Прочитај ми чланак

ПОКУШАЈ АТЕНТАТА НА БОЛИВИЈСКОГ ПРЕДСЕДНИКА у организацији ЦИА и хрватске емиграције

0

hrvatski placenici bolivija d

Јутарњи лист је у суботу 21. фебруара 2015., објавио вест под насловом: „Хрват осуђен јер је планирао да  руши шефа Боливије – ‘Случај је исполитизован. Преварени смо и издани ‘.

Је ли довољно да један од најтиражнијих дневних листова у Хрватској износи тек површне информације о случају попут овога, те да исказује одређену дозу симпатије према неспорно профашистички настројеним појединцем и групама умешаним у овај терористички чин? Ко је заиста планирао извршење дела, ко су извршиоци, ко их је плаћао и зашто? Како суђење плаћеницима које има неоспорне политичке корене Јутарњи лист може да назива „исполитизираним“; и није ли све ово парадоксално ако се зна да се не ради само о појединцима којима председник Боливије лично није симпатичан, него о врло добро организованој групи терориста којима је циљ био политички преврат у сувереној држави с демократски изабраним лидером?

Поставља се и питање да ли је могуће да терористе који су планирали атентат, а отворено су профашистичког светоназора, неким необичним аутоматизмом рехабилитује искључиво чињеница што су ти „пси рата“ били судионоци Домовинског рата у Хрватској?

16 април 2009, јединица специјалне полиције улази у хотел „Лас Америцкас“ у Санта Крузу, Боливија и хапси групу пара-војних оперативаца. Током те полицијске акције, тројица плаћеника је убијена у размени ватре –  хрватски држављанин, специјалац Едуардо Роша Флорес (на фотографији горе), Ирац Мајкл Двајер и Арпад Мађиароши који има двоструко држављанство – румунско и мађарско.

Преостала двојица преживелих у сукобу с боливијском полицијом, Хрват Маријо Франциско Тадић Асторга и Мађар Елод Тоаш су ухапшени и спроведени у централни затвор у Ла Пазу.

Након спроведене истраге која је трајала 9 месеци, тужилац Марсело Соуза закључује како прикупљени докази неоспорно указују да су оптужени специјалци заиста планирали операцију под називом „Три куће“ са циљем извршења атентата на боливијског председника Ева Моралеса.

Група специјалаца (командоса) је примала инструкције од агента под кодним именом Шкорпион – Б, који је касније идентификован као мађарски пуковник Иштван Беловај (преминуо природном смрћу 6. новембра 2009.) Беловај је био члан мађарских тајних служби током Хладног рата и један од оперативаца ЦИА-е и НАТО-а, који је ухапсио Клајда Ли Конрада, совјетску „кртицу“ у савезничком канцеларији у Западном Берлину. Након тога га шаљу у НАТО подружницу у Мађарску.

Касније је осуђен на затвор у властитој земљи због шпијунаже. Након слома СССР-а Беловај је пуштен из затвора и када Мађарска приступа НАТО савезу хвали се како је он „први НАТО војник из Мађарске“.

Роша Флорес, активист нео-нацистчке странке Јобик и симпатизер организације Опус Деј у Хрватској се повезује с агентом Шкорпион-Б током Домовинског рата у Хрватској.

У Боливији су плаћеници били у сталном контакту са мистериозним „Врховним већем“ које је припремало отцепљење провинције Санта Круз и очекивало подршку и признање независности од стране САД-а.

Боливијски главни тужилац Соуза наводи како је Бранко Маринковић, олигарх из Санта Круза, финансирао Роша Флореса и његову групу специјалаца с најмање 200 000 долара. Маринковић напушта Боливију 26. јула 2009. и скрива се у САД-у. Отац Б. Маринковића је један од највећих земљопоседника у Боливији, а пореклом је из Хрватске из које бежи крајем Другог светског рата због сарадње са усташкм покретом.

Боливијске обавештајне службе су пратиле групу месецима. Имали су информације како се ради о терористичкој ћелији са задатком планирања и изазивања немира у земљи, укључујући и поменути атентат на председника Моралеса подметањем експлозивне направе у његовом кабинету на језеру Титикака.

Током операције хапшења, пронађен је и лаптоп који је припадао Роши Флоресу, те су пронађени мејлови које је размењивао са Беловаијем, ау којима су се договарали о појединостима извршења атентата.

Касније, Викиликс открива дипломатску коресподенцију између америчке амбасаде у Ла Пазу и Вашингтона након проведене акције хапшења, која показују како Американци брину због евентуалног прогона или хапшења чланова политичке опозиције, а један од коментара гласи:

„Зар је тероризам оправдање за масовна хапшења?“ Тада проамерички гувернер Санта Круза, Рубенс Костас, савезник САД-а, оптужује Моралесов владу за „монтирану представу“.

Међутим, касније објављене фотографије причају сасвим другу причу. Роша и Двајер су снимљени како радосно позирају са великим количинама тешког наоружања, аутоматским и полуаутоматским пушкама и пиштољима, као и са снајперима са телескопском оптиком.

Дипломатска преписка између америчке амбасаде и Вашингтона надаље показује како су про амерички оријентисани политички званичници у Санта Крузу „повезани са терористичком ћелијом“. Такође, високи званичник америчке амбасаде се састајао с Маријом Тадићем, осумњиченим за везе са терористичком групом.

