Прочитај ми чланак

„Ми их мељемо“: Суровикин – Да ли ће Генерал Армагедон имати последњу реч?

0

Не тежимо великој брзини напредовања, штитимо сваког војника и методично 'мељемо' непријатеља, каже командант специјалне војне операције у Украјини

О руском генералу армије Сергеју Суровикину не може се сазнати много из медија. Он није политичар ни естрадна звезда. Суровикин се не размеће и не хвали. Када даје интервјуе, није елоквентан и слаткоречив. Озбиљан је. Говори сталожено и смирено, у његовом гласу се осећа самопоуздање. Суровикин не бежи ни од „тешких одлука“, за које сноси пуну одговорност. Више од речи, о њему говори целокупна његова појава. Једноставно, он је руски војник. Херој је Руске Федерације и Херој Луганске Народне Републике.

У првом интервјуу који је дао након ступања на дужност команданта специјалне војне операције у Украјини новинској агенцији ТАСС (до тада није постојао заједнички командант), оценио је тренутно стање на фронту: „Генерално, ситуација у зони специјалне војне операције могла би се описати као напета. Непријатељ не одустаје од покушаја да напада положаје руских трупа.“

Лични квалитети команданта

Тај непријатељ није украјински народ, каже Суровикин, као што се то погрешно представља у западним медијима: „Непријатељ је злочиначки режим који гура грађане Украјине у смрт. Украјинци и ми смо један народ и желимо једно: да Украјина буде независна од Запада и НАТО-а, и да постане пријатељска држава за Русију.“

За разлику од Русије, кијевски режим има сасвим другачију стратегију (ако се то уопште може назвати стратегијом): „Оружане снаге Украјине довлаче све расположиве резерве на прву линију фронта. На њој су налазе они који нису довољно обучени и који имају низак морал. Како би спречиле бекства са прве линије, украјинске власти користе одреде националиста који пуцају на свакога ко покуша да напусти бојно поље. Свакодневно, губици непријатеља крећу се од 600 до 1.000 погинулих и рањених.“

Несумњиво, једна од тих „тешких одлука“ јесте (привремено) напуштање Херсона. Јевгениј Пригожин, оснивач групе „Вагнер“, поздравио је ову одлуку: „Одлука коју је донео Суровикин није лака, али он је поступио као човек који се не плаши одговорности. Урадио је то организовано, без страха, преузимајући све последице на себе. Желим да истакнем да је операција повлачења трупа увек изузетно тешка“.

Према његовим речима, „повлачење трупа уз минималне губитке, не чини част руском оружју, али показује личне квалитете команданта.“ Када је „Суровикин постављен на ову функцију, он је одлично разумео шта ће се десити у октобру и новембру, и савршено је добро знао који ће кораци бити направљени у будућности“, рекао је Пригожин.

Иначе, ову одлуку подржао је и чеченски вођа Рамзан Кадиров: „Мислим да се Суровикин понаша као прави генерал, не плаши се критике. Он је одговоран за своје људе. Он најбоље зна“, додао је чеченски лидер.

Суровикин је „спасао хиљаду војника који су заиста били окружени. Након што је одвагао све аргументе ‘за’ и ‘против’, генерал Суровикин је направио тежак, али исправан избор, између бесмисленог жртвовања зарад звучних изјава и непроцењивих живота војника“.

Како је Суровикин постао мајор

Сергеј Владимирович Суровикин рођен је 1966. године у Новосибирску.

Године 1987. завршио је Вишу војну командну школу у Омску. Учесник је совјетско-авганистанског рата, као и готово свих ратова које је од тада водила Русија. Службу у Авганистану започео је у специјалним снагама.

Више од сувопарних биографских података, говори једна биографска епизода. Током Августовског пуча (1991.), којег су извели поједини чланови Владе СССР-а против Горбачова, Суровикин је добио наређење да пошаље свој батаљон на Баштенски прстен у Москви.

