сада француски произвођачи парфема производе средства за дезинфекцију руку, Сименс и друге индустријске компаније би могле да појачају производњу контејнерских болница и медицинске опреме. Управо због тога је и настала Европска унија.

У целој Европи актуелна кризна ситуација доводи рађања нових савеза, нових иницијатива и до обнављања храбрости политичких центриста. Њихов први задатак након сузбијања пандемије јесте да поново осмисле Европу, и да је поново је изграде на нови и бољи начин. Европска унија коју тренутно оличава Европска комисија нам није потребна. У ствари, она се већ распала у парам-парчад у рукама оних који покушавају да је задрже.

Извор: Spiegel.de