Прочитај ми чланак

Масовно дају отказ: Да ли је ковид окидач светског феномена „Велика оставка“?

0

У свим развијеним земљама, или како их медији у Италији називају "економски напредним земљама", запослени масовно напуштају посао.

Данас, 1. новембра 2021- у Италији се завршава забрана отпуштања радника, прва забележена у овој земљи након оне из 1945. после пораза фашизма.

Foto: Printskrin Youtube/Qtish

Али, Италијани као да више нису забринути шта ће бити са њиховим радним местима, преноси РТС.

У фебруару 2020. године дошло је до забране отпуштања радника у Италији тешко погођеној пандемијом ковидом19. Први део забране је престао да важи у јуну ове године и односио се на четири милиона радника а данас се тиче више од 10 милиона запослених. Медији подвлаче чињеницу да се о томе јако мало прича као што се не говори довољно о феномену добровољног напуштања посла: наиме пола милиона људи даје отказ на свака три месеца.

Запосленост и економија у Италији бележе три необична феномена: компанијама је изузетно тешко да пронађу раднике, много је мање жена које су се вратиле на посао у односу на мушкарце и никада, као до сада, толико људи није одлучило да напусти посао. То су дакле три енигме везане за запосленост у Италији.

У августу ове године већ је 57 одсто мушкараца надокнадило изгубљено време од јануара 2020. до јануара 2021. тј. у најгорем моменту рецесије изазване ковидом док је тај проценат када се ради о женама знатно нижи – 36 одсто до августа ове године.

У првој години пандемије у Италији је изгубило посао (блокада отказа је везана за особе које имају уговор на неодређено време) 530.000 мушкараца и 356 000 жена. Подаци италијанске банке показују да је женама тешко да ускладе посао и породичне обавезе те се не враћају на посао и не морају више да плаћају бабy ситерке и помоћ у кући за шта је у већини случајева одлазила читава њихова плата.

За сада је још увек рано рећи шта је тачно разлог овог феномена, да ли је то последица вишемесечног „замрзнутог“ тржишта рада и јавних политика усвојених за време кризе или планираног напуштања одређеног радног места које је само било одложено за време пандемије или су запослени дошли до неке врсте „просветљења“ и одлучили да напокон потраже посао који више одговара њиховом образовању и потребама.

Могуће је и да је криза изазвана пандемијом убрзала феномен мигрирања радне снаге из сектора који је у кризи попут угоститељства и туризма у оне који су у порасту попут оних који се односе на здравље и нове технологије.

У оба случаја, било да се ради о привременој или трајној појави, биће потребно истражити последице отказа радника јер се још увек не зна да ли они који напуштају посао потпуно излазе са тржишта рада или само мењају позицију.

Одговори на сва ова питања биће важни не би ли се разумело које су то јавне политике које прате и управљају новим трендовима на тржишту рада, да повећају ниво продуктивности земље и гарантују веће благостање радницима.

Ситуација у Америци

У Сједињеним Државама су већ сковали нови термин за овај феномен: зову га „“Греат Ресигнатион“ тј. „Велика оставка“.

Они се односе на талас отказа који се дешава у земљи а како преносе медији ради се о људима који имају добре послове који су одлично плаћени али су они сагорели тј. код свих је примећен „бурн оут“ синдром и нису налазили излаз из такве ситуације.

Ковид 19 је био нека врста окидача. Са друге стране, гледано са економске тачке гледишта број отказа може бити и показатељ здравог тржишта рада.

У другим случајевима, међутим, размишљајући из више економске перспективе, треба имати на уму да се број „одустајања“ може посматрати као показатељ здравог тржишта рада и побољшања уколико прерасподела која следи након оставки доведе до повећања продуктивности.