• Почетна
  • ВИДЕО
  • НАЈВЕЋИ МАРШ У ИСТОРИЈИ ФРАНЦУСКЕ, до 3 милиона људи на улицама (Видео)
Прочитај ми чланак

НАЈВЕЋИ МАРШ У ИСТОРИЈИ ФРАНЦУСКЕ, до 3 милиона људи на улицама (Видео)

0

pariz protest protiv ekstremizma

Сцене које нису виђене још од ослобођења Париза од нациста: Највећи марш у историји Француске, до 3 милиона људи на улицама

Заиста историјске сцене забележене су јуче, у недељу 11.01, .’14 на улицама Париза – према појединим медијским извештајима на улицама главног града Француске окупило се и до 3 милиона људи. Централна тема овог масовног скупа, сцена каква се у Паризу није видела још од ослобођења града од нациста за време Другог светског рата, била је осуда екстремизма.

Марш долази неколико дана након бруталног масакра новинара француског листа “Шарли ебдо“. Преко 40 светских државника присуствовало је протесном скупу. Између осталих на скуп су стигли и израелски премијер Бењамин Нетањаху, палестински председник Махмуд Абас, немачка канцеларка Ангела Меркел, руски МИП Сергеј Лавров и многи други.

Безбедносне мере су биле изузетно високе, хиљаде припадника снага безбедности обезбеђивало је недељни марш.

Скуп је требао оставити утисак супериорности јединства и толеранције над екстремизмом и у томе је свакако успео. Камо среће да управо та атмосфера преузме потпуну доминацију и не скрене у ескалацију тензије по расним, религијским и националним основама.

Епилог масакра у Паризу има своје историјске димензије и мимо милиона на улицама – солидарност са жртвама и осуда екстремизма стиже из целог света, па и из оних праваца где се можда на прву не би ни очекивала. Историјска димензија овог епилога су и изјаве које стижу из две кључне блискоисточне „снаге отпора“ – за једне – „терористичке организације“ – за друге.

Палестински Хамас, који управља Појасом Газе откако су на власт дошли демократским путем, осудио је напад на лист “Шарли ебдо“. Исто то је учинио и лидер друге организације која је подједнако, ако не и више, трн у оку Израела и њихових савезника, Хезболах. Хасан Насралах поручио је како су већи непријатељи ислама екстремистички убице од цртача карикатура.

Тежина ових изјава још је и већа ако узмемо у обзир да су баш Хамас и Хезболах 2011. одржали највеће скупова оштре осуде карикатура пророка Мухамеда, које су тада освануле на насловној страни “Шарли ебдо -а“.

Тада се такође десио један напад на канцеларије листа, редакција је запаљена, но упркос бројним претњама, нико није убијен. Сада, четири године касније, десио се масакр тих људи.

Ради ли се о некаквој „задоцнелу освети“ или је ипак реч о „еволуцији“ екстремизма? Зар је могуће да су те радикалне групе спремније убити због изругивања тзв. „калифе“ Багдадија него сопствене вере?

Данашњи марш у Паризу заиста је био историјски, а поруке изнете од стране организатора и бројних државника биле су заиста помирљиве. Позивало се на дистинкцију између религије и екстремизма, на толеранцију контра насиљу, на суживот уместо мржње.Тешко да ће те позитивне поруке умањити последице за Европу, а последице ће бити још веће јачање политичког екстремизма, али и прикладно упакираног популизма који гравитира сличним идејама , само у нешто слабијој реторичкој варијанти.

Ипак, чак иу тренутку док смо пратили грандиозне слике из Париза, милионе који су га данас заиста учинили „главним градом света“, не можемо допустити да неке битне чињенице буду самом том грандиозношћу потопљене, нарочито не сада.

Управо је сада тренутак на подсећање на „непријатну истину“, а сврха тог подсећање није кварити добар утисак, већ се држати истине чак и када није претерано погодна тренутку.

