(Глас Русије)

На самом почетку недеље нацистички злочинац Ласло Чижик-Чатари мирно је преминуо у стотој години живота у Будимпешти.

Буквално истог дана Центар Симона Визентала који тражи бивше фашистичке џелате, укључио је у црни списак Михаила Горошкова, старог али очуваног грађанина Естоније. Ни први, ни други нису добили адекватну казну за своје недуљске злочине захваљујући врло селективном прилазу западног правосуђа питањима историјске правде.

Ласло Чижик-Чатари и Михаил Горшков налазе се међу прилично многобројним покојним и преживелим бившим нацистима и њиховим помоћницима колаборационистима којима је до дубоке старости полазило за руком да прођу некажњено.

У време рата међу колаборационистима разних националности крвопија је било исто толико као у редовима СС. На пример, поменути покојник Чижик-Чатари је још у Чехословачкој био осуђен на суду на смрнту казну за умешаност у погибију скоро 16 000 Јевреја. На захтев Братиславе прошле године он је био ипак ухапшен у Будимпешти, мада није био изручен Словачкој. Мађарски суд је узео у обзир старост злочинца и прописао му је кућни притвор, под којим је Ласлу Чижику мало фалило да напуни сто година.

О колеги словавачке националности Михаилу горшкову, сада поштеном становнику Естоније, Глас Русије је говорио недавно. Да подсетимо, он се сумњичи за активно учешће у ликвидацији 3000 Јевреја на територији Белорусије. Тужилаштво Естоније је пре две године затворило случај овог џелата тобоже због недостатка доказа и сведочења. Напротив, Русија и Белорусија располажу свим потребним доказима. Невоља је у томе што случајева попут његовог има превише.

За време СССР совјетске власти обраћале су се владама западних земаља са захтевом за изручење ратних злочинаца, по правилу у изузетно алармантним случајевима. Када је било речи о масовним убиствима од којих се леди крв у жилама. Али чак са доказима зверстава појединог ратног злочинца добијеним од Москве, европљани су се трудили да не изручују бивше колаборационисте. У мнгоме то се објашњавало одсуством споразума о естрадицији између СССР и европских држава. Али постојали су и други разлози, каже Лав Симкин.

Рецимо, било је много захтева за изручење упућених Великој Британији. Велика Британија је у свим случајевима одбијала да изручи ове људе, без обзира на озбиљне доказе да су они починили ратне злочине. У току је био хладни рат, и сматрало се да ако овим људима, чак ако су они извршили злочине, буде суђено у СССР, нема гарнације да ће процес бити праведан са британске тачке гледишта.

Сличне тактике придржавале су се владе других европских земаља. Ипак, истиче Лав симкин, крајем 80-их година како су отоплили односи између СССР и Запада, европска јавност и штампа почеле су да се залажу за ревидирање прилаза зпадног правосуђа ратним злочинима. После изнурујуће дуге истраге о погубљењу две хиљаде седамсто становника гета у граду Домачево у Брестској области Белорусије 1942. године, британски суд је за учешће у том злочину осудио на две доживотне робије једног од џелата –Андреја Савоњука. Пресуда је ступила на снагу 1999. године, шест година касније Савоњук је умро од старости у енглеском затвору Нориџ.

Али по речима лава Симкина, случај је пре изузетак. Већина људи који су вршили ратне злочине на територији СССР и нашли се на Западу, остала је некажњена. Осим тога у целини западни судски систем врло је сложен, подсећа професор. Једноставно за рад за Немце у време давно протеклог рата не може да се суди.

Актуални директор Центра Симона Визентала, Ефраим Зуроф, једном је приметио да се не сећа ни једног случаја да су ратни злочинци испољавали грижу савести. Данас списак центра, укључујући најокорелије нацистичке џелате, садржи 11 имена. Од њих су петоро бивши грађани бившег СССР. Совјетски архиви ратних злочина садрже стотине имена мучитеља који су избегли или и даље успешно избегавају казну.