Тадић је, према речима тужиоца, прикупљао оружје и проводио војну обуку у руралним подручјима у околини Санта Круза. Они су одговорни и за подметање експлозивне направе у кућу кардинала Теразаса, а сам Тадић касније сведочи како је следећи циљ требала бити резиденција гувернера Костаса, којему тада Роша саветује да ојача своју безбедносну ограду како би штета била што мања.

Наиме, напади на кардинала и гувернера су имали за циљ да прикаже Моралесов странку (МАС) и њене чланове као терористе, а крајњи циљ је био изазивање нереда и на крају грађански рат у Боливији.

Неопходно је поменути и чињеницу како су оптуженици и остали чланови групе живели у скупом хотелу са пет звездица, нико од њих није био запослен, а свеједно су и поред тога располагали са довољно новца за спровођење овог „пројекта“. Боливијски званичници касније објавиљује и заплењене фотографије које јасно сведоче о њиховом животу на „високој нози“ у скупим ноћним клубовима у Санта Крузу, те у друштву локалних богатих моћника повезаних с гувернером покрајине. Најмоћнији међу њима је био Бранко Маринковић, моћни олигарх хрватског порекла који је био у блиским везама са америчким амбасадом које му је гарантовало азил у случају потребе, а све потврђује документација у поседу боливијских власти.

Истог тренутка када државни адвокат спомиње његову повезаност са терористичком организацијом, он нестаје и настањује у Сједињеним Државама.

Хуан Хедулка, „десна рука“ и дугогодишњи сарадник Маринковића, у марту 2010. даје изјаву јавном тужиоцу, којом потврђује како је у неколико наврата по налогу Маринковића достављао коверте са новцем Роши у сврху подршке активностима терористичке групе.

Хуго Ача Мелгар, још један од осумјиченика и активист удружења за људска права (ХРФ) из Њујорка, такође бежи у САД, где га чекају „широм отворених руку“.

„Неколико је фактора који нас (САД амбасада) могу повезати са осумњиченом групом екстремиста у Санта Крузу,“ каже се у мејлу којег из америчке амбасаде у Санта Крузу шаљу у Вашингтон, наводи Викиликс.

„Одобрење политичког азила за наводног терориста Хуго Ача и његову супругу, затим спонзорисање терористичке ћелије средствима усмереним преко УСАИД организације и на крају, организовани састанци и проказане везе вођа терористичке групације са Вашингтоном.“ Све се ово показало тачним.

hugo-acha2

Ко је спонзор?

Хуго Ача Мелгар је оснивач и лидер боливијске верзије Human Rights Foundation (ХРФ), америчке НВО са седиштем у Њујорку, Менхетн.

Мање позната чињеница је како је (иначе хваљена од стране  Ellie Wiesela и Вацлава Хавела у „међународном већу“) ХРФ основана 2005., од стране плејбоја и политичког опинион макера дичног Fox News-a Thora Halverssona Mendoze, активног учесника парти сцене Менхетна.

Политика ХРФ-а, такође није попут других сличних организација, јер се фокусира готово искључиво на земље Латинске Америке и отворено заговара и спонзорише „посете“ група милитаната латиноамеричким земљама.

„Велики играчи у НВО-има су постали пребирократизирани, не показују довољно храбрости и не желе отворено спонзорисати посете плаћеника тим репресивним државама,“ изјављује Халверсон.

ХРФ-ова опседнутост „репресивним“ владама Венецуеле и Боливије није ништа ново када је у питању породица Халверсон.

Халверсон отац, Тор Халверсон Хелем је венецуелански предузетник, (ради се о једној од најбогатијих породица у земљи), који је провео 74 дана у затвору када је оптужен (касније ослобођен) за покушај убиства везаним уз низ бомбашких напада у Каракасу 1993. (Houston Chronicle тада напомиње: „Полиција је идентификовала организатора бомбашких напада, Тор Халворсена Хелема, бившег председника телефонске компаније ЦАНТВ, бившег комесара за борбу против дрога, а према речима званичника, бившег оперативца америчке Централне обавештајне агенције (ЦИА) у Средњој Америци“.

Два сата након што је пуштен још једна невладина организација, Међународно друштво за људска права, га именује директором свог Пан-Американ одбора.

ХРФ је наменила значајна новчана средства за обављање предвиђених „задатак“, па њихова финансијска извештаја представљају занимљиво штиво. Наиме, до 2009., је годишња потрошња за „Опште програме“ нагло порасла за 813% у односу на претходну годину, на 858.840 долара. У три године, од 2006-2009, ХРФ троши укупно 2.600.000 $. Где је тај новац отишао?

Поново, захваљујући Викиликсу и документима које су објавили, знамо како се Маринковић одмах по доласку у САД прво јавио управо централи ХРФ-а на Менхетну. Неопходно је споменти, како је Маринковићева пребогата земљопоседничка породица била итекако оштећена Моралесов програмом реформи које су обухватиле и враћање земље првобитним власницима, сељацима.

2007., Маринковић даје интервју за Њујорк у којему предвиђа како ће Боливија ускоро бити као Зимбабве, „земља у општем привредном хаосу који ће постати норма,“ те наставља, „бити ће то крваво и болно за све грађане Боливије.“

Само 18 месеци касније, креће завера Роша-Флорес.

УПУТНИЦЕ:

http://www.voltairenet.org/article164058.html

http://www.indymedia.ie/article/92865

(altermainstreaminfo.com)