Екстремизам је продро у срце Париза и ударио у симболику којом се Запад, а нарочито Француска, воли дичити. Убијени новинари, карикатуристи, били су симбол – макар и крајњи – слободе говора и изражавања. Нема пуно новинских листова који би били спремни ругати се верским осећањима и јасно је да овде говоримо о некој врсти експлоатације те исте слободе. Ипак, ако желимо слободу говора, а не желемо да звучи врло опасно, она се мора прихватити у свим њеним варијацијама.

У исто време било би наивно, а наивности нимало не недостаје последњих дана у Европи, сматрати како листови као је што “Шарли ебдо“ своје материјале производе провизорно и према сопственом тренутку инспирације. Наводно је реч о левичарском листу, али по истој категоризацији је и Франсис Холанд „социјалист“, тако да ти називи данас, поготово у Француској, јако мало значе.

А сада мало ио непријатној истини – екстремизам који је продро у срце Париза био је исламистички екстремизам. Исти тај екстремизам поприлично је добро политички одобраван, наоружан и финансиран управо од стране Француске, а и бројних гостију који су данас руку под руку са председником Оландом марширали Паризом.

Просечан грађанин Европе је потресен јер зна да су убијени новинари и да су их убили терористи. То је, нажалост, готово све што споменути просечан грађанин Европе зна и разуме.

Европа, бар онај њен део који зна нешто мало више о догађањима задњих 4 године, мора ће  сада поставити неколико једноставних, али можда и непријатних, питања. Ко је напао срце и симболику Париза и европских вредности? Је ли то била сиријска секуларна власт у Дамаску? Или иранска власт у Техерану? Јесу ли то можда извели „терористи“ из Хамаса или Хезболаха?

Европа, она која зна, мора се пробудити из ове ноћне море у којој учествује. Европа, на челу баш с Француском, је уништила суверену земљу која јој није објавила рат, уништила је Либију. Европа, на челу баш с Француском, је свим снагама подржавала екстремистичке елементе у Сирији, тврдила да су они „демократска опозиција“, да заслужују подршку и поверење, у тренуцима док су исти „демократи“ људима, цивилима, одсецали главе уз своје екстремистичке покличе.

Због те сулуде, разорне, анти-људске, па на крају крајева и анти-европске (бар у оном контексту за што се „европско“ представља), политике, у Сирији имамо неколико стотина хиљада мртвих. Због те политике, из тог силног наоружавања исламистичких радикала, створен је ИДИЛ – прва светска терористичка војска која је у стању да води офанзивне ратове, да осваја земље.

На крају, та иста, необјашњиво сулуда, политика, вероватно је довела и до тога да екстремизам сада већ удара по главним градовима Европе.

Убијени и преживели новинари и карикатуристи листа “Шарли ебдо“ заслужују солидарност и саучешће, јер они ни нису криви за велику трагедију која им се десила, кривац је увелико нео-колонијалистичка политика која је у стању у свега неколико година довести до истребљења стотина хиљада, па и милиона, људи.

Ако ишта позитивног може произаћи из ове страшне ситуације, онда је то нека нова сазнања. Европа се мора пробудити, видети ко су јој пријатељи, а ко непријатељи. Све се мора променити. Борба против тероризма и екстремизма се мора повести, али не као до сада, не против непријатеља који то нису, не против земаља и народа који Европи нису учинили ништа нажао.

Борба против екстремизма мора сада почети на новим основама, напокон на јединству, а у тој борби Европа треба, и има, савезнике управо тамо где је до сада тражила непријатеље. Борба против екстремизма неће успети и већ је осуђена на пропаст уколико Европа не прихвати да у њој морају учествовати и Иран, и Кина, и Русија, и Египат, али свакако и Сирија.

Тек онда, тек када јединство које смо данас гледали на улицама Париза постане јединство на глобалном нивоу, тада тек можемо очекивати преокрет, почетак елиминације тероризма и екстремизма, мрачних претњи с којима живимо већ предуго.

(Advance – Д. Марјановић)