Амерички стратег Збигњев Бжежински позива на савез „Сједињених Држава, Русије и Кине за добробит целог света“, цитирајући његову нову књигу знаковитог наслова за грађене бившег Совјетског Савеза „На путу до глобалне перестројке“, пише портал Geoeconomist.

Јуче је The American Interest објавио велики чланак Брзезинског у којем бивши амерички саветник за националну безбедност појашњава такозвано „глобално престројавање“.

Међутим, на евроазијском простору су, читајући његов нови рад, дошли до другачијег закључка. Након проучавања ове изненадне „помирбеном идеје“ познатог америчког стратега, којем је циљ био разбити евроазијски простор и на његовим рушевинама успоставити глобалну доминацију Сједињених Држава, што Брзезински никада није ни скривао, а све је детаљно описао у књизи „Велика шаховска табла“, верују како је Бжежински у потрази за начином да спаси америчку позицију на штету Русије и Кине.

Његова главна идеја је да Сједињене Државе морају саме да иницирају формирање нове равнотеже снага, те да не смеју да чекају да свет урони у хаос. Бжежински позива да се то учини управо сада, док још има времена за „реструктурирање“, реорганизацију или „глобалну перестројку“. По њему, „следећих двадесет година америчка политика се мора водити интересима и радити на преображају глобалног светског поретка“.

Истовремено, бивши амерички саветник за националну безбедност, дужност коју је обављао касних ’70 -их, сада даје савете Обами.

„САД више нису највећа сила на глобалном нивоу“, посебно наглашава Бжежински, иако је то написао и Хенри Кисинџер у књизи коју је објавио пре четири године.

Када је 1997. Бжежински назвао Русију „црном рупом“, коју би било идеално разбити на три дела, чинило му се да Сједињене Државе у Евроазији могу учинити све потребно да се не појави још једна светска сила која ће довести у питање америчку доминацију.

Бжежински је тврдио да ко год поседује срце евроазијског простора, уједно поседује и цео свет. Главни извор страха атлантиста је била могућност стварања осовине „Берлин – Москва – Пекинг“, идеја која се појавила на хоризонту у време Герхарда Шредера и касније с Путиновом замисли компактног социо-економског простора од Владивостока до Лисабона.

Бжежински сада сугерише како САД требају енергичније дјеловати у ширем Блиском истоку, али заједно са Кином и Русијом.

Уопштено, главни елемент његовог новог концепта је троугао „САД – Русија – Кина“ у којем покушава пронаћи чаробну формулу новог светског поретка. Изнова треба подсетити на Хенрија Кисинџера који је ови замисао објавио у књизи “ The U.S.-China-Russia Strategic Triangle Relationship „, али у којој Кисинџер ни у једном реду Русију и Кину не назива непријатељима, него силама с којима је нужно градити стратешко партнерство. С друге стране, Бжежински Русију и Кину назива „актуелним“ и „вероватним“ непријатељем, међу којима САД морају изабрати савез са једним, на штету и једне и друге земље. Прилично амбициозан план, за чије је остварење потребан потпуни аутизам актуелних и будућих власти и у Москви и Пекингу.

Наравно, за Бжежинског однос између Сједињених Држава, Русије и Кине није равноправни савез, него покушај да се изгради нови светски поредак у којем би Сједињене Државе преко Блиског истока и Европе успеле да спрече формирање руско-кинеског савеза. Већ на почетку Збигњев нуди своје рецепте.

Он открива пет стварности које, по његовом мишљењу, указују на већ постојећу прерасподелу снага у свету.

Прво, иако Сједињене Државе остају најјача држава, „узимајући у обзир сложене геополитичке промене у регионалним равнотежу снага, више нису највећа сила на глобалном нивоу“. Међутим, ниједна од осталих великих сила то исто није, каже Бжежински.

Друго, „Русија је тренутно у последњој фази царске децентрализације“ и више не може постати „национална држава царства“. То се догодило након удара у Украјини, јер Бжежински сматра да без Украјине, Русија никада неће бити царство.

Амерички стратег овим признаје да је борба за Украјину у ствари била борба за ликвидацију такозваног „Руског царства“.

