Покрет Blockupy је поводом отварања нове зграде Европске централне банке у Франкфурту у Немачкој организовао велики протест против капиталистичког режима, мера штедње и арогантне финансијске олигархије.
Der Spiegel пише како су грађани Франкфурта страховали од нереда. Већ у раним јутарњим сатима су се у центру града почели да пале полицијски аутомобили, демонстранти су бацали камење, док је полиција узвраћала употребом водених топова.
„У Франкфурту су у близини седишта ЕСБ гориле канте за смеће, аутомобилске гуме и возила. Демонстранти су покушали да провале у забрањену зону коју је штитио кордон полиције, али су заустављени од стране снага безбедности. Демонстранти су камењем напали ватрогасце и трамваје, али полиција није посебно реаговала и ограничила се на заштиту ЕС „, пише даље Der Spiegel.
„Атмосфера је агресивна, али смо очекивали насиље и имамо довољно особља на терену“, рекла је гласноговорнца полиције Клаудија Рогалски.
Покрету Blockupy су се продружили и активисти из Италије и Француске, који су дуже време најављивали да ће покушати да спрече прославу отварања новог седишта ЕСБ блокадама и грађанским немирима. Полиција је саопштила да је прекјуче на великом протесту у Франкфурту било око десет хиљада демонстраната.
Десетак хиљада људи, вероватно и више, хтело је показати како се не мире ни са политиком коју води Брисел, ни са мерама штедње, ни приватизацијом, а посебно се хтело указати на ароганцију банкара који у овако тешким временима троше 1,3 милијарде евра за изградњу нове палате.
Лидер ЕСБ Марио Драгхи се понашао као да га се све то нимало не тиче и приликом отварања нове зграде ЕСБ рекао:
„Ова зграда симболизује оно најбоље што Европа може заједнички постићи. Многи су људи неуморно радили да би та зграда постала стварност. Она је заштитни знак Франкфурта и импресиван нови дом ЕСБ у којем ћемо проводити своје задатке.“
Франкфурт је личио на бојно поље, али се данас изгледа вратио својој свакодневици. У јучерашњем саопштењу франкфуртске полиције стоји „како је након завршетка протеста Покрета Blockupy ноћ протекла углавном мирно“.
„Било је неких мањих инцидената, један запаљени аутомобил. Један је осумњичени је у касним вечерњим сатима ухапшен за јучерашњи напад на полицијске службенике, тако да је број ухапшених сада 26. Један италијански држављанин је окривљен за тешке телесне повреде и биће изведен данас пред судију. Сви остали су пуштени након спровођења полицијске обраде. Број повређених у нередима се повећао на 150“, стоји на службеним страницама немачке полиције.
Шта се, дакле, прекјуче догодило?
Марио Драгхи и финансијска олигархија у Франкфурту ионако знају да их велики део Европљана дословно мрзи, а њихове „мере штедње“, „структурне реформе“ и „пореске консолидације“ би се правим именом требале звати – пљачка и грабеж до последњег цента.
Зашто се онда у Франкфурту демонстрирало само један дан? Зашто се нису подигли шаторе и покренуо ЕвроМајдан тамо где би стварно имало смисла? Коначно, зашто је 10 000 људи у Франкфурту, са свом кореографијом, заставама, транспарентима и чиме све не, трошило свој новац и време да би на један дан дошли да изразе своје (оправдано) незадовољство.
Ту су били и неизбежни анархисти из групе BlackBlok, од којих се организатори покрета Blockupy ограђују, а који су опет били „дежурни кривци“ за насиље и палеж.
Можда се многи неће сложити са овим, али ако је цео протест замишљен као један дан „побуне“, није га требало ни бити. Марио Драгхи, финансијски моћници и европска политичка елита ће и даље чинити оно што су наумили.
Протест у Франкфурту се није ни могао претворити у прави бунт из простог разлога што ови људи, који знају да Европа иде у кривом смеру, немају заједнички називник у облику идеологије или политичке платформе у оквиру које би деловали. Прекјуче смо видели 10 000 огорчених људи који су на тренутак чинили једну целину, ону антикапиталистичку, који су се потом разишли и вратили својим кућама. Насиље које је пратило прекјучерашње протесте такође није имало никакве сврхе, односно било је сврха самом себи. Случајно или не, тамо где би насиље могло бити потребно никад га нема.
Зашто је томе тако, можда је најбоље описао професор економије на Универзитету у Отави, оснивач и директор Центра за истраживања и глобализацију, те уредник портала Global Researcha, Michel Chossudovsky, који у једној од најбољих анализа објашњава феномен друштвених покрета и утицаја филантропских фондација чијим новцем корпоративне елите успевају усмеравати, спутавати и онемогућавати било какве промене.
Светска олигархија и европски финансијски моћници знају да су протести неизбежни и због тога су од утицајног неолибералног Aspen Instituta наручили студију о протестима и немирима широм света и закључили следеће:
„Срећом, протести нису реални политички пројекат способан променити постојећи поредак и изградити алтернативу засновану на социјалној правди. „Олигариха је чак закључила“ како их побуне без револуције која ће променити постојећи поредак нимало не плаше“.
