Судећи по трејлеру, који најављује кратак садржај серије, турски  филмски продуценти приказали су Орића не као ратног злочинца, већ као неустрашивог борца за веру.

 

Како се тако десило да човек који је међу Србима, преживелим грађански рат у Босни и Херцеговини остао запамћен као отелотворење зла, постане филмски херој у земљи, која је српски партнер и пријатељ? Део одговорности за то несумњиво лежи на Међународном суду за бившу Југославију, који је два пута Орића ослободио кривице. 

 

Пристрасност и исполитизираност Међународног трибунала за бившу Југославију била је очигледна још у време док је тај суд, формиран на основу одлуке СБ УН, активно заседао. Грешке допуштене у његовом раду требало је да буду исправљене формирањем Међународног кривичног суда (МКС), основаног на принципима статута, усвојеног 17. јула 1998. године на дипломатској конференцији у Риму. На снагу овај документ је ступио четири године касније, када га је ратификовало 60 земаља-потписница. До данашњег дана Римски статут ратификовале су 124 земље од укупно 137 колико је документ потписало.

Међународни кривични суд утврђен је на основу Римског статута као независни међународни орган у чијој компетенцији се налази разматрање најтежих злочина против човечности, ратних злочина, злочина геноцида и злочина међународних агресија. Јурисдикција суда распростире се искључиво на људе, а не на компаније на на државе у целини.

 

Нажалост, уместо да постане заиста независни међународни судски орган који ће се бавити разматрањем доказа и изрицањем пресуда о најтежим кривичним делима, Међународни кривични суд остао мртворођени пројекат – од укупно пет сталних чланица СБ УН, три државе – САД, Русија и Кина, не признају јурисдикцију суда. САД су 2000. године потписале Римски статут, а 2002. опозвале су свој потпис под тим документом, тврдећи да се његова ратификација није у складу са америчким законодавством и интересима америчких држављана.

 

Занимљиво је да је Украјина, која од свих земаља-потписница Римског статута упорно тражи хапшење председника Русије Владимира Путина уколико се појави на њиховој територији, тек у августу ове године прихватила јурискидкцију Међународног кривичног суда, и то уз ограду. Кијев је тражио да јурисдикција суда у односу на украјинске држављане, осумњичене за ратне злочине, ступи на снагу тек кроз седам година.

 

Подсећамо да је 17. марта 2023. године на захтев тужиоца Карима Хана Међународни кривични суд издао налог за хапшење председника Русије Владимира Путина због наводне умешаности у незакониту депортацију деце из Донбаса. Тако је председник Русије постао трећи актуелни шеф државе чије је хапшење затражио овај судски орган. Пре тога Међународни кривични суд је захтевао хапшење председника Судана Омара ал-Башира и председника Либије Моамера Гадафија. Поред Владимира Путина, суд је истовремено затражио и хапшење омбудсмена за права детета Марије Љвове-Белове. 

 

Постојање налога за хапшење издатог од стране МКС значи да Путин и Љвова-Белова могу бити ухапшени и предати суду у било којој од 124 земље које су ратификовале Римски статут.

 

Управо овај налог за хапшење руског лидера разоткрио је сав бесмисао и апсурност Међународног кривчног суда, подвукао је у интервјуу за Србин.инфо професор Правног факултета Приштинског универзитета са седиштем у Косовској Митровици Дејан Мировић. 

 

Према његовим речима, суд који је фактички требало да исправи недостатке у раду Хашког трибунала за бившу Југославију, пао је на испиту чим је био формиран, пошто дуго у свој статут није смео да убаци дефиницију војне агресије.

 

„Главне критике на рачун Хашког трибунала односиле су се на то да суд не сме да покрене никакву истрагу против НАТО-а као починиоца агресије. Међутим, Међународни кривични суд се ту још више обрукао. Он се није бавио агресијом, пошто се зна да су САД извшили највише војних агресија на планети. Ту се показало да је и ово међународно судско тело пристрасно“, – подвукао је Мировић, додавши да се од самог почетка суд бавио конфликтима у оним земљама које немају политичку заштиту.

 

На пример, бавио се ратом у Судану док су САД нападале Ирак и друге земље, додао је Мировић.

 

„Али највише се суд обрукао после издавања налога за хапшење Владимира Путина. То је била медијска и политичка одлука, покушај да се председник утицајне државе држи у изолацији. Овај налог заправо је политички притисак на 124 земље-потписнице Римског статута, мада сам суд нема никакав механизам да било кога хапси и ослања се у том погледу на националне влсти и СБ УН“, – рекао је правник.

 

Према речима Мировића, у томе се састоји и сав апсурд организационе структуре Међународног кривичног трибунала. 

 

„Лудост је очекивати од СБ УН да помогне у хапшењу Путина, а Русија је стална чланица Савета безбедности“, – резимирао је Дејан Мировић.

 

На обиље неправилности у раду Међународног кривичног суда много пута је указивало и Министарство спољних послова Русије. Издавање налога за хапшење Владимира Путина руски спољнополитички ресор окарактерисао је као излазак држава које признају јурисдикцију овог суда ван граница своје сопствене кривичне одговорности.

 

„Покушај извршења налога МКС, издатог за хапшење званичника држава које нису ратификовале Римски статут, уз то без одговарајућег решење СБ УН, био би прекршај норми о имунитету, а то значи и међународним противзаконитим поступком, који повлачи за собом међународну одговорност те исте државе“, – истиче се у коментару, објављеном на сајту Министарства спољних послова Руске Федерације.

 

Руске дипломате подвлаче да је у својој делатности Међународни кривични суд одступио како о својих првобитних циљева, прописаних у Римском статуту, тако и у целини од норми и принципа међународног права. Све то упућује на чињеницу да је ово судско тело изгубило углед у очима великог дела међународне заједнице, а то значи и свој легитимитет.

 

Помисао да Међународни кривични суд заиста ухапси председника Русије Владимира Путина граничи се са фантастиком. То би теоријски било могуће под условом да Русија потпуно изгуби свој суверенитет или да сама држава преда свог лидера међународном трибуналу. Ни једну ни другу могућност не вреди разматрати озбиљно.

 

Због тога се чини да је Међународни кривични суд са његовим одлукама начин да се антируска коалиција коју колективни Запад машта да прошири на цео свет, држи на окупу. А како другачије до уценама. Ових дана прес-служба суда најавила је да ће против Монголије, која је потписала Римски статут, али је одбила да ухапси Владимира Путина за време његове посете овој земљи у септембру ове године, бити покренут поступак. 

 

Међутим, све што реално прети Монголији за одбијање да се повинује апсурдним одлукама међунароне организације у коју се ступила, јесте игноранција и изопштење из „финог друштва“ светских русофоба. Других механизама нема.