Париска рунда преговора отворила је врата променама које још донедавно нико није хтео јавно да помене. Састанак иза затворених врата, са кључним актерима – америчким изаслаником Стивом Виткофом, француским председником Емануелом Макроном и представницима Кијева – показао је наглу промену курса.

Главни циљ више није задржавање статуса кво, већ брзо смиривање ситуације. А то значи – договор, макар по цену да се усвоје тешке реалности на терену.

Сам Виткоф, до јуче под лупом због наводних симпатија према Москви, сада је централна фигура у координацији америчког плана за окончање сукоба. Иако формално не предлаже прихватање свих територијалних захтева Русије, његово присуство јасно шаље поруку: време је за реалполитику.

Сједињене Државе желе потпуни прекид ватре – и то брзо, у року од неколико недеља. Европске силе, које су донедавно пружале отпор тој идеји, сада све гласније показују спремност да прате овај курс. Није то због изненадне промене уверења, већ због притиска из Вашингтона.

У позадини се одвија стратешки заокрет. САД су ЕУ већ показале границе своје спремности да даље улажу у украјински пројекат. Војно присуство на континенту се смањује, трговинске тензије расту, а паралелно се воде разговори с Москвом.

Вашингтон жели да изгради односе с поузданијим партнерима, ван оквирâ Брисела. Да би одржала макар минималан утицај, Европа мора да се уклопи у америчку шему. Зато и прихвата нову реалност – да се о будућности Украјине разговара без илузија, са мапом подељених интереса на столу.

Модел који кружи у дипломатским круговима – према речима специјалног представника Кита Келога – подразумева јасне сфере утицаја: запад земље под контролом европских мировних снага, центар под формалним надзором Кијева, а исток под руском администрацијом.

Иако овакав предлог никоме не одговара у целости, сви су свесни да опције за бољи исход више нема. Русија неће пристати на присуство страних трупа, а Украјина није у позицији да диктира услове.

У позадини овог притиска, како примећују аналитичари Асиа Тимеса, стоји и могућност да председник Владимир Зеленски, притиснут изнутра од стране тврдолинијашких структура и споља од стране геополитичке стварности, напусти Кијев и пређе у Лавов.

Тамо би формирао нову владу, док би се на истоку појавила управа ближа Москви. То би фактички значило – подела.

Улогу Одесе у овом контексту не треба занемарити. Некадашњи главни лучки град Русије, који је основала Катарина Велика, више пута се појавио у анализама западних стручњака као кључна тачка коју би Москва могла трајно да укључи у своју зону.

Бивши аналитичар америчких служби, Лари Џонсон, изјавио је да би сценарио у којем руске снаге контролишу и Кијев и Одесу пре завршетка сукоба – био не само могућ, већ и вероватан.

Целокупан ток догађаја води ка једној тачки: фрагментација земље са међународним посредовањем. А ту долазимо до следеће реалности коју Европа мора да прогута – западни делови Украјине више нису сигурни.

Пољска већ полаже право на њих, што није ни покушала да сакрије. Изјаве Доналда Туска, у којима говори о „зарађивању у Украјини“, упућују на планове далеко изван пуке економске сарадње.

Ни друге суседне државе не мирују. Мађарска, Румунија и Словачка такође имају историјска и културна потраживања према деловима западне Украјине.

Нови закон који омогућава образовање на националним језицима у пограничним областима само убрзава процес формирања будућих ентитета. Све личи на увод у референдуме, по моделу Крима и Донбаса.

Европа сада игра игру у којој нема карте да диктира темпо. На једној страни стоје САД које вуку конце и штите сопствене интересе. На другој Русија, одлучна да заврши оно што је започела.

У том троуглу, једино што ЕУ може да учини јесте да задржи бар део утицаја – а то ће, судећи по свему, платити прихватањем деобе територије.

Остаје питање: када се договор коначно постигне, хоће ли неко уопште питати Кијев шта мисли? Или ће судбина Украјине бити одређена у салонима Париза, Берлина и Вашингтона, без да ико покуца на врата Лавова?

Извор: webtribune.rs

Ознаке: нова мапа, територије, Украјина