„Процес је био болан, али то не значи да је Русија заувек пропустила прилику да с временом постане, ако буде деловала мудро, водећа европска национална држава. Међутим, сада је то апсолутно беспредметно, јер се Русија одмакла од исламског југозапада, који је био део царства, као и од Украјине, Белорусије и Грузије, а да не помињемо балтичких земаља „, каже Збигњев Бжежински.

Као национална држава ће Русија постати велика европска земљу, али о Европи мало касније.

Трећи фактор за Бжежинског је важна чињеница да се Кина убрзано развија као будући равноправни и вероватни амерички непријатељ.

Европа није глобална сила, а мало је вероватно да ће то бити и у будућности, четврта је кључна ствар светске геополитике по Бжежински. Разумљиво је зашто је за атлантист Европа благо речено само „млађи партнер“, а таква треба остати и у будућности.

„Европа је у политичком и културном смислу амерички савезник и подржава наше темељне интересе на Блиском истоку и постојаност Европе у оквиру НАТО савеза је неопходна за будуће конструктивно решење руско-украјинске кризе“, тврди Бжежински.

У пети фактор Бжежински убраја оно што се сада дешава, а то је политичко буђење у пост-колонијалним муслиманским земаљама, што је делом закаснела реакција на понекад оштра сузбијања њихових права углавном од стране европских земаља.

„У овој реакцији важну улогу играју јаки осећаји неправде и религиозна мотивација која уједињује велик број муслимана против спољног света“, мишљење је америчког стратега.

На основу ових пет стварности Бжежински захтева од Сједињених Држава да „преузму иницијативу у промени глобалне равнотеже моћи, тако да се насиље које се догађа у муслиманском свету, а које понекад и прелази његове границе, не прошири накнадно и на низ других земаља такозваног Трећег света .

„Потребно је створити структуру у којој велике силе могу обуздати побуну исламског света, пре свега у Азији и Африци“, саветује Бжежински.

Стратегију у изградњи нове глобалне безбедносне архитектуре Бжежински описује у пет тачака.

Прво, „ефикасно се супротставити постојећем насиљу на Блиском истоку“. Стога Америка треба створити коалицију „која ће у различитим степенима укључивати, међу осталима, Русију и Кину“.

Ово је изненађујуће слично Путиновом предлогу који је изнео на Генералној скупштини Уједињених нација у септембру прошле године. Тада је руски председник предложио стварање коалиције против „Исламске државе“ и против тероризма у целини, а не против муслиманских народа које је захватио осећај безнађа и побуне против бивших колонијалиста.

Наравно, Бжежински тврди да коалицију морају створити Сједињене Државе, а Вашингтон ће бити тај који ће диктирати услове Кини и Русији.

У случају Кине, потребно је да „одустане од себичне пасивности у односи на регионалну кризу на Блиском истоку, јер ће за Пекинг то бити политички и економски корисно и лакше ће остварити своје амбиције на међународној сцени“.

Дакле, Кина би требала интервенисати у хаосу којег су створиле Сједињене Државе и који је последица западних интервенција у исламском свету. С друге стране, за Русију вреде строжи услови.

„Русију прво треба уверити да се мора одрећи једностране употребе силе против својих суседа. Особито Украјине, Грузије и балтичких земаља“, пише Збигњев Бжежински

Преведено на руски, то значи да Русија мора да одустане од било каквог савеза, партнерства, па чак и утицаја међу земљама бившег Совјетског Савеза, те прихватити чињеницу да све ове земље морају постати протекторат НАТО савеза.

Зачудо, Бжежински истовремено тражи одустајање Русије из своје историјске сфере утицаја, а на другој страни да игра америчку игру на Блиском истоку. Ипак, објашњење за све садржи сама логика геополитичке анализе, која се може видети из другог дела његове стратегије, где тврди „како је Русија по први пут у својој историји заиста национална држава, што је изузетно важно, али се не узима за озбиљно“.

Бжежински напомиње како је након распада Совјетског Савеза „неруске становништво републике постало формално независно од државе, те је до сада јачало своју независност, а Кина и Запад ову нову стварност користе у различитим регионима, свака на свој начин и на штету Русије“.

