Прочитај ми чланакНАТО алијанса данас не нуди ни најмању гаранцију одвраћања од егзистенцијалне опасности са којом се Грчка суочава са истока, већ јој, напротив, гарантује умешаност у свађе које се ње уопште не тичу, рекао је угледни грчки новинар Јоргос Харваљас.
Он је у ауторском тексту за портал „Хеленископ“ истакао да Алијанса прихвата земље које не испуњавају основне демократске критеријуме и отвара врата нацистичким режимима, а с друге стране да Србију, јединог грчког савезника, коју је бомбардовао сам НАТО, представља као њеног непријатеља.
„Национална срамота епских размера у водама Касоса поново је на површину избацила спорно питање: С обзиром на неспособност нашег политичког особља, где би Грчка могла да потражи ослонац како би се суочила са сталним турским изазовима свом националном суверенитету? Можда у… НАТО -у? Било би добро да будемо свесни реалности како не бисмо имали лажна очекивања.
Сврха успостављања НАТО-а 1949. године била је врло специфична. И легитимна. Почео је као савез држава слободног западног света, уједињених пред аветом претње „црвеног тоталитаризма“. А како је Турска доспела тамо то је друга ствар, коју данас скупо плаћамо…
У сваком случају, разлог за оснивање Атлантског савеза био је сасвим јасан. Границе у Европи свакако су биле консолидоване. И уопште нисам сигуран да су Совјети имали намеру и способност да их пробију и упропасте земље које су биле под утицајем Запада. Али комунистичка опасност је свакако постојала. Доживели смо то и у Грчкој, у најстрашнијим условима братоубилачког рата. Савез је, дакле, имао јасну антикомунистичку оријентацију. Али не антируску!
Успут су се мало збунили. Суочени са потребом за ‘експресним опростом’ (Западне) Немачке како би били бедем против совјетског експанзионизма, Американци су заборавили на денацизацију. Они су у суштини заборавили да казне Немачку за њене гнусне злочине и помогли су јој, опраштајући јој дугове, да обнови своју економију да угњетава европски југ данас кроз нагризене колективне структуре ЕУ.
Средином 1950-их, САД су постепено гурнуле Немце у Коалицију и почеле да попуњавају места особља НАТО-а свим врстама нацистичких олоша. Кључни хитлеровци и ратни злочинци као што су Адолф Хојцингер и Ханс Шпидел, уместо да буду у Нирнбергу и добију заслужену казну, одједном су се нашли као генерали новоформираног западнонемачког Бундесвера и високи званичници НАТО-а на ‘првој линији’. Баш на врхунцу Хладног рата!
Имајте на уму ово, јер следи дуг пут у разумевању како се Алијанса постепено удаљила од обавеза своје оснивачке сврхе, и уместо да служи вредностима демократије штитећи западни свет од стварних опасности и различитих претњи, нашла се у ангажману са подмуклим циљем: да промовише водећу позицију америчко-немачке осовине у медјународној арени, именујући као непријатеља свакога ко потенцијално може да размишља супротно. Данас Русија, сутра Кина и тако даље.
Ова перцепција није далеко од геостратешког погледа на свет нацизма. Поготово ако се узме у обзир да по логици „циљ оправдава средство“ Алијанса прихвата земље које не испуњавају основне демократске критеријуме, попут Турске, Скопља или Албаније, и отвара врата нацистичким режимима, попут Зеленског.
Данас НАТО није у стању и не жели да се носи са стварним претњама са којима се суочава западни свет, а то су дивља илегална колонизација, опасност од међународног тероризма и агресивне тежње радикалног ислама. Алијанса такодје не формира никакав концепт исправног и лошег у сукобима измедју својих чланица. Она пере руке и затвара очи пред моћницима који своје позиције намећу уценама и претњама.
Нажалост, видели смо то врло рано, таквих јулских дана пре пола века са ‘Атилом’ на Кипру. Разарајућа неактивност НАТО-а приморала је Константиноса Караманлиса да повуче земљу из војног огранка Алијансе, у знак протеста. Иста некативност испољавала се и у кризи Имије.
НАТО данас не нуди ни најмању гаранцију одвраћања од егзистенцијалне опасности са којом се Грчка суочава са истока.
Напротив, нуди гаранцију умешаности земље у свадје које се ње уопште не тичу. Не треба уопште бити русофил да би се схватило да је осетљивост показана у украјинском случају крајње лицемерна и „а ла карте“ и да нема никакве везе са исправном страном историје.
Грчка је такође друга чланица НАТО-а. Последњи пут је своје право на равноправно учешће искористила Караманлијевим ветом за Скопље. Данас су сви наши потенцијални непријатељи на Балкану унутар и изван нашег јединог савезника, Србије, коју је бомбардовао сам НАТО! Поред тога, Турска контролише и уцењује целу Алијансу као регулаторни агент који намеће свакакве хирове. То је једина земља која може и „купује“ системе оружја где год жели. А када дође време за регрутацију, она игра „мудро неутралног“ и разговара са свима који су укључени, а да се нико не жали.
Насупрот томе, Грчка, која нуди огромне услуге модерном дизајну НАТО-а отварањем рачуна код традиционалних савезника као што је Русија, третира се као сиромашан (и… глуп) рођак. Када дође време да добије „противотров“ од САД, чијим стратешким циљевима првенствено служи уз огромну цену сопственог панцира (злогласне „празнине“), откриће да је напуњен као заустављени разарачи Бредли којима је потребан… мајстор Боб да крену, ЛЦС који служе само за пецање и… уморни Ц-130 којима је потребан џак новца да би могли поново да буду у употреби.
Према свему томе, човек се запита које тачно вредности НАТО промовише и служи и какве користи има Грчка од чланства у овој организацији.
Ако је романтично разговарати о потрази за трећим путем (с обзиром на то да ‘ми нисмо Израел’), наши политичари би сигурно требало да нам објасне како то да наше учешће у НАТО награђује све наше традиционалне непријатеље, изолује старе наше пријатеље и на крају нас… разоружава нас тако што дајемо систем одбране који је плаћен знојем грчког народа измишљеним савезницима, као што су Украјина Зеленског и мула Саудијска Арабија!“.
