Прочитај ми чланак
(Адванце)
Камерон признао: „Асад је данас снажнији него пре“ – Сан о неоколонијалној паради у Дамаску све је даљи: док се мире са пат позицијом, агресоре би у Сирији могао дочекати шах-мат.
Британски премијер Дејвид Камерон истакао је како је сиријски председник Башар ал-Асад данас „снажнији него пре пар месеци“. Његов коментар долази непосредно након што је британски војни врх устврдио како не би било паметно сада да наоружавају исламисте јер – или ће то оружје да доспе у „погрешне руке“ (екстремисти) или „неће бити довољно“ .
Камерон је своју процену „Асадове снаге“ изнео за време гостовања у емисији Андрева Мара на британском каналу ББЦ1. Такође је потврдио, након спекулација, како Британија неће да наоружава сиријске побуњенике – упркос чињеници да је управо на наговор Лондона (и Париза) Европска Унија подигла ембарго на извоз оружја према Сирији. У ширем контексту овде треба приметити једну другу ствар – Камерон и његова влада одлучили су се за „корак уназад“ непосредно након што су такви сигнали стигли из САД-а.
Чланице тзв. анти-сиријске коалиције, која себе воле да називају „Пријатељима Сирије“, поприлично су спремне понављати, па и наглашавати, актуелне ставове Вашингтона према сиријском конфликту. Једина је разлика што неке имају већи политички капацитет од других па се не морају таквом брзином укључити у понављање америчких изјава. Сјетимо се прошлог месеца када је Обама у једном тренутку, свакако не први пут, знатно појачао реторику око наводне употребе хемијског оружја од стране војске у Сирији. „Асад је прешао линију“, поручено је из САД-а.
Ту изјаву су неки схватили као тренутак до директног укључења америчке војске у конфликт, на пример недавно свргнути египатски председник Мохамед Морси који након Обаминог коментара није губио време – похитао је што пре да прогласи „џихад“ против Сирије. Како је то завршило, видело смо пре две недеље, његова политичка незрелост коштала га је каријере.
Баш као и Морси, али мало опрезније, Камерон такође „ослушкује“ што се прича у Вашингтону. А оно што се прича у Вашингтону изузетно је битно за исход сиријске кризе. Почетком месеца постало је јасно како САД ипак неће почети с директним наоружавањем сиријских побуњеника . Имајући тај податак у виду, актуелна британска одлука нимало не изненађује.
Многе западне, и западно-оријентисане, земље, настоје да оставе утисак некаквог суверенитета, но труд им је често провидан – погледајмо само немачку канцеларку која у једној изјави осуђује масовну шпијунажу, док у другој назива САД највећим савезником – било да се ради о агресији на Сирију, или пак претњи против Ирана: Израел већ месецима упорно тврди како су спремни напасти Иран „без америчке помоћи“, но свима, па и Израелцима и Иранцима, јасно је како се тако нешто неће догодити. Шта ће се, када и како, напасти, о томе у данашњем свету још увек одлучује САД.
Наравно, бивше европске колонијалне силе попут Британије и Француске преузимају улогу лобиста према Вашингтону тражећи ескалацију сиријског сукоба до нивоа стране војне интервенције. За њих то је идеални сценарио – још увек добро памте Либију где је САД одрадио већину те илегалне агресије, док су они „шлепајући се са стране“, такође профитирали. Обама се није насликавала с „револуционарима“ у Бенгазију, но Камерон и Саркози били су и више него спремни доћи у град – у који се данас, две године након, нико не усуди ући – на истоку земље представљајући себе као велике „ослободиоце“.
Један од двојице ових агресора више није на функцији, но нови председник, Франсоа Оланд, има готово идентичну спољну политику као и његов претходник. Чак и више од тога, Оланд се још отвореније упустио у нео-колонијални авантуризам извевши инвазију на Мали.
Баш како се појавио у Бенгазију, Камерон сигурно машта како би се уз пригодно окупљене представнике про-западних милитантних група такође могао да прошета (заправо, да позира уз високу присутност снага безбедности) и у Дамаску, или можда Алепппу или Хомсу. Велики су то снови за државника једне земље чији народ све више грца под тежином неправедног капиталистичког система. Но, изгледа како -Камерон неће тако скоро до Дамаска, а судећи према његовим актуелним изјавама тога је свестан и он сам.