Јасно је да се то првенствено односи на Украјину, коју је Запад све начине покушава извући из руског света, као и у Централној Азији, где се, по речима Бжежинског, једнако понаша и Кина, иако у блажем облику.

Идеја о руско-кинеској некомпатибилности, која очајнички треба атлантист како би се спречило формирање „Евроазијског блока“, кључ је геополитичке мисли Бжежинског. Његов је посао било уплитање у руско-кинеске односе још ’70 -их, када је дефинисао смернице америчку спољну политику, те упозоравао на напете односе између Москве и Пекинга око Камбоџе и Авганистана.

Сада сугерише да Русије и Запад направе објективну процену својих интереса, иако је јасно да иза свега стоји страх од руско-кинеског зближавања.

„У међувремену, будућност саме Русије зависи од њене способности да постане важна и снажна национална држава у саставу уједињене Европе. Ако се то не догоди, онда ће то имати веома негативан утицај на руску способност супротстављања растућем територијалном и демографском притиску из Кине“, тврди Бжежински, који као да је забринут за Русију, иако заборавља да се Москва окренула истоку и евроазијском простору тек након агресивне политике НАТО савеза у којем више од 20 година никако није могла пронаћи искреног партнера.

„Спасите се од Кине и идите у Европу и тамо будите или као водећа европска државе, или једноставно као важна држава у уједињеној Европи“, порука је Русији.

Јасно је да се одбацује Русија као доминантна земља, али је то је једина могућност за њен опстанак. Према америчком стратегу, Русија треба да постане „једна од“ европских националних држава и чак ући у Европску унију, али се истовремено мора одрећи свих својих амбиција на глобалном плану.

А што је с чињеницом да, према Бжежински, Европа и даље треба да остане млађи партнер Сједињених Држава, те не сме играти важну независну улогу у глобалним пословима? Треба ли Русији таква Европа? Осим тога, не треба ни спомињати чињеницу да Русија није баш у никаквом сукобу с Кином, укључујући и простор централне Азије.

Међутим Бжежински то разуме на други начин и сматра да је Русија већ изгубила Украјину, у ствари, као што је рекао ’90 -их, без Украјине Русија не може бити царство, или боље речено, може бити само азијско царство које ће довести до проблема с Кином. Но, након што се Украјина удаљила, сада се Москву упозорава да треба бити опрезна с Кином, те да је добродошла у Европи, где ћете бити највећа земља, вероватно заједно са Немачком.

Упркос апсурдности ове „понуде“, треба разумети да Бжежински не говори о данашњој Русији, него о будућој у којој неће бити Путина.

„Конструктивна америчка политика треба деловати хитно и гледати дугорочно. Сједињене Државе треба настојати у постепеном уверавању Русије да може постати утицајна свјетска сила само као део Европе“, тврди Бжежински, вероватно мислећи на системски рад који ће дати резултате након Путинове владавине.

То је у ствари нагласак на повратку прозападних политичара на власт, ако не директно, онда евроцентрична елите, иако Бжежински тешко може објаснити да је то у принципу немогуће. Путиново окретање Азији није на штету Европе, а Русија ће градити своје односе и са Кином и са Европом на основу својих националних интереса. Сада је у току велики пројекат изградње евроазијског лука „Берлин – Москва – Пекинг“, а то је најгора ноћна мора за атлантистичку елиту.

Међутим, они који не желе никакво повезивање Европе, Русије и Кине, морају, у првом реду, што је више могуће ослабити односе између Русије и Кине саме.

Осим тога, будући да Москва тежи јединству са Европом и Кином, управо зато Пекинг треба уверити да му је Вашингтон партнер. То стоји у трећем ставу стратегије Бжежинског.

„Перспектива за Кину у блиској будућности је да постане главни партнер Сједињених Држава, а по том питању треба радити на смањењу глобалне кризе попут оне која се сада шири и ван Блиског истока. Ако се ова криза не локализује, она ће се ширити и покрити јужна и источна подручја Русије, као и западне Кини. Локални регионални геополитички циљеви Кине су пословање с младим републикама централне Азије, муслиманским земљама и бившим британским колонијама у јужној и западној Азији, посебно Пакистану, али и Ирану, с обзиром на његову снагу и стратешку и економску улогу. То би требао бити циљ глобалних кинеско-америчких споразума. (…) Кинеска улога мора да одражава међусобно разумевање у растућој америчко-кинеској сарадњи у решавању блискоисточне кризе, што је историјски важан тест њихове способности да заједно пруже и јачају стабилности у целом свету“, пише Бжежински.

