Прочитај ми чланак
Занимљивим сплетом околности, у време када је због предлога британске резолуције о српским непочинствима током грађанског рата у БиХ и посебно тобожњег геноцида у Сребреници пажња српске јавности била више него иначе усмерена на историјат британско-српских односа, британски недељник Сан објавио је провокативне фотографије и видео снимак шестогодишње Елизабете, будуће краљице Уједињеног Краљевства, како са својим стрицем краљем Едвардом VIII увежбава фашистички (и нацистички) поздрав испруженом руком.
Овај провокативно сведочанство о прошлости није привукло пажњу само овдашње јавности – напротив, велика прашина се дигла и у Уједињеном Краљевству, посебно у разним таблоидским издањима. Ипак, талас написа о перфидном Албиону код нас се само увећао након објављивања овог материјала. Када се томе придодају текстови о тобожњој улози британских обавештајних служби у инциденту на комеморацији у Поточарима где је руља напала премијера Александра Вучића и они о сучељавању немачко–британских интереса у Србији, опет преко леђа споменутог премијера, лако се долази до закључка да је у Србији на делу била права кампања англофобије. Тај утисак нису пропустили да са јавношћу поделе радио Слободна Европа узнемирујућим речима – Резолуција пропала, антибританска кампања у Србији остала – кампања против једне државе је врло агресиван чин за који би, ако га спроводи држава, морале да се сносе озбиљне дипломатске последице. Не много умеренији у својој оцени није био ни британски амбасадор у Београду који је ово повећано интересовање за српско-британске односе прокоментарисао као „сумануте, антибританске теорије завере“. Амбасадора је посебно тиштила руска резолуција коју су небројани коментатори у разним евроатланским гласилима коментарисали као ретроградни камен спотицања на европском путу Александра Вучића.
Нажалост, краљица Елизабета, важан кореспондент српског председника Томислава Николића са којима воли да размени мисли о актуелној британској политици као некада дуговека краљица Викторија са премијером Бенџамином Дизраелијем, нашла се усред медијског рикошета. Разумевања одјека које су фотографије изазвале важно је за нас из више разлога, ако се изузме чињеница да је у питању занимљив део тобожње „антибританске хистерије“. Прво, исправна перцепција контроверзних историјских догађаја, нарочито када је у њих укључена и држава од прворазредне важности као што је Велика Британија, важна је у неговању одговорне и одмерене политичке културе. Друго, хајка на краљицу одсликава раширени политички поклич овдашњих (псеудо)левичара који често сматрају да узвикивање пароле То је фашизам! окончава сваку политички дискусију а свог опонента трајно и непоправљиво дискредитују. Не много суптилнији приступ преузели су и наши десничари и пронационална гласила.
На снимку се виде Елизабета, краљица мајка и краљ Едвард VIII који диже руку своје ћерке Маргарет, како заједно салутирају нацистичким поздравом. Тешко да је шестогодишња Елизабета разумела о чему се заправо ради па је свако згражавање, по свој прилици, само извештачена поза да би се једна Србима тренутно ненаклоњена велика сила дискредитовала.
За разлику од Елизабете – која тада није могла имати склоности према нацизму, или Адолфу Хитлеру – многи припадници британских високих кругова, укључујући по свој прилици и краља Едварда јесу. Његова потоња абдикација неретко се доводи у вези са овим симпатијама а не само са морганатском везом која се истиче као званични разлог. Британски племићи који су одржавали везе са нацистичким круговима јефтино су се извукли по почетку Другог светског рата а малобројни Британци нацисти – њих неколико стотина – рат су провели у режиму благе интернације.
Ипак, када се посматрају ове фотографије на уму треба имати једну ствар – време када су снимљене. У питању је 1933. година, година када Адолф Хитлер постаје немачки канцелар а нацисти све агресивније кидишу да преузму што већу власт. Други светски рат је далеко а сазнања о холокаусту још и даље. Степен и ужаси нацистичких непочинстава још нису били такви да узнемире јавни сензибилитет. Не треба сметнути с ума, да и је и један владика Николај Велимировић, човек узвишених моралних начела, у то доба поверовао да су нацисти способни да успоставе стабилан поредак, обезбеде Немачкој просперитет и обнову хришћанских врлина.
