Главни задатак ове годишње манифестације, утврђене указом председника Руске Федерације Владимира Путина, јесте допринос развоју привреде Далеког Истока, јачање и проширење међународне сарадње у Азијско-тихоокеанском или Азијско-пацифичком региону, који бележи бурни економски раст.

 

У раду прошлогодишњег форума учествовало је више од 7000 људи, међу њима око 2400 представника бизниса из 62 земље. Потписана су 373 споразума о сарадњи на суму од 3,818 трилиона рубаља, при томе узете су у обзир само суме оних уговора који не представљају комерцијалну тајну. Најбројније стране делегације допутовале су из Кине, Индије, Лаоса, Монголије, Филипина.

Ова манифестација замишљена је 2015. године као део напора које влада Руске Федерације улаже у развој Далеког Истока, како би се прекинуо одлив становништва из овог региона у европски део Русије. Како је подвукао у најави 9. Источног економског форума прес-секретар председника РФ Дмитриј Песков, циљ је да се живот у региону учини исто тако комфорном као у европском делу земље.

 

У последњих неколико година које за руску економију протичу у знаку западних санкција Источни економски форум добија посебан значај, између осталог и у политичком смислу. Русија јача вектор сарадње са земљама Азијско-тихоокеанског региона после одлуке Европске Уније да фактички затвори деценијама успостављане и развијане правце сарадње са Русијом.

„Улога Азијско-тихоокеанског региона у међународним пословима нагло расте. Овде се отварају нове могућности за продуктивну кооперацију, између осталог у оквиру угледних мултилатералних структура као што су Евразес, ШОС, БРИКС. Желео бих да потврдим да је Русија отворена за дијалог са свим заинтересованим партнерима на азијско-тихоокеанском простору, расположена за активну сарадњу у циљу изградње праведнијег и демократског система међународних односа, заснованог за истинској равноправности, ослобођеној од диктата, војног притиска и притиска санкцијама“, – подвукао је у поздравном телеграму учесницима форума Владимир Путин.

 

Данас је Азијско-тихоокеански регион најдинамичнији део светске економије. У 50 земаља региона живи више од 4,2 милијарде људи или 54% становништва планете. За неколико последњих деценија многе земље региона бележе висок темпо развоја. Удео Азијско-тихоокеанског региона у светском бруто домаћем производу порасла је са 21% 1991. године до 35% 2019. године. За то време земље региона су такође обезбедиле себи место међу највећим светским потрошачима нафте и природног гаса. 

 

По обиму потражње за нафтом Кина се приближава САД, а Индија је постала трећи највећи потрошач нафте у свету. Истина, потражња за гасом у земљама региона је осетно нижа, пошто је за већину њих гас још увек релативно скупо гориво. Експерти очекују да ће врхунац потражње за плавим горивом у земљама Азијско-тихоокеанског региона пасти на 2040. годину. Врхунац потражње за нафтом у Кини ће пасти на 2035. годину, у неким другим земљама региона очекује се да ће то бити у периоду од 2030. до 2040. године. 

 

Имајући у виду овакве прогнозе, земље региона важни су партнери Русије у области енергетске сарадње, захваљујући којима она може да одржи баланс извоза енергената чак и у условима одустајања ЕУ од руске нафте и гаса. 

То показује и најновија статистика у складу са којом је Русија заузела водећу позицију међу извозницима нафтних деривата у Индију (28,6% од укупног обима увоза). Такође испоруке руске нафте марке Urals у Индију у јуну ове године достигле су историјски рекорд – 1,6 милиона барела дневно. Показатељ је увећан за 13% у односу на јун 2023. године и за 2,2% у односу на мај текуће године, када је био успостављен претходни рекорд.

 

Такође у региону се налазе највећи светски произвођачи житарица, што је изузетно важно у контексту осигурања светске прехрамбене безбедности. Кина је највећи произвођач пшенице у свету, али она готово ништа не извози. Индија заузима друго место у свету по производњи, а Русија треће. Међутим, Русија је највећи светски извозник пшенице, за њом следе Аустралија, САД и Канада.

 

Географски веома удаљене од Балкана земље Азијско-тихоокеанског региона пожељни су економски партнери између осталог и за Србију и њене суседе.

 

Према речима професора међународног права Правног факултета Универзитета у Косовској Митровици Дејана Мировића, српски производи немају шансе да се пробију на тржишту Европске Уније због високих царинских баријера и субвенција којима земље уједињене Европе штите своје производе.

 

„У том смислу источно тржиште требало би да буде посебно привлачно за Србију, посебно ако се узме у обзир да је Београд потписао са Пекингом уговор о слободној трговини. Отприлике такав уговор Србија већ одавно има потписан са Русијом. Србија треба да следи пример Русије која је увидела да је то тржиште много мање подлежно протекционистичким мерама“, – сматра Мировић.

 

Руски пример се показао успешним и на њега се треба угледати, подвукао је Дејан Мировић у интервјуу за Србин.инфо.

 

Треба истаћи да Србија активно развија сарадњу са Кином између осталог у оквиру пројекта „Један појас – један пут“. Земљама Азијско-тихоокеанског региона Балкан је интересантан као један од могућих пунктова на путу њихове робе у Европу. Са друге стране, балканске земље свакако би имале шта да понуде земљама овог региона, иако је њихова производња мала и количина робе недовољна за пласман на тако великом тржишту са огромним бројем становника.

 

На пример, како је било најављено после последње посете кинеског председника Си Ђинпинга Београду, Србија планира да пласира део својих прехрамбених производа на кинеско тржиште. Са друге стране, још 2014. године, када је Русија увела такозване контрасанкције земљама ЕУ и забранила увоз њихових прехрамбених производа на своје тржиште, било је речи о улагањима у прехрамбену индустрију и пољопривреду Србије. 

 

Такође Србија, која је после распада савезне државе остала без своје индустрије, још увек има добру кадровску базу за неке видове индустријске производње. На Машинском факултету у Београду још увек се школују инжењери бродоградње, а великих бродоградилишта као што је било „Бродоградилиште Београд“ више нема. 

 

У војној индустрији Србија такође има шта да понуди. На пример, она има услове за рад на роботизацији оружја. Са друге стране у Азијско-тихоокеанском региону налазе се велики произвођачи оружја као што су Русија, Кина, Северна и Јужна Кореја. До разрешења украјинског конфликта то није оствариво, али не значи да није могуће и перспективи. Тим пре што би на тај начин Србија само потврдила свој статус војно-неутралне земље која има право да доноси суверене одлуке.