Током инцидента, који се десио у тунелу, у ноћи са 20. на 21. августа, колону су зауставили „продемократски“ демонстранти. На путу су подигнуте барикаде. Суровикин је захтевао да се конвој пропусти и испалио два хица упозорења из свог пиштоља. Нису га послушали. Батаљон се пробио силом. У овој акцији погинула су три демонстранта.

После пораза пучиста, Суровикин је ухапшен и седам месеци је држан под истрагом. Међутим, све оптужбе против њега су одбачене, јер је тадашњи председник Русије Борис Јељцин на крају закључио да је Суровикин „само извршавао наређења.“ Капетан Суровикин је не само ослобођен него и унапређен, по личном налогу председника Русије Јељцина, који је тада рекао: „…И одмах ослободите мајора Суровикина.“ Тиме је ставио до знања да га унапређује у чин мајора за примерно обављање војне дужности.

Бриљантна војничка каријера

Остатак бриљантне војне каријере Суровикина добро је познат, чак и у западним медијима.

Године 1995. дипломирао је на Војној академији „Фрунзе“, а 2002. на Војној академији Генералштаба.

У октобру 2013. године постављен је за команданта Источног војног округа. Дванаестог децембра 2013. године добио је чин генерал-пуковника.

Од јануара 2017. године, он је командант групе Оружаних снага Русије у Сирији. Суровикин је командовао руским трупама у Сирији више од годину дана, дуже од било ког официра на овој функцији. За исказану храброст у вршењу војне дужности у Сиријској Арапској Републици 8. децембра 2017. године одликован је звањем Хероја Руске Федерације.

31. октобра 2017. године, указом председника Русије, генерал-пуковник Суровикин је, као што су и предвиђали поједини руски медији, постављен на дужност главнокомандујућег Ваздушно-космичких снага.

Шеснаестог августа 2021. године унапређен је у чин генерала армије.

Од јуна 2022. године постало је познато да је генерал Суровикин командовао групом „Југ“ руских трупа у Украјини.

Почетком октобра, министар одбране Сергеј Шојгу га је именовао за „команданта Здружене групе снага у зони специјалне војне операције.“

Лице са потерница

У извештају „Хјуман рајтс воча“, објављеном у октобру 2020, Суровикин се помиње као један од команданата, који „вероватно“ – или би требало рећи „very likely“, будући да се оцена не заснива на било каквој чињеници – „сноси командну одговорност за ратне злочине“, укључујући и „нападе на приватне куће, школе, болнице и пијаце, које су извршиле руске трупе током офанзиве на Идлиб 2019-2020.“

Организација „Хјуман рајтс“ никад није превише марила за стварне ратне злочине. Да јесте, прво би оптужила америчку армију за много горе ствари. Али овакву оцену Суровикин је без сумње нечим заслужио.

„И истрага `Њјујорк тајмса` из 2019. године“, каже Би-Би-Си, дошла је до сличног закључка“. То су, зар не, озбиљни медији?

У фебруару 2022, Суровикин је доспео на листу санкција Европске уније јер је, цитирамо, поново „веома вероватно“, одговоран „за активну подршку и спровођење акција… које подривају и угрожавају територијални интегритет, суверенитет и независност Украјине, као и стабилност и безбедност у Украјини“.

Његово име се данас налази и на потерници злогласне Украјинске службе безбедности, мада сумњамо да генерал на то обраћа пажњу.

„Први комбиновани генерал“

Све то није могло да промакне пажњи западних медија. Према тим (западним) извештајима, он носи надимак „Генерал Армагедон“ због своје наводне суровости, исказане не само против непријатеља у рату већ и према потчињеним.

„Политико“ примећује да генералу Суровикину „терор и масакри нису страни“ и за ту тврдњу нуди „доказ“. У чеченском рату је, наводно, позивао на „убијање три Чечена за сваког погинулог руског војника“. Питамо се зашто није тражио стотину Чечена према већ опробаној и „успешној“ стратегији Немаца у Другом светском рату.

Ипак, чак ни западним аналитичарима понекад не промакне истина – поготову кад она боде очи. Неки међу западним коментаторима примећују да код Суровикина „постоји већа тактичка кохерентност него под његовим претходником, генералом Александром Дворниковим“.

