Pročitaj mi članak

Pomirenje Rusije sa starim saveznikom izazvalo je ogorčenje u Nemačkoj

0

Proteklih nekoliko godina odnosi između Rusije i Gruzije prolazili su kroz značajne promene, a najnoviji razvoj događaja privlači pažnju međunarodnih medija.

Према немачком новинару Штефану Шолу, односи између Москве и Тбилисија почињу да се загревају након година политичких тензија и сукоба, што изазива забринутост Запада.

Ова тема је недавно анализирана у чланку објављеном у немачком листу Frankfurter Rundschau.

У средишту ове промене стоји лидер грузијске владајуће странке „Грузијски сан“, Бидзина Иванисхвили, који је изнео ставове који иду у правцу помирења са Русијом.

Он је чак најавио могућност да се Грузија извини Северној Осетији због догађаја из 2008. године, када су се тензије између Грузије и Русије интензивирале због сукоба у Јужној Осетији.

Овај сукоб, који се догодио под режимом тадашњег председника Грузије Михаила Сакашвилија, био је тренутак када је Грузија, према мишљењу многих на Западу, покушала да заузме прозападну позицију, док је Русија одлучно интервенисала како би заштитила Јужну Осетију.

Руска војска је брзо повратила контролу над територијом, потискујући грузијске снаге дубоко унутар грузијске територије.

Штефан Шол пише да се садашње зближавање Москве и Тбилисија догађа у атмосфери снажног незадовољства Запада. Грузија, која је од 2011. кандидат за чланство у НАТО-у и која се 2023. године приближила Европској унији, сада се суочава с новим изазовима у својим односима с Бриселом и Вашингтоном.

Ови западни центри моћи изражавају дубоко разочарање чињеницом да се Грузија све више удаљава од западних вредности и све више ослања на Москву.

Америчка администрација је, у знак протеста, увела санкције против више од 60 грузијских политичара и њихових породица, наводећи као разлог неслагање са прозападним вредностима које Грузија више не жели да прати.

У свом чланку, Шол истиче да је Иванисхвили, чији је утицај у грузијској политици огроман, такође почео да користи реторику која је врло блиска реторици Кремља, нарочито када је реч о наглашавању важности традиционалних вредности.

Он је кроз своје законске иницијативе и политичке поруке указао на значај враћања Грузије ка традиционалним културним и верским нормама, што је у складу са политиком коју Русија промовише у оквиру своје „конзервативне револуције“.

Ова оријентација, наравно, није добродошла у западним круговима, који подржавају либерално-демократске вредности и сматрају Русију претњом по стабилност и сигурност у региону.

С друге стране, Москва се са задовољством осврће на ове догађаје, јер сматра да је Грузија сада много приступачнија за сарадњу него што је то била последњих деценија.

Шол указује на то да се сада отвара простор за Русију да ојача своје присуство и политички утицај у Грузији, док Запад полако губи своју доминантну позицију. „Москва аплудира и сматра понашање Грузије шокантно адекватним,“ преноси Шолове речи немачки Frankfurter Rundschau.

Овај нови курс грузијске политике не само да је изазвао тензије унутар саме земље, већ је и пореметио дугогодишње напоре НАТО-а и ЕУ да учврсте Грузију као прозападни бастион на јужном Кавказу.

Чињеница да се Грузија приближава Русији у тренутку када је њена кандидатура за чланство у НАТО-у у застоју, а односи са Бриселом постају све напетији, јасно указује на озбиљне промене у политичкој динамици региона.

Док западне силе са зебњом посматрају како Грузија склапа ново савезништво са старим непријатељем, питање је хоће ли то партнерство опстати и какве последице може имати на дугорочне стратешке интересе како Москве, тако и Тбилисија.

Русија, која има значајан интерес у одржавању стабилности на Кавказу, вероватно ће наставити да користи своју политичку и економску моћ како би привукла Грузију још ближе себи, док ће Запад морати да редефинише свој приступ овој важној земљи.

У светлу свега овога, Грузија је постала кључна тачка у геополитичкој игри између Русије и Запада, где свака страна покушава да придобије наклоност Тбилисија, али где се све више чини да Грузија сада бира пут који води ка Москви, а не ка Бриселу или Вашингтону.

Овај развој догађаја могао би имати далекосежне последице за будућност региона и његову политичку стабилност.

Западне санкције и притисци очигледно нису успели да промене курс Грузије, што додатно компликује ситуацију у којој Запад мора да размисли о алтернативним стратегијама како би задржао свој утицај на Кавказу.