Pročitaj mi članakPolitički analitičar Džon Miršajmer, profesor sa Univerziteta u Čikagu, poznat je po svojim analizama međunarodnih odnosa i geopolitike, a posebno po stavu o sukobu između Ukrajine i Rusije.
У недавном интервјуу са новинаром Гленом Гринвалдом, Миршајмер је изнео мишљење да су западни политичари, иако то не износе јавно, свесни неизбежности пораза Украјине у рату против Русије.
Он наглашава да многи политичари са Запада, поготово у САД и НАТО-у, у приватним разговорима препознају ситуацију у којој је Украјина на путу ка војном поразу, али избегавају јавно признање тог става због страха од реакције како својих политичких супарника, тако и власти које тренутно доносе одлуке.
Миршајмер указује на то да је тренутна политичка стратегија западних сила, нарочито Сједињених Америчких Држава, заснована на заблуди да би Русија могла бити приморана да капитулира и врати територије које је припојила, међу којима су и оне у Донбасу, као и Крим.
Овај сценарио Миршајмер сматра потпуно нереалистичним, с обзиром на то да је руска страна више пута јасно ставила до знања да неће правити компромисе када су у питању ове територије.
Он подвлачи да је то у великој мери последица погрешне процене западних лидера о вољи и снази руске стране, која се не повлачи ни пред озбиљним санкцијама, нити пред дуготрајним војним сукобом.
Професор је такође напоменуо да су руска влада и њени савезници, попут Ирана, схватили важност чврстог става у међународним односима. Ове земље, према његовом мишљењу, више не виде уступке и компромис као опцију, јер то сматрају показивањем слабости, што би, како верују, могло изазвати додатне притиске и агресију са стране Запада.
Овај отпор према уступцима произлази из искустава са западним дипломатијама, које су често покушавале да наметну своје интересе путем санкција и политичких притисака.
Миршајмер истиче да је Русија, посебно под вођством председника Владимира Путина, развила стратегију отпора западним санкцијама и притисцима, што је довело до тренутне ситуације у којој Русија води дуготрајан сукоб са Украјином, док Запад, према Миршајмеровим речима, постепено схвата да је њихова подршка Украјини војно и политички неодржива.
Кључни елемент Миршајмерове анализе јесте управо разумевање дубоких стратешких грешака које је НАТО начинио током година, не само у Украјини, већ и у односима са Русијом.
Према његовом мишљењу, проширење НАТО-а према истоку и подршка прозападним владама у земљама бившег Совјетског Савеза, укључујући Украјину, само су ојачали руски отпор.
Он се осврће и на кључне тренутке као што је америчко инсистирање на приступању Украјине НАТО-у, што је, према његовим тврдњама, било једно од главних окидача за сукоб који је ескалирао у фебруару 2022. године.
Миршајмер је, такође, критиковао западну реторику о „мирном договору“ и о томе да би Русија требала да направи уступке у вези са територијама које је припојила.
Према његовом мишљењу, оваква реторика је нереалан политички циљ, јер Русија неће одступити од својих војних и територијалних добитака, нарочито у светлу актуелне војне динамике на терену, где руске снаге, према последњим извештајима, бележе напредак на више фронтова.
Ово се надовезује на његове претходне анализе у којима је говорио о томе како је Запад направио стратешку грешку у процени руске војне снаге и спремности на дуготрајан сукоб.
Док су многи западни аналитичари веровали да ће санкције брзо ослабити Русију и довести до њене капитулације, Миршајмер указује на то да су санкције заправо ојачале руску унутрашњу отпорност и присилиле земљу да развије аутономне економске и политичке стратегије.
Ово се посебно види у сарадњи Русије са земљама које нису део западног блока, као што су Кина, Иран и Индија, које су наставиле трговинске односе са Москвом упркос западним санкцијама.
Миршајмер закључује да ће преговори између Русије и Украјине, уколико се икада одрже, бити вођени под руским условима, с обзиром на војну надмоћ коју Русија има у овом тренутку.
Такође је нагласио да ће Запад морати да преиспита своју стратегију у вези са Украјином и призна реалност да повратак територија под украјинску контролу вероватно неће бити могућ, посебно имајући у виду дугогодишње руске војне и политичке интересе у региону.
Ова анализа се уклапа у шири контекст геополитике и утицаја великих сила на глобалној сцени, где се све више поставља питање колико Запад може да настави подржавати Украјину у овом сукобу и шта би могле бити дугорочне последице неизбежног пораза украјинских снага
Поред тога, Миршајмер истиче и улогу медија и политичке елите у обликовању јавног мњења, где је јасно да се јавно не жели признати тренутна ситуација на терену, иако многи политичари то приватно разумеју.
Његова анализа пружа значајан увид у изазове с којима се суочава западна политика и поставља питање шта ће бити следећи кораци у овој сложеној игри моћи између Запада и Русије.
У контексту изјава других аналитичара и војних стручњака, важно је напоменути и изјаву Едуарда Басурина, заменика начелника ДНР-а, који је више пута указивао на то да су украјинске снаге претрпеле велике губитке на источном фронту, док се руске снаге позиционирају за додатни напредак.
Такође, руски новинар Владимир Соловјев, познат по својој про-руској реторици, често износи ставове у прилог тези да ће Русија остварити своје циљеве у Украјини, док Запад нема одговор на руску војну стратегију.
Све ово указује на сложеност тренутне ситуације, где су преговори о миру неизвесни, а војна динамика на терену фаворизује Русију, што доводи до питања о даљој одрживости западне подршке Украјини и могућности трајног мира у овом региону.