Малобројни морално осетљивији јавни делатници грозили су се нацистичких насилних метода политичке борбе, уличног насиља и напада на политичке неистомишљенике. Међутим, такве методе нису биле ништа необично у оновременој Европи. Још од краја Првог светског рата уследило је оно што је Винстон Черчил назвао ратом пигмеја – серија паравојних сукоба ниског интензитета широм европског континента. Иако је убрзо наступило релативно затишје у европској политици политичко насиље у тада неуралгичним областима средње, југоисточне и источне Европе никада није у потпуности замрло.
Долазак нациста на власт је у многим круговима сматран разумљивом последицом оштрих мировних услова који су Немачкој наметнути након Првог светског рата. Током друге половине двадесетих година у појединим европским политичким круговима постојао је прави консензус о неправедности Версајског мира и уверење да различите европске силе у готово подједнакој мери, а не превасходно или искључиво Немачка, сносе одговорност за избијање Првог светског рата.
Нацисти такође у први мах нису сматрани нарочито великом претњом, свакако не онаквом као што су комунисти. Турбулентна немачка политичка сцена обиловала је краткотрајним владама и честим, драматичним обртима у расподели моћи – зашто нацисти не би били само још једна од таквих епизода? Њихови јавни наступи и политичка кореографијама многима су деловали комично. Многобројне представе и мјузикли пародирали су Хитлеров поздрав и његове хистеричне говоре. Салутирање краљевске породице можда је имало и такав карактер.
Када су европски високи кругови у питању, страх од комунизма је био можда и превасходни мотив да се на нацисте гледа са извесном благонаклоношћу, барем првих година њихове власти. Велики број племића страдао је у Русији, укључујући цара, царицу, њихове четири кћери и болесног престолонаследника Алексеја. Они који су избегли ширили су по Европи страх од бољшевичке немани. И прокомунистички и антикомунистички табор веровали су да ће урушавање друштвеног поретка, који је још пред крај Првог светског рата био пред колапсом, уследити током наредних неколико година.
Поред страха од црвених на племство је утицаја имала и његова релативна политичка изолованост у међуратном периоду. Улога монарха је опала у највећем делу Европе, укључујући фашистичку Италију, Југославију после убиства краља Александра 1934. године, Румунију, скандинавске земље па и Велику Британију. Током 1930–их година краљевска породица је живела у далеко већој изолацији него данас и често је била готово потпуно неинформисана о политичким збивањима. Прекид лова на јаребице у освит немачке инвазије на Пољску коментарисан је у краљевским круговима као иритантна неугодност. Споменуте крунисане главе су, када је наступила европска ратна драма одиграли различите, мање или више часне улоге у политици својих земаља, али се често лоша политичка оријентација може објаснити слабим учешћем у политичком животу у међуратном периоду.
Треба ипак имати на уму да су многи представници енглеског високог друштва одржавали отворене и пријатељске везе са нацистичким главешинама. Много већи број њих био је за избегавање рата по сваку цену и за политику попуштања. И краљ Џорџ VI подржавао је такав курс Невила Чемберлена а Черчилова кочоперност и агресивност су га узнемиравале. Хенри Чипс Ченон, торијевац и човек огромног богатства, био је близак пријатељ са Јоакимом фон Рибентропом током његовог службовања у Лондону. Едвард је и после абдикације био наклоњен Хитлеру, а нацисти су веровали да могу да рачунају на његове и симпатије његове супруге. Још 1940. Химлер је преко својих шпијунских канала у Лисабону настојао да убеди супружнике из куће Виндздор да пребегну у Берлин. Страхујући од таквог сценарија Черчил је убрзо војводу послао на Бeрмуде где је овај у лагодном заточеништво као номинални гувернер острва провео остатак рата. Други чланови краљевске куће, укључујући краља и краљицу, часно су одиграли своје улоге представљајући симболе отпора.
Мислим да је ово разматрање довољан показатељ да испад „краљице“ Елизабете није нешто што треба да има било какву тежину у процењивању британске политике и врло сложених (и важних) српско-британских односа. Као што сам раније споменуо, српским националистима нису потребне пароле којима би се дискредитовали политички опоненти. Немојмо се спуштати на ниво овдашњих (турбо)левичара.