Бжежински нуди Кини муслимански свет, као да је америчко власништво, али ће за то цена бити савез са Русијом и одбијање Кине у јачању сарадње са Москвом на Пацифику и југоисточној Азији, подручјима од изузетне важности за Пекинг. Неколико година је Обамина администрација покушавала „продати“ идеју „велике двојке“ Пекингу, али су Кинези одбијали те замке. Исто тако, што је сад већ јасно, то је „најинтелигентнији“ део плана Бжежинског.

Четврта тачка је потреба да се „вратити релативна стабилност“ на Блиском истоку због сузбијања недрзавних оружаних група, као што су калифат и његови савезници у целој регији. То заједно морају учинити државе региона, сарађујући са Сједињеним Америчким Државама, Русијом и Кином. Бжежински у тај „савез“ позива позива и Иран, Турску, Израел и Египат, али и тврди како озбиљно сумња у способност Саудијске Арабије да данас „игра важну конструктивну улогу у региону“. Дакле, борбу на терену би требало водити требали Иранци, Турци и Египћани, уз подршку „Велике тројке“ и Европе.

Бжежински жели да САД, Русија и Кина раде заједно, како би се пронашао начин да се врати мир на Блиском истоку. Но, у исто време, било какво одустајање од америчке хегемоније у Блиском истоку не долази у обзир.

„Потпуно повлачење Сједињених Држава и америчких војника из муслиманског света, идеја омиљенакод наших америчких изолациониста, може изазвати нове ратове. На пример, између Израела и Ирана, између Саудијске Арабије и Ирана, велике интервенције у Египту у Либији, што би изазвало још дубљу кризу поверења у стабилизацијску улогу САД-а у свету. (…) u том случају, Русија и Кина би могли, на различите начине, али је на потпуно непредвидљив начин, из ситуације извући геополитичке предности, премда би, на првом месту, патио сам светски поредак у геополитичком смислу. иi на крају, али не мање важно, државе расцепкане Европе ће бити уплашене и почети ће тражити спонзоре у том моћном триу. Пријатељске земље ће се такмичити једне с другима, што ће довести до одвојених споразума свакога са сваким и с било ким „, пише Збигњев Бжежински.

Дакле, ако се САД повуку с Блиског истока, изгубиће Европу. Само није јасно како ће САД остати на Блиском истоку и хоће ли америчка војска заменити улогу Русије и Кине и преузети терет реконструкције регије? Јасно је да Москва и Пекинг имају сопствену стратегију јачања утицаја на Блиском истоку и њима очување америчких база у региону очигледно не одговара.

Пета тачка стратегије каже да је потребно обратити посебну пажњу „да се политички поново активирају масе ван западних земаља“.

„Сјећање људи који су дуго времена били изложени политичком прогону у великој мери доприноси драматичном и брзом буђењу исламског екстремизма на Блиском истоку. Но, могуће је да је оно што се дешава данас на Блиском истоку, само почетак већег феномена, који ће уу будућности настати у Африци, Азији, па чак и код колонијалних народа у западној хемисфери. Систематско убијање баш далеких предака од стране колонизатора који су стигли углавном из западне Европе и уништење колонијалних народа је упоредиво са нацистичким злочинима у Другом светском рату. Жртава је буквално било на милионе. Политичко неповјерење у комбинацији са закаснелим гневом и бол су моћна сила, која сада излази на површину и тражи освету. и то не само у муслиманском Блиском истоку, него, највероватније, и шире од њега. (…) u данашњем постколонијалном свету почиње нова историјска реторика. Муслиманске и друге земље гаје дубок осећај непријатељства према Западу и његовом одбацивању колонијалне прошлости, чиме оправдају њихову депривацију, беду и недостатак самопоуздања“, пише Бжежински.

