Прочитај ми чланак

Последице кинеске офанзиве на Блиском истоку

0

Биће интересантно видети следеће потезе америчке администрације након кинеске дипломатске офанзиве на Блиском истоку. САД неће оставити Израел у кинеској зони утицаја

Десетог марта ове године представници Ирана и Саудијске Арабије су на тајном састанку, после пет дана разговора, у Пекингу прогласили поновну успоставу иранско-саудијских дипломатских односа, а главни покровитељ је била Народна Република Кина. Тензије између две државе датирају још од 1979. године и свгавања Резе Пахлавија у Ирану, а две земље су званично прекинуле дипломатске односе 2016. године.

Ови преговори нису почели скоро јер су Ирак и Оман посредовали приликом нормализације последњих година, иако се највише истиче кинески утицај приликом финализације ове дипломатске иницијативе.

Неки аналитичари су већ пожурили да прогласе одлазак САД и долазак Кине у регион, али обзиром да САД имају преко двадесет база и одличну политичку и војну сарадњу са Израелом, ти стручњаци су се по правилу прерано понадали, као када су крајем 2018. године прогласили одлазак америчке војске из североисточних делова Сирије.

САД ће пре напустити Пољску, балтичке државе и Немачку него што ће оставити Израел у кинеској геополитичкој зони.

Шта може Пекинг?

Поставља се и оправдано питање да ли Пекинг може да реши бројне блискоисточне проблеме и жаришта која трају деценијама. Иран и Саудијска Арабија имају потпуно различите циљеве у региону, а овај договор се некако поклопио са протестима који од јесени бесне у великим иранским градовима. Техеран и Ријад се налазе у клинчу у Ираку, Сирији, Либану и Јемену.

Са друге стране Израел види ирански нуклерани програм и војно ангажовање у региону као опасност за свој опстанак. Такође, сличног су мишљења заливске монархије које су од свог оснивања америчке савезнице и самим тим у истом геополитичком блоку са Израелом са ким је у последње три године дошло до потпуне нормализације политичких односа, и та сарадња се огледа у економији, војној индустрији и технологији. Израелске фирме се отварају у Заливу и Саудијској Арабији, а капитал из тих држава се врти у Израелу.

Нормализација може да спусти тензије које постоје у региону, али их неће потпуно неутралисати јер Иран још увек није одустао од нуклеарног програма који је споран како за Израел и САД, тако и за арапске монархије у региону.

Саудијска Арабија планира да уложи новац у Иран и питање је недеље када ће се амбасаде поново отворити у престоницама ових држава.

Договор би требало да буде користан за обе стране и генерално је поздрављен у Емиратима, Кувајту и Оману. Заливске државе су протеклих седам година биле подељене по питању сарадње са Техераном: док су Емирати, Бахреин и Саудијска Арабија подржавали санкције које је уводио амерички председник Доналд Трамп, Кувајт, Катар и Оман су одржавали везе са Ираном.

Провера нормализације односа биће престанак непријатељстава на терену где обе стране имају своје прокси групе које ратују у Ираку, Сирији, Либану и Јемену. С тим у вези, Кина се обавезала да организује посебан састанак између Ирана и заливских држава током 2023. године.

Поприште сукоба

Ирак је током задњих двадесет година био поприште сукоба сунита и шиита. Америчке окупационе власти, војска и разноразни савезници који су тобоже одржавали мир, трудили су се да распламсају међурелигијски рат. Иран директно помаже шиитске групе у Ираку, док је Ријад имао утицај на сунитска племена на западу земље која су била ослонац Исламске државе и других такфириста.

Пет сесија преговора у Багдаду су утрли пут ка успешним преговорима у Пекингу ове године. Ипак, тешко је очекивати да ће нестати ирански утицај у Ираку, држави где су шиити већина.

Израел не гледа благонаклоно на ове успешно завршене преговоре. Иако је дошло до великог напретка у израелско-арапским односима последњих година и чека се повољан политички моменат да се успоставе пуни дипломатски односи Тел Авива и Ријада, главни камен спотицања је ирански нуклерани програм,. Аврамовски договори могу и не морају да буду под утицајем нормализације шиитско-сунитских односа у региону. Израел има одличне економске односа са Кином, без обзира на америчко-кинеске тензије. Један од потенцијалних сценарија је нормализација израелско-саудијских односа у исто време када се нормализују иранско-саудијски.

Либан је држава где се такође преламају саудијско-ирански утицаји с обзиром на мозаик различитих верских група. Та држава је већ четири године у великој економској кризи која паралише и политичке процесе где су поларизована два табора, ирански око Хезболаха и саудијски, који преко фамилија као што је Хариријева има утицај на локалне суните.

Чекајући одговор САД

Они који подржавају Хезболах сматрају да ће поменути преговори прекинути дипломатску и економску изолацију Ирана, као и да је то показатељ самосталније саудијске спољне политике у односу на Вашингтон.

У сваком случају економске потешкоће остају, а модел који је успостављен од 1990. године, где су се преко фамилије Харири упумпавале саудијске паре, ствар је прошлости.

За Сирију позитиван исход ових преговора има велики значај и поклапа се са прикључењем те државе Арапској лиги и поновним отварањем амбасада у до скора непријатељским арапским државама у Дамаску, као и отварањем сиријских амбасада у тим земљама. Мало шта сугерише да ће Сирија прекинути војну сарадњу са Ираном и да ће са своје територије повући иранску војску и официре, као и да ће одустати од реинтеграције свих територија које се моментално не налазе под контролом Асадовог режима. То значи и уклањање протурских исламистичких група у Идлибу.

У Јемену је већ дошло до првих размена заробљеника између зараћених страна и за ту ратом опустошену земљу решавање саудијско-иранских трзавица може да има само позитиван исход. За осам година рата саудијска војска и војске њених савезника нису успели да поразе Хуте које је наоружавао Техеран. Хути и даље чврсто држе север државе, док је Аден под контролом саудијских проксија. Уколико дође до трајног примирја између зараћених страна на терену, то би био први велики корак ка окончању овог конфликта.

На крају, веома је наивно очекивати трајно или значајно повлачење америчке војске и политичког утицаја у региону у којем се налази више од 30 америчких база. Стога ће бити веома интересантно видети следеће потезе америчке администрације након кинеске дипломатске офанзиве на Блиском истоку.