„Његова војна тактика потпуно крши правила ратовања,“ тврди „Политико“, „али се она, нажалост, показала веома ефикасном у Сирији.“ Да ли је Запад икад поштовао „правила ратовања“, почев од колонијалних ратова па све до данашњег доба? Рецимо, у Југославији 1999?

Према речима неименованог британског војног обавештајца: „Као војни стратег, Суровикин има репутацију ефикасног команданта, иако је он заправо немилосрдан.“ Оваквим оценама нема се шта додати, осим једне напомене: људи, нажалост, гину у рату, и управо зато је рат рат. Војници нису милосрдне сестре. Рат је позив војних лица. Између осталих, и генерала Суровикина. А Запад је учинио све да до овог рата дође.

Како закључује Би-Би-Си, „неуобичајена јавна објава о именовању новог команданта који ће водити руске трупе у рату у Украјини послала је јасну поруку: Москва удвостручује напоре да победи по сваку цену.“

Заправо, Суровикин је, према речима руских медија, „први `комбиновани` генерал који предводи ову врсту трупа, које укључују ваздухопловне снаге, трупе противваздушне и противракетне одбране, па чак и космичке трупе.“

Да је заиста реч о промени руске стратегије према Украјини – у складу са околностима, јер Русија сада ратује са читавим Западом, потврђују неки потези новог главног команданта. Свега два дана након именовања генерала Суровикина за команданта снага Русије у Украјини, отпочели су опсежни ракетни напади на енергетску структуру Украјине, који се настављају и постепено ломе кичму кијевској хунти. Колико ће кијевски режим моћи да их издржи, чак и уз издашну, војну и финансијску помоћ која му непрекидно пристиже са Запада?

„Ми их мељемо“

Да ли ће генерал Суровикин заиста успети да успешно доврши специјалну операцију у Украјини, реализујући њене основне циљеве, као што је „демилитаризаија“?

Видећемо. Сада, уз Суровикина, наступа још један „руски генерал“ – „генерал Зима“.

Не би требало руске успехе у демилитаризацији Украјине мерити на основу географских карата.

Бивши швајцарски обавештајац Жак Бо приметио је да су западни политичари и медији натерали Украјину да брани територију као што је то чинила Француска у Првом светском рату. Да брани сваки квадратни метар земље, у ситуацији „последње битке.“

„Иронично, тиме је Запад Русима само олакшао посао“, закључује Бо. „У ствари, да би постигли своје циљеве, Руси уопште не морају да напредују – било би довољно да сами Украјинци дођу и погину.“ Они то упорно и раде, или су на то натерани.

За разлику од кијевске хунте, безусловно послушне Западу, према речима генерала Суровикина, Руси имају сасвим другачију стратегију. „Не тежимо великој брзини напредовања, штитимо сваког војника и упорно ‘мељемо’ непријатеља… Тиме не само да су минимализовани наши губици, већ се значајно смањује и број жртава међу цивилним становништвом.“

Режим у Кијеву, уколико Суровикин настави са ударима по инфраструктури (а нема сумње да ће наставити), ускоро неће моћи да обезбеди ни најелементарније услове за живот у сада већ бившој Украјини.

Да ли је сада последњи час да Зеленски моли за мир, пре него што се Украјина једноставно распадне?

Нема јутарње кафе за непријатеље Русије

Руска стратегија не тежи спектакуларним резултатима и потпуно је другачија од оне америчке у Ираку или Авганистану на пример, која се нимало није обазирала на цивилне жртве. Ова стратегија је можда „спора“, али је упорна и методична; заснива се на исцрпљивању непријатеља, што нас враћа у епоху „индустријског ратовања.“ Генерал Суровикин је, разуме се, добро свестан основних правила вођења рата.

„Ми их методично мељемо“, подвукао је Суровикин. Постало је чувено и његово, сада већ испуњено обећање: „Јутро за непријатеље Русије више неће почињати кафом.“

Русија је можда против своје воље ушла у овај сукоб, али нема намеру да се из њега повуче, поготову не подвијеног репа.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!