Прочитај ми чланак

ПОМОРСКИ РАТ: Америка је у предности у Јужном кинеском мору, али још не задуго

0

Географија и геополитика одредиле би ток било ког америчко-кинеског рата, а Кина је у слабијој позицији у оба.

Ускоро, велики челични бродови могли би са се окушају у борби. Пројектили ће излетети из својих силоса и великом брзином удариће у своје мете. Морнари ће умирати, бродови ће тоноти, нације ће падати или побеђивати. Иако време битака остаје непознато, њихове локације веома су добро познате.

Географија је одувек била кључна за војне стратеге. Како борбени елементи по правилу настоје да избегну неприступачне области, армије се најчешче држе утабаних путева због чега се кроз читаву историју, изнова и изнова, велике битке одигравају на, мање више, истим местима.

Кључни теснаци као што су Малајски и Сундски пролаз, али и воде Јужног кинеског мора (ЈКМ) препуне мореуза, биће попришта будућих поморских окршаја. Географија и геополитика су испреплетани и неодвојиви. Нажалост за Кину, она се налази како на географски слабијој позицији, тако и на геополитички погрешној страни.

Логика је једноставна. На мору постоје линије комуникације које су исто утврђене колико и аутопутеви. Уопштено говорећи, ови путеви представљају најкраће или најекономичније руте којима бродови путују од континента до континента. Међутим, сви ови путеви у одређеним деловима пролазе кроз уска грла која је немогуће избећи. Управо у тим теснацима, њихова рањивост је највећа.

Ко контролише ове тачке, може имати пресудан утицај на ток конфликта. Резултат тога, чак и када је у питању краћи рат, контрола над мореузима предтавља кључ за успех у рату и богаћење када се сукоб оконча.

Кинези полако почињу да схватају чињеницу да њихове глобалне аспирације не иду у корак с географском позицијом, као и да им то отежава увртање руку у стилу великих сила. Када се то има у виду, много је лакше објаснити кинеску стратегију војног развоја и њене геополитичке потезе током последњих двадесетак година.

Генерацијама, Кинези су посматрали са своје обале низ острва за која су сматрали да представљају поморски зид одбране земље. Ипак, недавно су схватили да овај природни штит пре затвара њих саме, него што држи непријатеље ван.

Како би превазишла тиранију географије, кроз улагања у пројектиле, бродове, летелице и луке, Кина покушава да успостави контролу над водама близу своје обале, али и далеко од ње.

С ове тачке гледишта, кинеско полагање права на читаво ЈКМ је разумљиво – Пекинг жели да претвори ове воде у свој бастион и практично „унутрашње кинеско море“. На исти начин, пошто знају да не могу да контролишу Малајски и Сундски пролаз, Кинези граде читав низ база у непосредној близини ових мореуза, чиме стичу стратешку предност, односно могућност бликирања пролаза непријатеља. Исту ствар Кина је урадила и изградњом базе у Џибутију чиме је стекла одлучну позицију за контролу над Суецким каналом, односно пролазом који води од Средоземног мора до Индијског океана.

Такви потези, у комбинацији са слабо разрађеном геополитичком стратегијом иза, сигурно ће довести Кину до конфликта са САД и њеним савезницама. Срећом по САД, Вашингтон већ јако дуго разуме важност ових тачака. Америчко наоружање довољно је развијено да може да сравни са земљом кинеске објекте неопходне за контролу ових области. Истовремено, Кина се стратешки озбиљно прерачунала јер су њеној економији ови мореузи неопходни, док америчкој нису.

Стратегија у рату је ствар избора. Она може бити базирана на тоталном уништењу непријатеља, слабљењу или дугорочном исцрпљивању. Географија, с друге стране, јесте непромењљива. И Кина и САД то схватају, али Пекинг много више чини да географске препреке правазиђе. Уколико Вашингтон ускоро не почне озбиљније да се бави развојем технологије и доктрине која би искористила кинеске географске слабости, једна кључна предност коју САД још увек има, могла би да буде заувек изгубљена.