Pročitaj mi članak

Nataša Rajt: Šta to, zaboga, SAD rade svojim EU saveznicima?

0

A što je najvažnije – da li je Evropska unija dovoljno hrabra da se usudi i suprotstavi se Sjedinjenim Američkim Državama

Kim Dotkom, finsko-nemački metaforički Robin Hud onlajn piraterije, trenutno stacioniran na Novom Zelandu, objavio je na svom Tviter nalogu savršeno preciznu dijagnozu trenutnog stanja geopolitičkih odnosa. Kao prvo, SAD su EU uvukle u svoj „proksi“ rat (rat preko posrednika – prim. Stanja stvari) s Rusijom. Kako smo se od tog trenutka odmicali tako su sankcije protiv Rusije počele da uništavaju ekonomiju EU,  a onda su SAD izglasale novi zakon po kojem će moći da podrže EU industriju time što će javno (u stvari prikriveno –  što ucenama i podmićivanjem, što stimulacijama) da je namami da, ovako ili onako, svoje poslovanje preseli u SAD. U vezi s tim, Kim je postavio retoričko pitanje: „Da li je uopšte moguće da EU političari budu od ovoga gluplji?“ Oni su celim putem i u zloj nameri „iskorišćavani“ i doslovno na sopstvene otvorene oči očerupani i obespravljeni. Ova analiza jasno pokazuje da je Kolektivni Zapad već prešao u terminalno stanje odumiranja i proždiranja samog sebe – sve do neminovne sopstvene smrti. Ta analiza nesumnjivo nije prijatna zbog svog frojdovskog potencijala, tj. može da bude ona neugodna istina o sebi (in its Freudian unbequeme Wahrheit potential), ali je sasvim tačna i pogađa u samu srž stvari. Lako se možemo uveriti da upravo ta analiza sopstvenu potvrdu nalazi u jezivim detaljima pljačke do gole kože koju SAD sprovode nad EU.

Neke od ovde izloženih procena će se možda nekima učiniti previše senzacionalističke ili tek samo navedene radi skandala radi, ali žalosne i mračne posledice ovog divljačkog prežderavanja (u kojem je Evropa samo najslasnije glavno jelo) ni po svojoj prirodi nisu niti mogu biti isključivo senzacionalizam. Evropska industrija se preseljava u SAD – izveštava Fajnenšel tajms. Političari dižu uzbunu zbog odliva investicija na suprotnu stranu Atlantika u potrazi za pristupačnijim cenama gasa, a dodatno i zbog sasvim novih američkih mera u vidu dodatnih stimulacija. Zaglušujuća zvonjava političkih zvona odjekuje širom EU, ukazujući na nove ekonomske i finansijske pakete mera koje uz zvuk fanfara Bajdenova administracija najavljuje, ili preciznije uz 369 milijardi dolara vredne stimulacije, ali i na nove cene energije u Evropi (koje su, i pored nedavnog pada, ostale čak pet puta više nego one unutar SAD, naročito cene gasa). Fajnenšel tajms se poziva i na reči Emanuela Makrona, koje su nam očajnički potrebne ne bi li Evropu nekako prodrmali i razbudili. Roberta Habeka, vicekancelara Nemačke i njihovog ministra privrede, takođe citiraju, pa navode i njegova panikom prožeta upozorenja da SAD već uveliko isisava kompletne EU finansije.

List Politiko (Politico), kojeg je pre oko godinu i po ceni od oko jedne milijarde dolara kupio Aksel Špringer, nova nemačka izdavačka kompanija, tvrdi u veoma alarmantnom tonu da sat već uveliko otkucava i da je sa Bajdenovom vladom već trebalo da bude sklopljeno primirje. Blizak i drag EU administraciji, Politiko je oduvek podsticao bliske EU–SAD veze u politici, ekonomiji i finansijama, a danas mu se čini da se izgledi za njih u budućnosti sve više i više gase. Ostalo je još svega šest nedelja vremena za izbegavanje novog poslovičnog Transatlantskog okršaja. Na njega Nemci izlaze poprilično frustrirani jer Bajdenova administracija još nije izašla s bilo kakvom svojom mirovnom ponudom (misli se na onu prema Evropljanima, a pre svega Nemcima – prim. prev.). Sa 1. januarom iza ugla, što je datum s kojim treba da počne primena Zelene agende za preduzeća od koje se Evropljanima kao od Babaroge kosa diže na glavi (a koja izvesno i njihovim blagajnama preti da ih isprazni), kada sve te američke investicije i stimulacije za cilj izvesno imaju da evropske investitore i akcionare nagovore da svoj spas potraže što dalje od Evrope (i od trezora u njenim bankama). Sve zelene protekcionističke mere ni ne mogu postati gore nego što već jesu, zato što se već uveliko čini da je Nemačku uhvatio panični poremećaj ponašanja u kojem njihove vrhunske kompanije polako „čupaju sopstvene kočiće“ (their cutting edge companies are ‘pulling up stakes’), u nameri da potraže neku drugu obalu na kojoj je trava zelenija, ili da odu bilo gde drugde – a to je najčešće u SAD.