У том контексту је занимљив учланак једног италијанског блогера који у говори о свом искуству из Атине, где се уверио да су чак и они који виде неправду систематски претворени у „космополитске индивидуалисте“ који нису у стању променити ништа. Можда звучи дефетистички, но хиљаде, десетине хиљада протеста протеклих година у Европи који нису променили ништа ипак нешто говоре. Италијански блогер који пише за Vox Populi проблем види у одбацивању или непознавању Марксове идеје друштвености, која је поражена од стратега распршивања револуционарне левице. Маркса су данас потиснули Џорџ Сорош и његово „Отворено друштво“, који су кроз разноразне друштвене покрете и удружења (од којих свака има свој партикуларни интерес и мало се интересује за проблеме других) лукаво атомизирали и уситнили огроман људски потенцијал и затомили праву природу човека као друштвеног бића.
„Космополитски индивидуализам“
Оно што је неолиберална елита успела учинити је тако велико да огромна већина и не примећује. Левица је мртва. Преживљава у малим нишама, интелектуалним и не. Рећи да је и кап у океану би било превише.
Шта је космополитизам? Свако је грађанин света. Шта је индивидуализам? Појединац је у средишту света.
Вечерас у Атини сам имао расправу са једном девојком из Шпаније и једним Грком. Он има 36 година и из Атине је. Она пуно мање, мислим чак мање од 25. Обоје су пуно путовали. Она много више. Између нас се говорило енглески. Како би се разумели, нас троје из земаља јужне Европе смо морали говорити језиком северне Европе.
Како променити свет? Она и он су једногласно говорили: „За промену света свако од нас мора да покуша да промени себе, а онда људе у непосредној близини. Тада ће се свет да промени.“
Ја сам рекао „како је Маркс тврдио да није људска свест та која у људи ствара њихово друштвено биће, напротив, њихово друштвено биће је то које одређује њихову свест.“ Нису се сложили с тим.
Грк ми је рекао: „Када би син власника компаније Нике био мој пријатељ, разговарајући с њи ја би га могао променити и онда када заузме место оца неће бити г ** но попут њега.“
Одговорио сам му: „Али он има интересе различите од твојих, мојих. Стварно се надаш да би га могао променити?“. Он је одлучно одговорио: „Да!“
Шпањкиња вели: „Ја не верујем у зидове и границе.“, А он додаје: „Променом се прво мора почети од себе.“
Она има камеру Канон, а он неку јапанску, не знам марку. Кажу ми да новац није ништа, а ја питам: „Је ли онда и пиво које смо попили исто ништа?“
У међувремену је менаџер Хитачиа славио јер је купио компанију Ансалдо. Наравно, новац неће бити расподељен међу радницима и уложиће се тржишту акција како би остварио још већи профит.
Почела је расправа око моје јефтине наруквице коју сам купио од Јамајканаца на Тргу Монастираки. Они кажу да су Јамајканаци досадни и не остављају људе на миру, не поштују вољу других и наваљују све док се наруквица не купи. Покушавам им рећи да је за имигранте са Јамајке то једини посао који могу да раде. Затим смо причали о Пакистанцима који каменују жене. Рекао сам да морамо оставити на миру те људе и дати им прилику да сами одреде како ће живети. Од те теме, до потлачених радника и компање Нике, итд.
Појединац је у центру, људи су измешани. Дакле, путовати у свету измјешаних људи је као путовати увек на истом месту.
Политика их не занима баш нимало. Кажу да не вреди. Њему сам покушао објаснити последњи предлог министра Вароуфакиса.
Она снима видеа, узма новац ту и тамо и обилази цео свет. За њега не знам шта ради, али ако у доби од 36 година иде ван у вечерњим сатима на пиће, не знам ради ли то јер не зарађује довољно?
Кад сам му покушао рећи да су наши родитељи у нашим годинама зарађивали више, разговор је престао.
По њима, политика, економија, све то не вреди ништа. Сви смо ми грађани света. Морамо се поштовати међусобно и све ће бити добро. Свет ће се променити.
„Како је могуће да се праве вредности на крају нађу у служби крупног капитала и то на глобалном нивоу? Како је могуће да људи који пуно путују, упознају различите културе и различите приче онда не разумеју како побогу функционише ово друштво? Неолиберална елито можеш славити! Војска робова свесна своје слободе стоји пред вама“, овим речима завршава своја размишљања случајни Талијан на – случајном или не – пропутовању по Грчкој.
Враћајући се на протесте у Франкфурту, неолиберална елита је прекјуче отварала шампањац, а град је горео. Нешто слично се догодило на самиту Г8 у Ђенови (Италија) у јулу 2001. Касније је доказано да је међу 300 000 демонстраната она најнасилнија група била пажљиво праћена од стране тајних служби све до места протеста. Половина их је дошла возом са севера Европе и у Италију су ушли на граничном прелазу Como-Chiasso, где се улази из Швајцарске. Друга група је дошла трајектом из Солуна.
Сви до једнога су у својим матичним земљама били регистровани као припадници „субверзивних група“, а опет су организовано и несметано стигли су у Ђенову, направили хаос и отпутовали не променивши ништа. Ово је свакако тема која тражи опширну расправу, а прекјучерашња „побуна“ у Франкфурту би била само један њен део.