Прочитај ми чланак
Многи сиромашни и ниско образовни Немци не гласају на изборима. У неким градским четвртима чак мање од половине грађана користи то своје право. То је зачарани круг, упозорава једна нова студија.
Где се продаје роба са попустом? Да ли ми је социјално пребацило новац? Може ли моје дете на екскурзију? Свакодневни живот најсиромашнијих у Немачкој је исцрпљујући, обележен борбом за опстанак. „Све то значи да живите више из дана у дан, губите перспективу“, каже истраживач сиромаштва Ернст-Улрих Хустер са универзитета у Гисену и Бохуму.
Постоји један, наизглед парадоксални феномен: управо сиромашни и социјално угрожени имају разлога да пожеле промену своје ситуације – али то ретко чине. Они су, барем на политичком нивоу, уздржани и избор представника народа радије препуштају другима, наводи се у недавно објављеном истраживању фондације „Бертелсман“.
Учешће на савезним изборима никада није било тако ниско као 2009. и 2013. године. Међу 17 милиона оних који не гласају нарочито је много људи из најнижих слојева друштва: са малим или никаквим примањима и ниским нивоом образовања.
Посебно у насељима у којима много становника прима социјалну помоћ, чак мање од половине излази на гласање. На изборима у септембру ове године у Корвајлеру, четврти Келна са солитерима (у Немачкој обично синоним за сиромашнији кварт прим. ур), само 42,5 одсто грађана са правом гласа искористило је то своје право.
Насупрот томе, у луксузном Ханвалду гласало је више од 88 процената људи. Истраживачи су открили посебно јаку везу између бирача и стопе незапослености, коју наводимо на примеру Келна: у Корвајлеру она износи преко 19 одсто, у Хахвалд само један одсто. И још нешто, сиромашни се, што се тиче гласања, исто понашају без обзира био то исток или запад земље, богати или сиромашни регион, рурална или урбана област.
Гласање није грађанска дужност
Феномен није нов, али тај јаз никада раније није био тако као велики као на изборима 2009. и 2013. „Констатујемо промену вредности код нижих класа“, каже Роберт Веркамп, коаутор студије. До 80-их година гласање је важило за демократску, грађанску дужност. Данас то више није тако. Такође је одавно превазиђено традиционално везивање за поједине странке: то да на пример радничка класа бира социјалдемократе (СПД), давна је прошлост.
Свакодневни живот прилично је захтеван, каже истраживач сиромаштва Хустер у разговору за ДW: „Тешко је те људе подстаћи да иду и на систематске лекарске прегледе, а камоли да се укључе у један тако апстрактан процес као што су избори. Поред тога, опште неповерење према политичарима, а и сложеност политичких одлука, на пример код Европске уније, одвраћају људе да се укључе у политичко-демократски процес.“
Човек се прво бори за крај у ком живи
Аутор студије верује да ће се тај феномен још појачати: сиромашни не гласају зато што се плаше да их ионако неће узети озбиљно и да их нико неће представљати. На крају, они и неће имати своје представнике јер су сами себи одузели право да гласају. То је зачарани круг. „Имамо две врсте демократије у нашој земљи, вишу и нижу“, упозорава Хустер.
Наравно да политика није само пут до гласачке кутије. Баш последњих неколико година, многи су излазили на улице борећи се за оно до чега им је стало. Људи су демонстрирали против мегаломанских грађевинских пројеката и за више вртића. Политиколог Хустер се зато залаже да се не-гласачи интегришу на локалном нивоу: „Ко тамо за себе поново види перспективу, тај је свакако у ситуацији да преузме политичку одговорност и у већим географским или политичким контекстима.“
Роберт Веркамп каже да је одлазак на гласање још увек наједноставнији начин да се човек политички ангажује.