Poslednje što danas treba političkom Berlinu jeste da još više finansijskih stimulacija i drugih inicijativa ubede i druge poslovne ljude i investitore da treba da se manu Evrope, pa da „spas potraže na bregovima u Americi“ (run for the US hills).

Ukoliko bi se ta svađa između SAD i EU pretvorila u neku žešću zavadu, sigurno je da će doći i do trgovinskog rata između njih, a to je ono od čega Evropljani, i inače već uveliko „pod opsadom“, najviše strepe. Poslovni portal Blumberg javlja da su tenzije u Evropi značajno porasle zbog narastajućih društvenih nejednakosti koje su tu neuporedivo više izražene od onih u SAD. Trgovinski suficit Evrozone se istopio i prešao je u deficit, zato što previsoke cene gasa evropske potrošače čine neuporedivo siromašnijim, dok istovremeno američke izvoznike gasa čine neuporedivo bogatijim nego što su bili.

Nove američke protekcionističke mere po pitanju investicija i stimulacija, nuđene i samim američkim proizvođačima, čini se da dodatno utrljavaju so na ranu proizvođačima iz EU. I sam Henri Kisindžer odavno je izgovorio onu poznatu rečenicu da je možda „biti američki neprijatelj opasno, ali je biti američki prijatelj fatalno.“ (It may be dangerous to be America’s enemy, but to be America’s friend is fatal) zato što je Amerika i pre ovoga napadala svoje saveznike, one kojima je bezbednost navodno baš ona garantovala.

Blumberg dodaje i da takozvana uglađena diplomatija (sleek diplomacy) ne uspeva da prikrije istinu o tome da SAD i EU veoma različito gledaju na to što je Kina vodeći američki rival, dok je vrhunski nemački interes da održi sve svoje trgovinske odnose, a prvenstveno one koje ima s Kinom.

To su tek neke od zjapećih linija rascepa u odnosima između SAD i EU zbog kojih je lako sagledati pretnju od novog konflikta. Blumberg dalje javlja kako su SAD arogantno ubeđene da se EU dovoljno ne trudi i ne pomaže time što okleva sa slanjem dovoljno materijalnih i vojnih sredstava kao podršku režimu u Kijevu, a da nisu ni dovoljno čvrsti zbog nezadovoljavajućeg i slabog odgovara kojim se suprotstavljaju Kini. Pozicija Berlina po kojoj mu je Peking „poslovni partner, ali i konkurent i rival“ za Vašington je previše mlak i nedovoljno određen koncept. Blumberg dalje nastavlja i Evropskoj uniji daje nove cinične preporuke u onom, tipično anglosaksonskom a kroz vreme mnogo puta pokušanom i potvrđenom, „zavadi pa vladaj“ maniru. I koliko god da trenutno Francuska jeste okrenuta u istom smeru kao i SAD, ona bi lako mogla da uskoro zauzme poziciju sličnu onoj koju Vašington drži, pa čak i više od toga, za razliku od pozicije Berlina. Kina je, sve u svemu, za Francusku peti po obimu spoljnotrgovinski poslovni partner, dok je za Nemačku drugi. Kada se Makron sreo sa Sijom na G20 samitu na Baliju, izgledalo je da je bio više na istoj liniji sa Bajdenovom administracijom nego na onoj sa Olafom Šolcom. U međuvremenu su se iz Nemačke savezne države Severna Rajna/Vestfalija čuli vapaji za pomoć lidera tamošnje vladajuće Liberalne stranke: „Ostali smo bez ikakvog snabdevanja energijom, a sad nam je ukinut i gas iz Rusije. Situacija u ovoj nemačkoj pokrajini/državi sa najintenzivnijom potrošnjom energije postala je naročito dramatična“.

Slavni nemački poslovni model je i sam izložen neizdrživom pritisku koji preti da mu slomi kičmu. Nužno je da se već danas zapitamo da li će ovde za deset godina ikoga ostati da i dalje bilo šta proizvodi i da bude na svetskom tržištu konkurentan? Da li je i koliko opravdan ovako zastrašujući, jadom i bedom, ispunjen pogled na svet?

Šta to, zaboga, SAD rade svojim EU saveznicima?! A što je najvažnije, da li su EU dovoljno hrabre da se usude i suprotstave se SAD?

Nota Fonda strateške kulture o autoru: Nataša Rajt (Natasha Wright) je po struci lingvista i prevodilac, a od nedavno i perspektivan budući politički analitičar. Čest je slučaj da nas sâm život povede svojim krivudavim putevima (njeno ime i prezime su pseudonim koji je sam odabrala zbog svog specifičnog životnog puta). Nadamo se da će i sama da krene putem kojim je i Noam Čomski krenuo, a koji ga je od najdubljih lingvističkih analiza odveo da postane jedan od najprovokativnijih političkih mislilaca