„Мислим да је Асад данас снажнији него пре неколико месеци, но стање бих и даље описао као пат позицију. И да, постоји проблем у томе што је један дио опозиције екстреман, с њима не би требали имати никакве везе“, рекао је Камерон те истакнуо како би било погрешно да се напусти потпора за „умерену опозицију“.
„Чињеница да се унутар опозиције налазе екстремисти није разлог да гурнемо главу у песак. Требало би радити с међународним партнерима како бисмо помогли милионима Сиријаца који желе слободну демократску Сирију“, рекао је Камерон. За време разговора оповргнуо је информацију, која се проширила задњих дана, да заправо његова супруга, Саманта, води главну реч када се ради о питању спољне политике. Наиме, британски Тајмс прошле је седмице објавио текст о томе како његова супруга, наводно „потресена“ након посете кампу за избеглице у Либану, врши притисак и тражи „већу интервенцију“. „Она не утиче на моју политику по овом питању. И ја сам јако страствен гледе ове ситуације“, рекао је Камерон.
Колико британска прва дама жели ваздушне нападе, или можда чак и трупе на терену, у Сирији, сада није превише битно. Чињеница је да се Британија повлачи из плана о наоружавању сиријских побуњеника, што је заправо још једна потврда како се при том стајалишту тренутачно налази и Вашингтон.
Можда је прерано за озбиљне прогнозе – но све упућује на то како се Запад, полако, али сигурно, припрема на одустајање од сиријске авантуре. Обама је исхитрено у лето 2011. рекао како Асад „мора отићи“ док је крај њега кимала главом тадашња државна секретарка Хилари Клинтон, особа коју ћемо да памтимо по еуфоричној реакцији на видео снимку смакнућа либијског вође, Пуковника Муамера Гадафија. Данас се припадници америчког медијског строја јако пазе да случајно Обами не поставе питање „Када оно тачно Асад одлази?“, Јер би за америчког председника такав упит био поприлично неугодан.
Шта може рећи? „Асад је ипак одлучио да остане“? Давид Камерон такође зна како ће можда ускоро морати дати неки смислени коментар по том питању те стога, за разлику од Обаме, полако „припрема терен“ оваквим изјавама попут „Ассад је данас снажнији“. Да ли је ико могао да очекује да ће до оваквих изјава доћи у лето 2011. или 2012.? Но, ово више нису те године, ово је лето 2013. и ствари су се до сада већ поприлично промениле.
Пре којих годину дана побуњеници су имали свој тренутак – водећи медији славили су их као какве борце за демократије, за људска права, све чланице анти-сиријског блока биле су јединствене, а териториј је нагло почео да пада у њихове руке. Данас, ствари су сасвим другачије. Одрубљене главе, ишчупана срца, ликвидације малолетника … све ове сцене почеле су се гомилати, „цурити“ на све стране те је тиме постајало све теже форсирати „ружичасту“ слику о сиријским побуњеницима.
Данас су тај имиџ готово потпуно изгубили те егзистирају само у причама о „умереној опозицији“, док и она сваким новим даном све више нестаје у обручу „екстремиста и радикала“. Јули 2013. и већ смо стигли до те тачке да САД и Британија не желе да шаљу оружје како оно не би доспело у руке „екстремиста“. Наравно, јавно признање Ал-Каеде и пакистанских Талибана да се боре на терену у Сирији, никако није помогло.
Но, то није све. Катар и Саудијска Арабија грчевито се боре за доминацију код оног што је остало од сиријске политичке опозиције у Турској. Ко уопште води ту организацију данас? Изгледа како готово нико више ни не мари нити их је брига. А ни Турска није оно што је била у лето 2011. и 2012. Ердоганови бијесни коментари о „месару Асаду“ некако су нагло престали последњих неколико недеља. Јер и синоћ је Таксим, заједно са споредним улицама, мирисао на сузавац. Још већа промена десила се у Египту – Морси је позвао грађане, који и даље проживљавају тешку економску кризу, да оду у „џихад“ у Сирију. Недуго затим свргнут је с власти. Можда би и Ердоган позвао на свети рат, но свестан је да време – по њега – никако није погодно.
На крају, вратимо се још једном на изјаве Давида Камерона. Као што смо видели, потпуно је у праву када каже да је „Асад данас снажнији но пре“, но можда и није толико у праву када ситуацију на терену назива „пат позицијом“. Многи ће се сложити како би „пат позиција“ побуњеницима у овом тренутку можда била и одлична ствар, но бројни напредци сиријске војске – али и Курда на северу земље, уз границу са Турском – показују како ситуација није баш пат, већ се више креће према шах-мату.
