Прочитај ми чланак„Ко претпоставља да би могућа промена режима у Србији унапредила нормализацију односа са Косовом, највероватније се вара“, оцењује бивши немачки дипломата Аксел Јенике.
„Питање промене режима у Србији није више спекулативне природе“, сматра бивши немачки дипломата Аксел Јенике и објашњава да је то тако откако су се студенти, мотивисани падом новосадске надстрешнице побунили против корупције и затражили поштовање основних начела правне државе.
Јенике је осамдесетих службовао у Србији и Албанији, а потом је дуго био дипломата ОЕБС-а и Европске уније у региону. Сада је објавио опширан ауторски чланак за лист Берлинер цајтунг из којег доносимо изводе.
У тексту се најпре описује како су се развијали студентски протести и растао отпор у свим слојевима становништва, с недавним врхунцем у марту: „Петнаестог марта у Београду су одржане највеће демонстрације у историји са више стотина хиљада учесника.“
Аутор указује и на покушаје председника Србије Александра Вучића да на све начине неутралише протесте – од оставке премијера, до етикетирања протеста као „обојене револуције“. Кратко се бави најавом контрамитинга 12. априла, а затим овако анализира Вучићеву спољнополитичку калкулацију:
„Он врло добро зна да Европска унија и Сједињене Државе нису стварно заинтересовани за његов пад. Ипак је Вучић тај који, упркос добрим односима с Русијом и Кином, има безусловну вољу да се придружи ЕУ и који под западним притиском више од једне деценије предузима кораке ка нормализацији односа са Косовом. Поврх тога, Брисел и Немачка веома су заинтересовани за литијум добијен експлоатацијом у Србији, наводи се, али и додаје да „уздржана реакција на протесте код студената наилази на неразумевање“.
Особеност протеста
У тексту се спомиње и реакција комесарке ЕУ задужене за проширење, Марте Кос, која је изазвала негодовање, као и њено накнадно објашњење да ЕУ у Србији жели исто што и студенти – изборне реформе, појачану борбу против корупције и слободу медија. Указује се и на став америчке администрације под Доналдом Трампом која „Србији придаје већи геополитички значај него Косову“, а уједно и објашњавају пословне везе Трампове породице са Србијом.
„Особеност вишемесечних протеста је то што студенти нису одредили своје вође. Одлуке се доносе гласањем у пленуму. На питање да ли би Вучић морао да поднесе оставку, један студент је одговорио да председник има углавном протоколарну функцију и да је њему свеједно.“
„До сада су студенти“, пише аутор, „стриктно избегавали сарадњу са опозицијом – да она не би представила протесте као своје. У међувремену, аналитичари виде у симпатичној страни протеста и њихову Ахилову пету. Фореигн Полицy је недавно с правом поставио питање: како студенти без руководства и избора желе да дођу до промена? У тексту је направљена паралела с ’Арапским пролећем’ у Египту, где су, према њему, студенти слично деловали, па им је покрет из руку преотела структурисана, добро организована снага, Муслиманска браћа, која је онда преузела власт.“
„Ерозија суверене државе“
Бивши немачки дипломата подсећа и да опозиција у међувремену тражи експертску владу која би организовала слободне изборе, а да Вучић то у потпуности одбацује.
„Ако се средњорочно оформи коалиција између до сада слабе и добрим делом посвађане опозиције, представника студената, као и широких друштвених снага, постављају се бројна питања о њиховој будућој политици – између осталог и према косовском питању.“
Аутор пише: „Од једностраног проглашења независности фебруара 2008. често се у западној политици заступало мишљење да је тек са отцепљењем Косова завршен процес распада бивше Југославије. Притом се ради о опасној заблуди или свесној лажи. Према југословенском Уставу су додуше конститутивни народи република (Хрвати, Македонци, Црногорци, Срби, итд.) имали право на одвајање, али не и националне мањине односно ’народности’ које су живеле у републикама. Цепање неке републике је било исто тако дозвољено као што је отприлике по украјинском Уставу – референдум на Криму. Целу ствар не мења чињеница да су две аутономне покрајине Србије (Косово на југу и Војводина на Северу) по југословенском уставу из 1974. добиле федерални статус.“
„Дакле“, наставља бивши немачки дипломата, „насилно отцепљење Косова било је почетак процеса ерозије једне суверене државе. Ко то игнорише, онда се наравно чуди што постоје сецесионистичке тенденције у другој републици бивше Југославије, у Босни и Херцеговини, где Република Српска (уз кршење Дејтонског уговора из 1995.) одбацује ’нападе’ слабе заједничке државе. РС се брани од интервенција високог представника Кристијана Шмита, бившег немачког министра пољопривреде, који може да отпушта министре и намеће законе. И то тридесет година после завршетка рата у Босни. Његова овлашћена (такозвана Бонска овлашћења из 1997.) немали број посматрача критикује као неоколонијална.“
Шеф дипломатије се „одважио на лаж“
Аутор се потом окреће генези косовског проблема: „НАТО је 1999. на неки начин створио предложак за ’хуманитарну интервенцију’ противну међународном праву, без мандата Савета безбедности Уједињених нација. Исто толико мало колико је тада на Косову постојала опасност од ’српског геноцида’ над Албанцима, у тој мери је морао да се спречи и ’украјински геноцид’ над Русима и говорницима руског језика у Донбасу 2022. Наравно, у оба случаја је било тешких повреда људских права и злочина против човечности“, пише аутор.
„Међутим“, како додаје, „крајем деведесетих се Јошка Фишер, тадашњи министар спољних послова Немачке из редова Зелених, одважио на лаж која неподношљиво релативизује Холокауст, рекавши да се на Косову мора спречити други Аушвиц. Док Вучић, као и већина Срба, оштро осуђује насилно цртање граница посред Србије, па међународно правно признање Косова као државе ни за њега ни за било којег политичара у Србији не долази у обзир, он је ипак значајним корацима изашао у сусрет Косову.“
Нормализација односа?
У тексту се подсећа да је у међувремену склопљено око 35 „техничких споразума“ који су барем делимично спроведени. Наводи се и Бриселски споразум из 2013. и уговорна обавеза Приштине да се на Косову формира Заједница српских општина.
„Али, управо формирање такве, одлучујуће институције, већ скоро 12 година саботира Приштина под разним изговорима“, пише аутор. „Дијалог је у застоју већ годинама, а сви компромиси на које се у споразуму обавезао Београд, спроведени су – што веома љути и згражава највећи број опозиционих партија у Србији, без обзира да ли се ради о националистичким или проевропским (заправо про-ЕУ) снагама.“
У чланку се и набрајају уступци Београда: повлачење српских државних институција са севера Косова, од полиције, преко цивилне заштите, до судства, „без било какве противуслуге“. А затим се додаје: „За набрајање безброј мера дискриминације српске заједнице које спроводи влада премијера Аљбина Куртија, овде нема простора.“
