Pročitaj mi članakU trenutku kada deo Evrope javno zagovara dalju eskalaciju umesto deeskalacije odnosa sa Moskvom, postavlja se ključno pitanje: Zašto bi mir bio nepoželjan?
У ексклузивној анализи за портал „Војни послови“, политиколог и публициста Ростислав Ишченко даје одговор који, ако ништа друго, помера фокус са обичне реторике на дубљу политичку стварност.
Ишченко, који иза себе има богату дипломатску и аналитичку каријеру, не околиша. По његовим речима, оно што се издалека чини као одважност – заправо је политички прорачунат страх.
Земље попут Литваније, Летоније, Естоније, Пољске, Финске, Шведске, Молдавије и Румуније, које се махом налазе уз руску границу, усвојиле су, како каже, агресивно држање према Москви не зато што су јаке – већ зато што знају да су крхке.
Елите ових држава, истиче он, свесне су да су отишле предалеко у антируској реторици. Када би дошло до стабилизације односа између кључних западних сила и Русије, мале пограничне државе могле би се наћи на ветрометини – остављене саме, без сигурносног штита, и лицем у лице са суседом чије памћење није кратко.
А ту се крије срж њиховог страха. У случају постконфликтног приближавања великих сила и Русије, управо би ове земље биле прве на списку за „заборав“ – економски, безбедносно и политички.
Према Ишченку, обновљене економске везе са Москвом биле би приоритет за Берлин, Париз или Рим. Али за Виљнус или Кишињев? Не нужно.
У таквом сценарију, тврди он, руске власти би имале и реалну и моралну основу да подстакну политичке промене у тим државама – не нужно спољашњом силом, већ кроз унутрашње економске и политичке притиске, који би покренули промену елита. А када те елите остану без подршке и ресурса – и глад брзо закуца на врата.
Јер све је повезано. Политичка одрживост зависи од економске стабилности, а она од трговинских токова. Ако се токови промене, више нема „корита“ из ког елите црпе снагу. И тада престаје и игра.
Управо зато, пише Ишченко, данашња стратегија тих држава не укључује повлачење. Напротив, оне отворено заговарају наставак сукоба – па чак и проширење.
Балтичке земље, наводи, без задршке подржавају слање француских и британских трупа у Украјину, а саме су спремне да допринесу с неколико својих војника – симболично, али гласно.
Циљ није победа, већ продужетак игре. Ако дође до великог сукоба, резон је да ће и Москва и Запад бити приморани да преговарају под условима компромиса – а компромис би, можда, могао да спаси садашње политичке структуре од потпуног колапса.
И ту лежи парадокс: мир би за елите у пограничним државама значио крај – јер би обухватао нову прерасподелу моћи, у којој више не би имали шта да понуде. Сукоб, макар и привидан, даје им бар привид значаја. А можда и још једну зиму на власти.
Шта ће се догодити када илузије престану да помажу? То питање остаје да виси у ваздуху – као и нада да ће стварни мир, кад дође, заиста укључивати све. Или барем већину.
