Прочитај ми чланак

„Политико“: Европска војна индустрија зависи од увоза из Кине

0

Европа се превише ослања на Кину у производњи барута за артиљеријску муницију, због чега ризикује кризу снабдевања која би могла да угрози безбедност континента, упозорила је једна од најважнијих војних компанија у ЕУ, извештава „Политико“.

Извршни директор шведске компаније „Саб“ Михаел Јохансон позвао је европске владе да ублаже еколошка правила како би компанијама олакшале диверзификацију ланаца снабдевања за критичне војне компоненте.

Пекинг игра кључну улогу у снабдевању ЕУ сировинама за војну индустрију, посебно у производњи барута.

Јохансон је упозорио да се европска војна индустрија и даље суочава са уским грлима, посебно када је реч о производњи нитроцелулозе, која је кључна компонента у производњи барута.

„Ризик да Кина у неком тренутку прекине испоруке нитроцелулозе у Европу је реалан“, додао је он.

Неуспех Запада да пошаље довољно муниције у Кијев, тврди „Политико“, већ одлучује о исходу сукоба у Украјини.

Европска комисија планира да током 2026. године повећа производњу на два милиона граната годишње.

Скоро половина од 500 милиона евра субвенција ЕУ додељена је пројектима чији је циљ повећање производње барута. Барут се прави од нитроцелулозе, а она се производи од памучних влакана, које ЕУ увози из Кине.

„Саба“ је један од главних произвођача оружја у Европи, који производи оружје, подморнице и разне пројектиле.

Према америчким обавештајним службама, Кина вероватно обезбеђује нитроцелулозу и за Русију.

Један високи званичник ЕУ, који је желео да остане анониман, рекао је да произвођачи барута у Унији морају да се окрену другим добављачима. Како је додао, еколошка прописи треба да буду ублажени како би се европским компанијама олакшало снабдевање.

Европске компаније увозе и друге компоненте, попут алуминијума и титанијума, који су важни у производњи авиона и подморница. Пре избијања конфликта у Украјини, европски произвођачи авиона, укључујући „Ербас“, ослањали су се на Русију, из које су увозили титанијум.

„Потребно је и до десет година да увоз таквих материјала у ЕУ буде одобрен“, каже Јохансон и додаје: „А то је неодрживо, ако желимо да смањимо зависност.“