Pročitaj mi članak
(Џефри Сакс)
Кажу да је добар напад најбоља одбрана. То је вероватно стратегија којом је Хилари Клинтон покушала да сруши спољну политику Барака Обаме. Уосталом, Клинтонова је као шеф Стејт департмента била архитекта те политике, која је сада у расулу.
Неистинита је њена најагресивнија тврдња да је Обамина пасивност довела до јачања ИСИЛ (Исламска држава Ирака и Леванта). САД и њихови савезници подржавали су побуњенике иако је интензитет те помоћи остао непознат будући да се радило о тајној операцији. Цела та политика у старту је пропала – допринела је смрти више од 160 хиљада људи у Сирији и отворила пут за ИСИЛ да запрети и Ираку и Сирији. Тај неуспех се приписује и Обами и Клинтоновој, и то је до данас сакривено у мору лажи и превара.
Ево шта знамо: кад је избило Арапско пролеће почетком 2011, дипломатски и обавештајни естаблишмент ухваћен је неспреман, без икаквог упозорења, очекивања или плана. Наше вођење политике на Блиском Истоку било је потпуно реактивно, а једини трачак наде – Обамин говор у Каиру јуна 2009 – показао се као пуко траћење речи.
Две антивладине побуне су избиле, једна у Либији, друга у Сирији. У оба случаја Обама и Клинтонова, заједно са Великом Британијом и Француском, су те локалне устанке виделе као прилику да „промене режим”. Под изговором заштите цивилног становништва, САД и Европа су у Савету безбедности УН прогурале резолуцију о Либији, која је била параван за бомбардовање како би се срушила власт Муамера Гадафија, што није било предвиђено резолуцијом. (У интервјуу Њујорк Тајмсу Обама је признао да је циљ НАТО био свргавање Гадафија.
ЛИБИЈА И СИРИЈА
Све је резултовало бескрајним хаосом, да би унутар Либије сад владали господари рата, који уништавају земљу, а изван ње либијске паравојне јединице и оружје подстичу жаришта широм Африке и Блиског Истока. Осим тога, и Кина и Русија, које су биле уздржане у гласању пред Саветом безбедности УН, схватиле се како су их САД и Европа преварили, будући да су оне још тад упозоравале на то да је циљ НАТО да уништи Гадафија.
Проблем у Сирији је још апсурднији и трагичнији. Хилари Клинтон је 27. марта 2011. у емисији Сучељавање са нацијом (Face the Nation) похвалила Башара ал Асада: „Сад је тамо у Сирији неки другачији лидер. Многи чланови конгреса из обе партије који су ишли тамо вратили су се верујући да је он реформатор“.
Ипак, до лета 2011. су, на наговор локалних савезника, пре свега Саудијске Арабије, одлучили да морају да збаце Асадов режим. Августа исте године Обама је рекао да Асад мора да оде. Оно што је почело санкцијама те године је претворило САД и савезнике у директну подршку снагама сиријских побуњеника, тзв. Слободној сиријској армији.
Чињенице су прилично нејасне будући да те операције никад нису објашњене америчкој јавности, а равнодушни Конгрес није показао ни најмању радозналост, што је по себи скандалозно. Ипак, знамо да су од јесени 2011. Турска и Саудијска Арабија већ увелико помагале побуњеницима – Турци су пружали уточиште, а Саудијци новац – а од почетка 2012. Америка је оркестрирала читавом палетом помоћи, логистичке подршке и оружја допреманог преко организације Пријатељи Сирије, која је окупљала спољне присталице побуне.
РЕЗУЛТАТ: 160 ХИЉАДА МРТВИХ
Према извештајима Ројтерса, Обама је августа 2012. овластио CIA и друге агенције да помажу у свргавању Асада. Лондон је известио да су САД почеле да шаљу тешко оружје сиријским побуњеницима, укључујући минобацаче, антитенковске пројектиле, као и противавионске топлотне пројектиле (СА-7). Све у свему, САД су се обавезале да ће дати помоћ у вредности од 250 милиона долара током 2012. и 2013. године иако детаљи никад нису прецизирани.
И шта је резултат свега овога? У Сирији је на сцени класично разарање, које прети да се пренесе и на Ирак. Напори Америке, на челу са Обамом, Клинтоновом и Керијем, раме уз раме са сиријским суседима, показали су се као довољни за распиривање сиријског насиља, уништења и убијања, али не и за свргавање Асада, што је и логично, имајући у виду његову снагу и подршку Русије и Кине. Резултат до данас је 160 хиљада мртвих, непоправљиво разарање појединих делова Сирије, три милиона избеглица и још више интерно расељених.
Ипак, слабљењем Асада напори САД су само отворили простор за ИСИЛ да заузме огромне просторе у Сирији и Ираку. Овакво напредовање ИСИЛ није само нус-појава сиријског рата већ и предвидив контраефекат, који Америка направи скоро сваки пут кад се укључи у насилну промену режима. ИСИЛ тренутно користи америчко оружје, које је запленило од ирачке војске у повлачењу, оружје дато Ираку после интервенције 2003, која је довела до пада Хусеина.
Хилари би можда пожелела да побегне из овог хаоса, али не може. Пламен који гута Триполи, Газу, Алепо и Мосул плод је америчке спољне политике, вођене без икаквог увида, креативности, моралности и поштовања међународног права. Наравно, Америка није једина крива – има пропуста међу готово свим учесницима. На крају, уз све проблеме са којима се свет суочава – болести, климатске промене, екстремно сиромаштво, високу незапосленост као и висок степен неписмености – наши политички лидери су томе додали и рат, проузрокован размишљањем Клинтонове. Ипак, већина нас је уморна од даљих позива у рат кад свет тоне у све дубљи очај.
(Нови стандард)