Дакле, према америчком стратегу, бивши робови и потлачени ће се осветити бившим колонизаторима. Али какве везе с тим имају Русија и Кина, које су и саме биле жртве колонијалних ратова? Уосталом, према логици Бжежинског, Пекинг и Москва морају радити заједно са Сједињеним државама да реше блискоисточни проблем. Тако ће Русија и Кина у очима муслимана бити на истом броду са њиховим бившим тлачитељима.

Бжежински се боји да нема алтернативе заједничким акцијама трију земаља, а „жељу да се једнострано остваре асиметрични циљеви диктирају војни и идеолошки разлози, што никога неће довести нигде и аутодеструктивно је губљење времена“.

„За Америку, то може довести до дужег сукоба, док равнодушност можда чак и до деморализације и повратка у сопствену политику изолационизма у којој смо заглавили у 20. веку. За Русију, то би могло да значи озбиљну сметњу, јер би се повећала вероватноћа одређеног признања доминантне улоге Кине. За Кину, то значи не само разлаз са Сједињеним Америчким Државама, него и рат с Јапаном или Индијом, или обоје. У сваком случају, током дуже фазе верских и квазивјерских ратова који се одвијају широм Блиског истока под заставом лицемерног фанатизма, то би довело до ескалације крвопролића у региону и шире, као и раширеног пораста насиља уопштено“, тврди бивши амерички саветник за националну безбедност.

Дакле, „сви морају деловати заједно“, али су иницијатива и план амерички. Тако Бжежински признаје да Сједињене Државе више и нису доминантна сила, али је важно да сада задрже своју супериорност.

„Сада је то доба готово. Иако је мало вероватно да ће у блиској будућности, било која земља бити у стању да економски и финансијски превлада Америку. Међутим, захваљујући новим системима наоружања, неке земље могу одједном добити прилику да крену путем самоубиства и заједнички крену у смртоносну борбу против Сједињених Држава. Не улазећи у теоријске детаље, изненадно јачање неких земаља сугерише да Америка може ослабити у војном смислу, а то би значило и крај америчке глобалне надмоћи. Као резултат тога, свет ће вероватно утонути у хаос. и то је разлог зашто су Сједињене Државе треба усвојити политику у којој ће барем једна од двије потенцијално опасне земље постати њихов партнер у промовисању регионалне и глобалне стабилности, а уједно учинити да нас заобиђе најнепредвидљивијим, али и потенцијално највероватнији непријатељ. До данас, тај је противник била Русија , али у будућности то може бити и Кина“, закључује Бжежински.

Дакле, све је једноставно. Постоје два непријатеља, садашњи и потенцијални, а енергија је потребно усмерити у повољном смеру за Америку. Све снаге треба усмерити против муслиманских земаља, да се, не дај Боже, Кина и Русија с њима не уједине против Запада, што би био последњи ексер у сандуку његовог пројекта глобализације. Било како било, Бжежински жели хитно реструктурирање, односно реорганизацију целог света.

Чак и када би стратегија Збигниева Бжежинског могла получити резултат, проблем је што Сједињене Државе данас немају 20, чак ни десет година за њено провођење, јер су и саме у проблему унутрашње прилагођавања или „перестројке“.

За крај не треба посебно напомињати да су, иако Бжежински рачуна на време „после Путина“, руски и кинески званичници, актуелни и будући, научили историјску лекцију из ’70 -их и успешног балансирања Хенрија Кисинџера између Москве и Пекинга, а на штету и Русије и Кине. Историја ће показати да ли је могуће да две светске велесиле попут Русије и Кине поверују обећањима Вашингтона и на сопствену штету се одрекну сарадње, не само билатералне, него и са земљама широм евроазијског простора и шире.

Осим тога, за спровођење овог плана би се САД морале одрећи или утицаја на истоку Европе, ако желе да придобију Русију, или у азијско-пацифичком региону, ако за савезника желе Кину. И једно и друго се у овом тренутку чини немогућим, јер тиме доводе у питање бит саме стратегије глобалног вођства, а надати се томе је научна фантастика.

Извор: altermainstreaminfo.com – Н.Бабић

Ознаке: N.Babić, блиски исток, геополитика, ЕУ, Збигњев Бжежински, Кина, Русија, САД